Нетолерантност „толерантних“ и неслобода на слободном Западу

Одрасла сам у диктатури, дуго живјела под ауторитарним режимом, и никад се нисам осјећала тако неслободном као у данашњој Њемачкој. И никад нисам доживјела тако мало толеранције као у овој земљи, у којој медији и политичари стално говоре о толеранцији – које, међутим, нема управо тамо гдје је најважније: спрам људи друкчијег мишљења.

Како сам дошла до овако жестоких закључака прича је за себе. Почела је с једним разговором с Борисом Рајтшустером. Нагађали смо каква би могла бити блиска будућност Њемачке. Рекао је да је оптимиста и да полаже наду у преокрет на боље. И мада сам весео и оптимистичан човјек, нажалост не могу му се придружити у оптимизму.

Већ мјесецима страхујем од сутрашњице у Њемачкој. Бројне сличности с ауторитарним совјетским режимом које препознајем овде у Њемачкој причињавају ми истински страх од оног што ме сљедећих мјесеци и година очекује у овој земљи. А нарочито ме је страх од опхођења међу људима. Приљежност с којом се толики људи приклањају одређеним новонасталим околностима, начин на који на њих реагују и како се опходе према онима који на те околности реагују другачије дјелује ми скоро неуротично и представља управо онај разлог због ког нисам толики оптимиста као Борис Рајтшустер.

Један и по као тридесет пет

Већ 2019. у Њемачкој је било актуелна једна велика тема. Људи су излазили на улице, донијети су нови прописи, постављени нови циљеви. С медија су вриштали о неизбјежној опасности која пријети читавом свијету, и да ако сад ништа не урадимо, наша дјеца неће имати никакве будућности. Људи који су доводили у питање званичну верзију смјеста су сврставани у десничаре, односно десничарске екстремисте, потенцијалне непријатеље који ометају спасавање свијета. Није било никакве јавне расправе мимо званичне верзије. Званични језик и симболика служили су као инструменти за подршку званичној причи. Трка за достизањем задатог циља од један и по одсто емисије угљен-диоксида као да је бацила у засјенак све остало у друштву.

Упитавши ономад Бориса Рајтшустера зашто су људи у Њемачкој толико фиксирани на климатске промјене и зашто већина реагује веома агресивно на оне који нису толико фиксирани на климу или имају друкчије становиште, одговорио је: „Сачекај мало, наићи ће нешто ново и сви ће заборавити на ово сад.“

Данас, 2021. године, у оптицају је ново питање на које се фиксира изузетно велики број људи, и које би требало да одреди смисао нашег живота. Пријети нам спољна опасност од које се морамо бранити свим силама. Имамо заједнички циљ, и морамо бити јаки и држати се заједно да бисмо га остварили. Циљ звани тридесет пет новозаражених на сто хиљада. Одрицања и ограничења служе постизању постављеног циља. Само тако можемо сузбити опасност. Они који сматрају да ово „није довољна опасност“ или чак да „и није опасност“ представљају непријатеље – десне радикале, присталице теорија завјере, ковидиоте, оне који поричу да корона постоји или умањују опасност од ње.

Непријатељи, бројеви и пароле

У Совјетском Савезу увијек смо били окружени непријатељима. Непријатељи су увијек били они који су умањивали опасност која је Совјетском Савезу стално пријетила од капиталистичких сила, доводећи тиме у питање одбрамбене мјере совјетског режима. Увијек смо морали бити свјесни опасности којој су изложени совјетски грађани. Као дјеца морали смо учити шта нам је чинити током вјежби одбране од атомског напада. У школи смо имали посебне часове на којима смо носили гас-маске и учили гдје да се склонимо кад смо изложени радиоактивном зрачењу. Нико нам није објаснио да је све то било апсурдно. Али су зато они који су све то сматрали апсурдним били непријатељи.

Данас је капитализам познат под именом ковид-19.

