Нико не би веровао

Нико не би веровао, у току последњих година деветнаестог века, да овај свет пажљиво и оштро посматрају бића чија је интелигенција већа од човечије, али која су исто тако смртна као и човек, да су људи, док су се бавили својим разним пословима, били испитивани и проучавани исто тако пажљиво као што човек посматра кроз микроскоп она ситна бића која се гомилају и множе у капи воде. Људи су се, бескрајно задовољни, кретали по овој планети, бавећи се својим обичним свакодневним пословима, мирни и уверени у своју власт над материјом. Вероватно да и инфузорије под микроскопом раде то исто. Нико није ни помишљао на старије светове у простору као нешто одакле би могла доћи опасност за човека, а ако је мислио на њих, чинио је то само зато да би сваку помисао да постоји живот на њима одбацио као немогућу или невероватну. Занимљиво је сетити се неких навика и мишљења у тим прошлим данима.

Људи који су живели на овој планети мислили су да би на Марсу могли живети други људи, бића која су можда нижа од њих самих и која би била спремна да топло поздраве сваки покушај да се са њима дође у везу. Али су, преко огромног простора, велики хладни и несимпатични разуми, које су према нашим разумима у истом односу као што су наше духовне способности према духовним способностима животиња које изумиру, посматрали ову земљу погледима пуним зависти; они су полако али сигурно кројили своје планове против нас. И на почетку двадесетог века дошло је велико разочарење.

Овим цитатом почео сам свој роман Агарта, који је изашао пре десет година. Одмах сам наставио с оним у шта нико крајем ХХ века није веровао, барем не нико “нормалан”, али се већ у првој деценији следећег века показало да је случај. Промене до којих је дошло показале су се у две области.

Геополитика – промена односа снага у свету, оно што је изненадило припаднике “златне милијарде”.
Метаисторија – права борба је заправо негде другде, где се одлучује о судбини света, дакле симболички у Агарти.
А невероватне ствари су наставиле да се догађају…

Додаћу овде и свој субјективан, али рекао бих утемељен суд – роман Х.Џ. Велса далеко је испод нивоа свог почетка. Не могу рећи да је то лоша литература, далеко од тога, али данас некако… Па рецимо да је то било сасвим ОК у оквиру свога времена, али тај оквир није превазишло. Мислим на то како је роман писан, не на саму идеју. Ту идеју је “осавременио” Орсон Велс, али тада су Марсовци већ били као нека шифра за оно што је Сједињеним Државама (демократском Западу) претило и то се наставило… Нацисти, комунисти, увек је нека претња… А да ни идеја не мора бити добро искоришћена видели смо у модерном филму, кад се све збрчкало са идејама сајентологије, тако популарним у Холивуду…
Но дело може итекако бити ван времена, да уопште не морамо ићи у неки контекст ранијих векова, о чему нам сведочи много ранији Милтонов Изгубљени рај (овде дајем чисто као пример, знам да је тема сасвим другачија).

А сад наставимо са изненађењима која су наставила да се догађају. Као што видесмо, Велс помиње некакве “инфузорије”. Признајем да сам сад гугловао, из контекста или од раније ми је познато да је реч о неким сићушним бићима, иначе о томе не бих много знао, није ни део мог речника, рекао бих да је реч о еукариотама сличним амебама (ако није реч о синониму). У Велсово време за вирусе се није ни знало, откривени су нешто касније и од онда трају расправе о чему је заправо реч – јесу ли та бића уопште жива…

Дакле, оно што стварно нико не би веровао то је да нам та сићушна бића дођу главе, при томе оно што проучавамо под микроскопом. Изненађење је било не као да крајем претпрошлог века се Марсовци искрцају на Земљу – сви су знали где је Марс и само нагађали шта би могло бити тамо… Изненађење је било као да рецимо стварно постоји тамо напреднија цивилизација, како је Велс генијално рекао бића чија је интелигенција већа од човечије, али која су исто тако смртна као и човек… да нас оданде проучавају велики хладни и несимпатични разуми, које су према нашим разумима у истом односу као што су наше духовне способности према духовним способностима животиња које изумиру; па да се онда та нижа бића (тј. ми) искрцају на Марсу и изненаде његове житеље.

А управо се то догодило када нас је изненадило биће о којем смо “све знали” гледајући га под микроскопом, ако га нисмо под тим микроскопом и “ми сами” направили (не волим да постоји неко “ми” између мене и рептила, али они су бар званично део човечанства). Рецимо за крај да оне “инфузорије” нису биле случајне на почетку, оне су омогућиле повољан развој догађаја када су Марсовци помрли од микроорганизама на које нису били имуни. У некој људској историји дешавало се да освајачи (у Америкама) доносе вирусе које убијају мештане, али су у Африци сами страдали од затечених болести – зато Африка никад није тако прегажена од стране белог човека.

Велсово решење је сасвим елегантно и не много често коришћено у каснијој фантастици – непознати патоген побије освајачку војску или освајачи и без великих губитака схвате да је свет на који долазе загађен (за њих), па им се не исплати – ово друго било је само у једној серији која је само са једном сезоном прошла и емитована давно на Студију Б. Много, много разумније него да неки људи прекодирају информациони систем туђина о којем наравно не знају ништа, па за неколико сати убаце компјутерски вирус који ће њихова сокоћала учинити рањивим (признајмо да је дебилно колико и цео филм Дан независности, који са Велсовим делом има заједничко само леп и ефектан почетак…)

Ефектан почетак и актуелност… Управо то са Велсовом књигом дели филм рађен по роману Стивена Кинга. О томе сам већ писао. При чему је за мене једино (био) занимљив први филм из трилогије The Stand – The Plague. Распад система уз пратеће појаве толико ме фасцинирао (уз овај невероватно добар почетак где се комбинује мелодична рокачина с тиме да “људи умиру ко муве”) да ме није ни занимало “шта ће на крају бити”. Знам, знам, добро ће победити ђавола, зев-зев… Тако нисам постао фан маме Абигејл, а можда бих требао бити… хоћу рећи можда буде занимљива за поскоронарни свет, ако таквог уопште буде, можда за оно што нам тек спремају. Но видећемо!

Иван Вукадиновић / Свет Агарте

[table id=1 /]

БОНУС ВИДЕО: