Европа са мигрантима и без циљева: муслиманска инвазија на европску идеолошку пустош

Европа не може да се одрекне муслиманских миграната, али ни да их асимилује. Европски лидери покушавају да извуку закључке из проблема са муслиманима, али у принципу неће моћи да донесу адекватне, исцрпне закључке. Тешкоће на основу исламизације Европе леже у чињеници да Европа нема идеологију.

Европа живи без циљева. Једини разлог Европљана је материјални комфор, а такав смисао испуњења живота човеку није довољан.

Стога човек тражи. Међу данас пројављеним снажним идеологијама свакако се истиче ислам, посебно онај радикални. Европско друштво није било у стању да интегрише ни носиоце умерене исламске идеологије. Ако је пре 50-70 година представник другог света који је дошао у Европу видео нешто чему би могао некако да се придружи, сада је Европа за њега идеолошка пустош, у којој нема значења и вредности. Напокон, „људска права“ не могу бити вредност, већ су само средство.

А пошто европски владајући кругови нису у стању да се ослободе ропства мултикултурализму, као ни борбе против „тоталитаризма“, тако ако би се ослободили одбацивања идеолошке сигурности, они немају шта да супротставе исламу. У будућности су могућа два пута за Европу. Или ће оживети снажни „црни“ националистички пројекат у духу хитлеризма (Четврти рајх), није случајно Брејвик себе назвао крсташем, или ће бити неопходно обновити супермодерни пројекат, какав је био комунистички пројекат, или пројекат будућности, који осигурава откривање људске личности и креативно самоостварење човека.

ЗНАЧАЈ ИДЕОЛОГИЈЕ
Проблеми са муслиманским имигрантима, као што је већ поменуто, у одсуству идеологије у Европи су нерешиви. Потражњу за мигрантима узрокује стање европских производних снага. Европљанин жели да ради на мање-више занимљивом, лаганом послу и, уз то, добро зарађује. Не жели да обавља помоћне послове, не жели да обавља посао радника, а могућност да се све то пренесе на роботе и аутоматизацију још увек није обезбеђена. Стога Европа не може одбаци имигранте, али ни да их интегрише у своје семантичко поље. Досељеници у Европи немају за шта да умиру.

У исто време, слобода говора дата исламском екстремисту претвара се из грађанске слободе у претњу друштву и животима људи; парламентаризам, који добро функционише у условима релативно мирног развоја, може постати средство за разарање земље у ратним условима.

Немогуће је да се ико ко верује у Аллаха помири са идејом да свако може веровати у било шта или уопште не веровати ни у шта. Муслиман може да прихвати чињеницу да не треба да има четири жене, већ једну, али никада неће прихватити идеју да други мушкарац може бити „супруга“.

Нетачно је, са моје тачке гледишта, да се, рецимо, „националним фронтом“ Марин Ле Пен, „Алтернативом за Немачку“ и другим сличним странкама у европским земљама називају термином „десно“. Историјски гледано, некада су деловали са десних позиција, али данас немају ништа „десно“. Ле Пенова странка данас је најлевичарскија у Француској, а Алтернатива за Немачку, више него ико други, брани социјална права немачких грађана. Те странке не проповедају национализам као идеју супериорности своје нације, већ као идеју националног самоодржања. Када људи у Француској и Немачкој кажу да желе да живе према сопственим нормама и то исто очекују од придошлица, онда је ово заправо националноослободилачка, лева политичка позиција за разлику од ставова деснице политичке снаге на власти.

КО ЈЕ У ЕВРОПИ ДЕСНИЦА, А КО ЛЕВИЦА – ОПШТА ЗБРКА
Свака влада има дужност – да одржава мир и спокој у земљи, да осигура ред и заштиту грађана. Ако се појаве групе које задире у овај поредак, влада је дужна да употреби све снаге којима располаже – аутомате, пендреке, митраљезе, гасове, бацаче пламена, артиљерију, авијацију, како би сузбила побуњени устанак и заштитила грађане. Ако влада то не учини, или ако јој војне снаге престану да се потчињавају, онда она престаје да буде власт. Када се, дакле, иста та Марине Ле Пен супротстави арапско-муслиманској доминацији у Француској, она се заправо нађе на позицијама на којима су и комунисти и де Гол стајали током Другог светског рата, бранећи се од нацистичке инвазије.

Постоји и овакав пример: у Украјини се сада не води борба између руског и украјинског језика, већ борба између антифашиста и фашиста. Социјалдемократске странке Запада, посебно Социјалистичка партија Француске, подржавају украјински фашизам. А антифашистичку борбу народа Украјине подржава Марине Ле Пен.

Волео бих да се надам да ће овај антифашистички фронт, који се рађа у Европи, пронаћи снагу да се одупре и арапско-муслиманској инвазији и профашистичкој, што заправо по суштини, представља тенденцију европских владајућих група да васкрсну.

С руског превео Зоран Милошевић / Балканска геополитика

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru

[table id=1 /]