У Совјетском Савезу били смо преплављени бројевима. Бројеви су нам чинили садашњицу и одређивали будућност. Живјели смо у планској привреди и сталној трци за испуњењем петогодишњег плана. Није било битно шта се конкретно крило из тог плана. Нико од нас то није ни питао. Мјеродавно је, међутим, било схватити његову важност и остварити га за четири, или, још боље, три године. Кад се као циљ дефинише број, онда он поприма конкретне обрисе.

Данас петогодишњи план гласи 35. Или 10? Или можда нула?

С бројем у будућности лакше се оправдава садашње стремљење њему. При том је потпуно небитно шта се конкретно крије иза тог броја.

У Совјетском Савезу имали смо властити језик, врсту новоговора, којом смо савршено могли – и морали – изразити цјелокупан патос среће усљед живота у комунизму. При том су се предрасуде савршено служиле званичном причом и одржавана је црно-бијела слика свијета. Доведеш ли у питање је ли црно црно, а поготово помислиш ли да је црно бијело, постајеш непријатељ. Помислиш ли да осим црног и бијелог постоје и друге нијансе, непријатељ си.

Наши данашњи дисиденти зову се „нацисти“, „присталице теорија завјере“ и „порицатељи короне“.

Одрицања

Добровољно или не, одрицање ради вишег циља увијек нам је било саставни дио живота. На трновитом путу у комунистичку срећу, пуном опасности, на ком су вребали непријатељи са свих страна, није нам био проблем да се одричемо ствари које у демократском друштву благостања причињавају задовољство, било да су у питању основне људске слободе или потрошња. Говорили су нам да је одрицање неопходно средство за брже остварење циља и да није битно ако се човјеку наметну ограничења.

Данас се одрицање зове закључавање.

Одрасла сам у Совјетском Савезу и живјела у Путиновој Русији до своје 27. године, али се, уза све неслободе које сам доживјела у Совјетском Савезу и Путиновој Русији, никад досад нисам осјећала тако неслободно као у данашњој Њемачкој.

Неколико инструмената којима се непрестано служе ауторитарни режими, описаних у неколико књига – попут Орвелове 1984 – једноставни су и дјелотворни. Чињеница да ти инструменти стално налазе примјену и у демократским друштвима само потврђује колико су она често крхка и колико је опасно не сагледати ужасе прошлости.

Поред ових универзалних инструмената, у Њемачкој ми упада у очи једна нарочитост коју нисам примијетила у понашању људи у некадашњем Совјетском Савезу и данашњој Русији, због које нисам оптимиста у погледу даљег развоја ситуације у Њемачкој. У питању су саживот људи, мени необјашњиво неприхватање, чак и агресија према људима друкчијег мишљења, цинкарење и нетрпељивост. Да, нетрпељивост. Овде, у Њемачкој, пуно се говори о толеранцији – толеранцији спрам људи друге националности, толеранцији спрам људи друге вјере, толеранцији спрам инвалида, толеранцији спрам хомосексуалаца, толеранцији спрам кише и сунца и чега све не. А шта је с толеранцијом спрам гласова критике, спрам оних који нису сагласни са свим што заступа већина, спрам оних који се не слажу с тренутном званичном верзијом и заступају друкчије ставове? И како би било да размишљамо бистре главе? Умјесто што допуштамо да нас бацају у окове страха, усмјеравајући своју агресију према онима који не подлијежу застрашивању? И да почнемо чувати деценијама с муком освајане вриједности и слободе и не ратосиљамо их се ради нечега што их извјесно није достојно?

Екатерина Квел (Ekaterina Quehl) је Јеврејка из Русије, рођена у Петрограду. Завршивши студије информатике, са 27 година из приватних разлога преселила у Берлин, гдје живи посљедњих 15 година. Годинама радила као преводилац и графички дизајнер. Тренутно ради за интернет сајт Рајтшустер, упоредо студирајући дизајн и новинарство

С њемачког посрбило и приредило: Стање ствари

[table id=1 /]