АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: После Русије, и Кина суочила Сједињене Државе са новом реалношћу

Још крајем прошле године је руски министар спољних послова Сергеј Лавров у разговору са руским новинарима јасно ставио до знања да је руско стрпљење наспрам неуморне западне ароганције исцрпљено.

На првом месту са ЕУ, али и са Сједињеним Државама, у вези којих је рекао следеће:

”… Не треба да се понашамо као Американци. С тим се не могу сложити. Они су непристојни, неуљудни и дрски, мада у исто време покушавају да уче све друге о правима сваке нације да одлучује о сопственој будућности.”

Вероватно би Лавров тада рекао и много више на рачун САД, али је америчка изборна кампања била у току, па није искључено да једноставно није желео да да додатну муницију било ком од кандидата и омогући им јефтино стицање политичких поена на отрцаној антируској теми и потезању ”кремаљске опасности”.

Међутим, после примитивних увреда изречених на рачун руског председника од стране, како је Бајдена сликовито назвао Пепе Ескобар, ”лутке за испитивање судара” у Белој кући, још једном се показало, по ко зна који пут, да се сви покушаји помирљивости, конструктивности и истицања жеље за компромисом на политичком Западу – а поготово у Вашингтону – посматрају не као знаци добре воље, већ као слабост.

То су, чини се, дефинитивно увидели и Кинези, после управо завршеног кинеско-америчког судара на Аљасци. Ево како је колумниста утицајног Глобал тајмса формулисао приступ кинеске стране, као одговор на агресивно понашање америчке делегације у јефтином хотелу који су домаћини одабрали за одржавање овог важног сусрета:

”Лекција је испоручена са великом способношћу и вештином. Овог пута је најбољи део представљала потпуна промена у односу на неке претходне преговоре, када љутња није отворено испољена а клевете остајале без одговора, уз осмехе пред камерама, док су се консултације око спорних питања одвијале иза затворених врата. Проблем у таквом приступу је што наводи другу страну да мисли да је кинеска страна слаба и да се може лагано малтретирати. Прошли су, међутим, ти дани примања батина без узвраћања.

Заправо, међународни преговори се морају заснивати на равноправности обе стране, а не на постављању једне стране као учитеља који држи лекције другој страни по свом нахођењу. Кинеска страна је, пред међународним медијима, понудила лекцију не само Американцима већ и америчким савезницима и целом свету.

Разуме се, највиша преговарачка техника је у томе да се бориш а да не будеш сломљен. Није погрешно ако стране искажу своје разлике током преговора. Док год су оне искрене, решења се могу наћи. Кључ је у искреном ставу и коришћењу одговарајућег речника, што се савршено манифестовало у овој размени са америчким естаблишментом, отварајући пут даљим преговорима у будућности.”

А ево и чиме је поменути коментатор био задовољан. На стандардне америчке покушаје моралисања и држања лекција са становишта цивилизацијске и моралне супериорности, као и наметања сопствених правила понашања целом свету,члан Политбироа КП Кине Јанг Ђијећи, одговорио је следеће:

”Оно што Кина и међународна заједница прате или подржавају је међународни систем у којем централно место заузимају Уједињене нације и међународни поредак заснован на међународном праву, а не оно што проповеда мали број земаља које припадају такозваном међународном поретку ’заснованом на правилима’.

Не мислим да би огромна већина земаља света прихватила то да универзалне вредности које проповедају Сједињене Државе или мишљење Сједињених Држава представљају међународно јавно мњење, нити да би ове земље прихватиле да правила која одређује мали број људи чине основу међународног поретка.”

Када се шеф Стејт департмента Блинкен пожалио на дужину кинеске реплике уводним америчким критикама, високи кинески дипломата је одговорио:

”Моја грешка. Када сам ушао у ову собу, требало је да подсетим америчку страну да обрати пажњу на свој тон у нашим уводним излагањима, али нисам.

Кинеска страна је сматрала неопходним да одржи овај говор због тона америчке стране.

