Политика и поштење

Кажу да је политика курва што је једна од највећих лажи икада изречених. Политика је била часно занимање које су окаљали и искористили јер смо им ми дозволили. Политика је постала прибежиште најгорих међу нама. Физичке, моралне, духовне наказе и ништарије су окупирале српску политичку сцену. Више од стотину година српска политика је рај за олош најгоре врсте. Зачетник такве покварене праксе је Никола Пашић који је озаконио корупцију и непотизам у политици. Од његовог времена до данас ништа се није променило, систем је остао исти. Потпуно је свеједно да ли је монархија или република, комунизам или демократија. Постало је нормално да политичар буде покварењак, да је за њега дозвољено свако подлаштво.

“Наш политички живот је брлог у ком се прасци ваљају” – закључио је Димитрије Љотић један од ретких, неискварених политичара у историји наше политике. Политичар са крстом како га је назвао свети владика Николај Велимировић.

Лопови, лажови, издајници и битанге су нам наметнули оно чувено да поштен човек нема шта да тражи у политици. Због њих поштен човек је почео да бежи од политике као од куге, сматрајући је нечасном работом. Они су од политике направили страшило, од ког свако нормалан гледа да побегне што даље.

Управо супротно, поштеном човеку јесте место у политици, он мора да буде у политици. Све док ништарије владају српском политичком сценом нама ће бити све горе и горе.

Нешто најодвратније, најјадније што ми људи кажу на моје критике лоповлука и јајарења је: Па и ти би исто на њиховом месту.

Не бих! Никад не бих, јер постоји нешто изнад пљачкања и уништавања свега што је овај народ стварао. Постоји нешто што се зове част, образ, идеали за које вреди погинути. Новац треба да буде средство према циљу, никако циљ сам по себи. Поштен, частан човек се не може искварити, са годинама постаје чвршћи и одлучнији у својим убеђењима. Сви они што краду и намештају једни другима послове и позиције нису ушли у политику и друге позиције моћи поштени па се искварили. Не! Они су већ били мућкови, политика им је само омогућила да се размахну. Сплачине и моралне сподобе увек мисле да су сви поганог и одвратног карактера као и они. Они највише мрзе поштеног човека у политици, јер не знају шта ће са њим, како да му се супроставе. Њега не могу уценити или поткупити, једини начин да га зауставе је да га убију као што су својевремено учинили са Небојшом М. Крстићем, вођом Образа.

За један политички покрет у настајању сасвим би било довољно да у свом врху, у свом унутрашњем кругу има 50 поштених идеалиста. Они као такви би одмах својом појавом од себе одбили ништарије и привукли би исправне људе. Много људи чека такве јер нема свако способност да води, али ће умети да следи оне који су исправни. Можда би се неко кварљив провукао у почетку али не би могао дуго да опстане међу њима због свог исквареног карактера. Брзо би се разоткрио јер не би имао сличне себи са којима би се повезао. Поштени политичари би одмах стали на пут прелетачима и у самом зачетку би уништили семе зла које се прелива из партије у партију што је предуслов ка оздрављењу нације и државе. Не може држава и нација напредовати ако је њен врх огрезао у корупцији и неморалу. Риба смрди од главе, вође су те које обликују народ по својој слици и прилици.

Поштење у политици је обавеза, поштен политичар јесте редак у данашње врема, но само такав нас може извући из провалије у коју срљамо.

Иван Милић / Васељенска

[table id=1 /]

БОНУС ВИДЕО: