Порекло заветине: Сеоске славе које вековима у нашем народу имају врло значајну улогу

Још из времена када су Срби имали своја божанства славила се заветина – колективна слава која се још назива и литија или једноставно сеоска слава. Порекло имена води од речи завет што имплицира на сам настанак ове светковине.

Заветину или сеоску славу празнује читаво село. Данас се обележава тако што свака кућа за сеоску заветину прима госте из других села и градова, као за крсну славу. За разлику од крсних слава, које су распоређене највише у зимско доба године, заветине се увек обележавају у топло време, од касног пролећа до ране јесени. Разлика је и у томе што се о заветини не носе славски колач и жито у цркву, у кући се не пали славска свећа, али су присутне друге радње карактеристичне само за ову врсту светковине. Данашњи облик празновања заветине развио се на основана разних веровања из паганске епохе. Уместо лицидера, рингишпила и сеоских вашара који су главна атракција сваке заветине, некада се заветина обележавала на сасвим другачији начин. Ево и како.

Заветина или заветни дан неког села, града, варошице… бира се тако што се село се заветује, свечано обећа да ће славити неки празник у години и тог дана важи апсолутна забрана рада за све чланове. Мештани се заветују одређеном светитељу и од њега очекују заштиту.

Велику улогу у овом обреду имало је некада свето дрво или запис које се налази обично у атару села, а уз њега се и већи камени крст. Запис је табуисано, свето дрво, углавном храст стар више стотина година. Не сме да се сече или скрнави на било који начин, па чак ни да се спава под њим. У селима у којима није било цркве, запис је замењивао богомољу. Чак и када би запис уништила каква непогода, или би иструлио, место кад ком се он налазио сматрало би се “записаним”, светим. Сматра се великим грехом ако се на било који начин оштети, кидају гране или посече. Онај који то уради плаћаће проклетство за себе и целу своју породицу.

Неизоставни део прославе заветине су и сеоске литије које чине мештани који са свештеником у поворци носе црквене крстове у поље, па се стога заветина у неким крајевима зове и крстоноше. На дан заветине обредна поворка сачињена од мушких чланова сеоског домаћинства полазила је од цркве или главног записа, носећи иконе, крстове и барјаке. То је литија која је обилазила кружно око села и обнављала раније урезане крстове на записима и тако стварала магијски круг који треба да штити његова поља и становнике.

Учеснике литије успут би жене ритуално поливале житом и водом. Пред крстоноше су се изводили и болесници са циљем да се исцеле. У поворци певале су се и обредне песме са карактеристичним рефреном “Господе, помилуј”. На свом путу, поворка настоји да пређе преко неке воде, где квасе крстове и барјаке, а у неким местима чак настоје да “жртвују” и самог свештеника тако што ће да га оборе и окупају у води. Несумњиво је да се овде ради о обреду са изразито паганским и хришћанским елементима.

Учесници литије све време у поворци моле бога за кишу. У питању је аграрни ритуал у ком усевима треба обезбедити довољно кише али их и заштитити од других непогода, штеточина и болести. Такође, обезбедити добро здравље и плодност стоке, али и здравље и слогу свим мештанима. Наставак ритуала састојао се од тога што женски учесници обреда ките запис цвећем и обраћају му се као живом божанству. Запис се освештава тамјаном и уљем. Затим се приступа обредном клању жртве (овце или брава) коју коље домаћин славе, сече се колач, а потом следи колективна сакрална гозба.

У колективним обредима, поред живих, симболички учествују и мртви. Живи од њих очекују наклоност и помоћ, па им по живим члановима шаљу музику, игру и храну. У североисточној Србији заветина је имала и карактер задушница. Поподне су жене одлазиле на гробља и делиле храну за душе покојника. У заветно поподне играло се и коло за душу оног покојника који је скоро умро, а од реквизита у коло су доношене и свеће, цвеће, огледало и слика покојника.

Иако се гореописани ритуали током прославе заветине данас мало у ком селу примељују, институција заветине врло је важна и присутна у сваком српском селу. Паганске култове и ритуале крај записа заменио је заједнички одлазак свих мештана у цркву, на дан када село захваљује светитељу ком се заветовало. Други део дана има друштвени карактер – одлазак на вашар, дружење са пријатељима и уживање у храни која је припремљена за тај дан. А у понеким местима, и поред постојања цркве, свештеници са литијом одлазе до светог дрвета и обављају литургију.

[table id=1 /]

ОПАНАК