Па, није ли, судећи по начину на који сте представили своје уводно излагање, била намера Сједињених Држава да се Кини обраћа са висине, са позиције моћи?

Да ли је то било пажљиво испланирано и пажљиво оркестрирано и унапред припремљено? Јесте ли тако мислили да водите дијалог?

Е, па, мислим да смо имали превисоко мишљење о Сједињеним Државама. Мислили смо да ће се америчка страна држати одговарајућих дипломатских протокола. Стога је било неопходно да Кина јасно изнесе свој став.

Допустите ми, дакле да овде кажем, испред кинеске стране, да Сједињене Државе нису квалификоване да кажу да желе да с Кином говоре са позиције моћи. САД нису за то биле квалификоване чак ни пре 20 или 30 година, јер то није начин да се поступа са кинеским народом. Ако Сједињене Државе желе да на одговарајући начин разговарају са кинеском страном, хајде онда да се држимо одговарајућих протокола и урадимо ствари на прави начин.”

Moже се легитимно поставити питање да ли је повећана агресивност, боље рећи дрскост америчке ”дипломатије” према две водеће светске силе, која је на делу од почетка Бајденовог мандата, ствар намере или (још један) симптом декаденције једне суперсиле у опадању?

Да ли су Бајденово називање Владимира Путина ”убицом” и човеком ”без душе” и негостољубиво и грубо понашање према кинеској делегацији у Енкориџу увреде срачунате да изазову додатну ескалацију глобалних напетости као следећи корак операције Ковид диктатура/Велико ресетовање, или прецењивање сопствене моћи?

Ово није пуко академско питање. Заправо, ситуација је доста опасна.

У Белој кући седи човек који је очигледно сенилан, и сваког дана све сенилнији и физички неспособнији, чија је евентуална замена, Камала Харис, особа са врло мало тежине и кредибилитета чак и у редовима сопствене партије.

Да ли ће, кријући се иза њихових леђа, прави господари ситуације, амерички неолиберално-неоконзервативни (скраћено неоконлиб) естаблишмент, искористити прилику да оживи све оне ратове које је Трамп са мањим или већим успехом успео бар да успори ако не и потпуно прекине?

То се већ догађа, на првом месту у Авганистану, где je Пентагон успео да осујети Трампову одлуку о повлачењу америчке војске, Сирији, где се испод радара повећава број америчких снага, као и америчка крађа сиријске нафте, и Украјини, где расте број провокација према Донбасу паралелно са америчким обећањима додатне помоћи.

Да ли је, по резоновању својственом ”Тукидидовој замци”, негде у дубинама западне дубоке државе, у утроби ”Глобалистичке америчке империје” (кованица бившег Трамповог саветника Дарена Битија), процењено да је последњи час да се удари на два највећа америчка такмаца пре него што се однос снага неповратно промени у њихову корист (мада неки реални(ји) посматрачи сматрају да се то већ десило)? Или је, опет, реч о изазивању кризе по сваку цену, ради учвршћивања контроле над оним делом планете који још може да се контролише? Или су, једноставно, ”сва деца полудела” у ”римљанској дивљини бола”, како је то одавно предсказао Џим Морисон?

Који год одговор био тачан, чињеница да је ”нуклеарно коферче” једне од две водеће нуклеарне силе света у рукама човека који тешко може да састави пар смислених реченица и још теже може да се попне уз авионске степенице, али зато са неподношљивом лакоћом упућује увреде на рачун првог човека друге водеће нуклеарне силе света – већ довољно говори о стању у којем се свет, чак и без баука п(л)андемије, тренутно налази.

Најбоља вест у том контексту је да су Русија и Кина схватиле ситуацију и додатно збиле редове, што свакако повећава капацитет остатка света да се суочи са новим изазовима и кризама које су на помолу.

Неће бити једноставно. Јер, мада је капацитет Глобалистичке америчке империје за конструктивно деловање – сопственим избором – врло мали, њен капацитет за деструкцију и сејање хаоса је још увек без премца.

[table id=1 /]

Александар Павић / Све о Српској

БОНУС ВИДЕО: