Поука о значењу воштаних свећа

На част и похвалу предака наших служи, браћо хришћани, то, што су они чували и пазили древни и побожни обичај, те су доносили у храм Божији восак, или начињене од њега свеће, и припаљивали их пред иконама, као своју жртву Богу и угодницима Његовим, од трудова и усрдности своје. Но морамо признати на срамоту нашу, да је тај побожни обичај цркве наше нагрђен и изопачен од данашњих хришћана.

Свеће, које доносимо у цркву мало личе на оне свеће, које су доносили предци наши. Предци наши доносили су свеће од сасвим чистога воска начињене, без сваке смесе и нечистоће; међутим, ми као да не обраћамо пажњу на каквоћу свећа, него гледамо само то, да би нам оне биле јефтиније и што дебље и веће; макар не биле начињене од једног чистог воска, него са мешавином разних материја, као на пример са смолом, лојем, целарином и т. д. Но такве нечисте свеће, браћо-хришћани, губе оно високо значење пред Богом, какво треба да имају по учењу свете цркве.

Познато је, да су воштане свеће, које приносимо у цркву, назначене не само ради осветлења цркве, јер би се тада употребљавале само при вечерњим и ноћним богослужењима, међутим видимо и знамо, да се употребљавају при сваком богослужењу, и чим је богослужење свечаније и величанственије, тим се у већој количини пале свеће. По томе, значи, поред свога назначења да светле – свеће имају и друго важније назначење. Оне су као видљиви израз наших духовних својстава, исказују наша разнолика духовна стања, као на пример чистоћу наше душе, смиреност, послушност, оданост и љубав нашу; осим тога оне су жртва од трудова и усрдности наше, која се приноси Богу. На такво наиме значење свећа или воска, од кога се оне праве, показује и један од црквених писаца, Симеун Солунски: „восак, говори он, као предмет мекан и који се лако савија, значи нашу послушност и готовост покајати се у свом грешном животу; восак, који се сабира из мноштва цветова означава принос, који чине сви хришћани; восак, као предмет, који сагорева, значи наше обожавање, то јест природу нашу очишћену божанственим огњем, и најпосле восак, у коме гори огањ, или та сама светлост, која без престанка гори, значи сједињење и непоколебљивост узајамне наше љубави и мира” (Нов. скриж. стр. 40).

А кад је восак, по учењу цркве, најбољи предмет ради нашег жртвеног приноса Богу, кад свећа, начињена од њега, показује се жртвом нашом пред Богом, дозвољава ли се нека мешавина у првом и извињава ли се нека нечистоћа у последњој? Још у Старом Завету захтевало се је, да би саставци и предмети за жртву били чисти, да би уље било чисто (Излазак, 27, 20), предмет ради кађења миришљав, чист (Излазак 30, 34), животиње које се приносе на жртву без мане (Лев. 22, 20-22) ; тим више, значи, дужни смо ми да захтевамо и желимо чистоће у оном предмету, који се сада припаљује пред најчистијом и најсавршенијом жртвом Евхаристије.

И заиста, браћо, каквима показујемо се пред Господом Богом, кад место чисте воштане свеће, доносимо у храм лажну, начињену од нечистога воска? Ми се показујемо тада само лицемерима, за које је важно само то, да се донесе свећа и да има приличну величину, – тежину; а каква ће она бити по свом својству, – то је за нас све једно. А такав формализам, таква равнодушност наша према нашој сопственој жртви сасвим је страно, туђинско нашој православној цркви. Црква не тражи од нас, да донесемо на име такву и такву величину свеће и да она буде толико и толико тешка; она тражи од нас једне наше усрдности. Нека сваки од нас донесе и даде на свеће толико, колико има усрдности; а колико и какових свећа он ће дати – то није његово дело; и стога макаква била цена свећама, не треба да нас буни; само нека су од траженога њиховом назначењу својства. За нас треба да је важно то, да оне потпуно одговарају свом назначењу својим добрим својством, да би, будући начињене из чистог пчелињег воска, показивале се пред Господом Богом чистом нашом жртвом Њему и да би својом чистоћом сведочиле о чистоћи наше душе, својом мекоћом и нежношћу исказивале нашу смиреност, покорност и готовост на све, мирисом чистога воска да би служиле изразом благодатног на нас деловања Духа Божјега и т. д.

Но бринући се о томе, да би донашане од нас у цркву свеће биле чисте воштане, и да би тим одговориле свом високом назначењу, уједно с тим ми ћемо постићи, браћо, заиста и то, да ће донесене од нас свеће горети дуже пред иконама од лажних, невоштаних, а то се међу осталим жели и има у виду с наше стране при донашању свећа. По опажању сад је постало извесним, да невоштана свећа, као састављена из материје, од јачине огња пре но пчелин восак омекнувши – сагорева у половину пута пре, него ли чиста воштана свећа.

А какву штету, какав губитак узрокујемо и чинимо цркви донашањем овако лажних, невоштаних свећа! При горењу оне обично производе страшни чаћ, који покривајући иконостас, иконе, зидове, одежде и т. д. доводи цркву у такве расходе од којих би дуго времена била слободна, кад би свеће, које у њој горе биле чисте воштане. Ако свима, то нама, браћо, ваља постарати се о одстрањењу те невоље; пошто су иконостас и иконе у њему, зидови и сав живопис по њима тек недавно обновљени, и жалосно и грешно биће, ако од нашег немара или равнодушности, сав тај обновљени живопис за неку годину покрије се опет слојем чађи.

И тако, браћо хришћани, ако нам је мио и драг побожни обичај предака наших постављати и припаљивати у храму Божјем донашане оваке свеће и видети у њима израз нашег приноса, наше чисте и пријатне Богу жртве, ако нам је пријатно свагда гледати и благољепије – красоту храма: – то смо дужни сви ми свима зависним од нас мерама и средствима да помогнемо томе; дужни смо да престанемо за јевтину цену узимати свеће, јер оне су свагда фаличне, – и уносити их у цркву: јер таквим нашим принашањем чинимо поругу светости храма Божијег, ругамо се – исмејавамо се над оним високим значењем, које има и треба да има предмет, који припаљујемо пред Господом, и нарушавамо, најпосле, вековни, свети обичај цркве наше. Па и сам принос наш, наш дар Богу биће тада као мрзост пред Богом, по речи Његовој, и ми заслужујемо за то онај исти прекор од Господа, који Он једном изрече устима пророка древном Израиљу: шта ће ми мношто жртава ваших, вели Он: жртве ваше паљенице нису ми угодне, нити су ми приноси ваши мили (Ис. 1, 11; Јерем. 6, 20). Амин.

У Иригу.

По руском: Прота Гр. А. Николић.

Извор: Весник Српске Цркве, новембар – децембар 1927.

Приређивач: „Борба за веру“

[table id=1 /]