ДОДАТНО ПРОШИРЕЊЕ ПРАВА НА УМИРАЊЕ?

У ауторском чланку за Los Angeles Times, Николас Голдберг тврди да контроверзни калифорнијски Закон о могућности окончања живота (End of Life Option Act), који легализује асистирану еутаназију у одређеним случајевима, треба додатно проширити тако се њиме обухвате и пацијенти с деменцијом и Алцхајмеровом болешћу.

Овај закон, сматра Голдберг, „није довео до грозних сценарија које су његови противници замишљали”, већ је уместо тога омогућио да 1.200 особа с терминалним болестима мирно оконча свој живот. Голдберг верује да Закон треба још више проширити тако да он обухвати и друге особе, као што су пацијенти с деменцијом или Алцхајмеровом болешћу, те да би „носиоци политике такође могли да узму у обзир и особе с одређеним дегенеративним болестима, или оне које живе с хроничним болом.”

Голдберг даље наводи пример своје баке, која је, пре него што јој је успостављена дијагноза Алцхајмерове болести, веома јасно дала до знања да жели да умре онда када више не буде била у стању да говори, чита или памти. Па ипак, управо је морала да живи своје највеће страхове – и то годинама. Лежала је непокретна у кревету, и више није могла да говори, чита, памти, као ни да се обуче, да једе или да иде у тоалет. Морамо прихватити, закључује Голдберг, да „борба да се живот продужи” није увек најбоља опција и да „постоје судбине горе од смрти.”

Слажем се с том констатацијом. Једна од последица чудесног напретка медицине у протеклом веку јесте и то што се људски живот често одржава можда чак и дуже од онога што би неке особе саме желеле. Али исто тако, свим срцем верујем да постоји огромна разлика између обустављања мера помоћу којих се неко одржава у животу и активног пружања помоћи некоме да одузме себи живот.

Заговорници „потпомогнутог самоубиства” воле да јавно оповргавају аргумент о „стрмоглавој низбрдици која води ка понору” – то јест, да ће легализација једног облика пажљиво контролисане, надгледане и наизглед милосрдне еутаназије неумитно водити ка даљој либерализацији те праксе, па чак и ка њеној злоупотреби. Међутим, искуство земаља као што су Белгија и Холандија, које су прве озакониле еутаназију, и те како подржава управо тај аргумент о стрмоглавој низбрдици. Холандија је прва земља у свету која је легализовала еутаназију, још 2001. године. (До тада је еутаназија била незаконита, али се и поред тога вршила и ретко процесуирала.) Првобитно је требало да се еутаназија дозволи у случајевима „непрекидне и неподношљиве патње”, и када не постоји „разумна алтернатива.” Роб Жонкјер, тренутно директор Међународне федерације удружења за право на умирање, својевремено је изјавио за Bulletin да ће доктори вероватно добијати више захтева за умирање, али да он не очекује „огромно повећање” захтева за еутаназију. Па ипак, између 2007. и 2017. број Холанђана који су умрли путем еутаназије је утростручен. Након тога, Холандија је дозволила и еутаназију малолетних лица, особа са психијатријским болестима као што је хронична депресија и, однедавно, и оне с тешким обликом деменције (у случајевима када је особа раније изразила жељу да умре).

Оваква одлука којом се обухвата и деменција била је повезана са убиством жене старе 74 године које се десило 2016. године. Жена је изразила жељу да умре путем еутаназије ако буде морала да оде у старачки дом. Но, такође је изразила жељу да сама одреди када ће то бити, „док сам и даље при чистој свести и када ја будем сматрала да је прави тренутак за то.” Она то никад није урадила и, на крају, други су донели одлуку уместо ње – ставили су јој седатив у кафу. Међутим, она се пробудила, па су морали да је држе док су лекари довршавали процедуру.

Кад је реч о случајевима који су дословце питање живота и смрти, ниједна мера опреза није претерана. Никад нећемо знати да ли је она Холанђанка била у стању да ипак ужива у животу, иако је имала смањене менталне и физичке способности. Никад нећемо знати да ли је људима око ње било драго због тога што је она ту, упркос њеним смањеним менталним способностима. Због еутаназије, животи појединих људи – оних који пате – означени су као мање вредни. Еутаназија нам поручује да је патња нешто што по сваку цену треба избећи.

Али шта ако грешимо кад је реч о патњи? Шта ако је она последња прилика која нам се пружа за помирење, за исцељење рана, за скрушеност, или за поправку наше душе?

Голдберг је поделио причу о својој баки, али и ја имам сопствену причу о патњи. Мој отац, који је већи део свог живота био алкохоличар, 1989. године доживео је страшну несрећу с камионом у којој му је поломљена карлица и неколико пршљенова. Физички се довољно опоравио да може да хода и обавља већину радњи, али бол и алкохолизам само су се погоршали како су деценије пролазиле. Много, много пута је говорио да би било боље да није жив. Превише га је болело. Чинило се да нема наде ни за какав опоравак – ментални, физички или емоционални. Све што је радио наносило је бол онима око њега. А онда, у априлу 2019, наједном је одлучио да остави пиће. Иако га је породица преклињала да то не ради тако нагло, без медицинске помоћи, није их послушао, и то га је коштало живота – четири дана касније, срце му је стало. Урадили су обдукцију. Била сам убеђена да ће обдукција показати да је у последњим сатима живота „поклекао” и попио пиће. Када ми је патолог телефоном јавио да токсиколошки налаз није показао ни трага алкохолу у његовом организму, бризнула сам у плач. У том тренутку опростила сам му деценије бола које нам је нанео. А мој отац је успео да победи демона који га је прогањао, и својој породици оставио нешто по чему ће га памтити, причу о нади која ће од сада и њих да охрабрује. Да је мој отац имао могућност да се еутаназира како би побегао од хроничног бола или менталне болести (алкохолизма), сећање на њега данас би било потпуно другачије. А тек колико би се другачије он осећао на концу свог живота, знајући да га је болест победила?

Никада, никада не можемо знати крај нечије приче, нити исцељење које нас ту може чекати. И себи и другима чинимо неправду претварајући се да знамо какав крај некога очекује.

[table id=1 /]

ИЗВОР: ИФН, http://srbinaokup.info/?p=113239