Негативна селекција

Често у јавности имамо прилику да се сусретнемо са синтагмом негативна селекција. Многи здраво мислени људи имају обичај да се питају да ли у Србији међу и Србима влада негативна селекција? Слободно се може рећи да је то тачно. Посматрајући на глобалном нивоу мало која земља на свету у томе може да нам парира. Што си тупљи, глупљи, безобразнији, неваспитанији, то су ти веће шансе да успеш и постанеш релевантан фактор. Та чињеница се не огледа само у политици, већ у култури, науци, буквално у свакој друштвеној сфери.

Као главне кривце зашто је то тако, треба истаћи наше особине, завист и љубомору а у идеолошком смислу комунизам и демократију. Комунизам и демократија су суштински два лица исте медаље. Поклапају се и подударају у многим аспектима притом се некада и допуњују, све у циљу што дуже егзистенције. Истичу као врхунац своје догме квантитет уместо квалитета и принцип једнакости.

Логично је да из тога произлази да људи са најниже лествице добијају привилегије које апсолутно не заслужују. У протеклих 100 година Србија и србски народ су прошли различите видове транзиције и у суштини су сваки пут задржавали и унапређивали оно најгоре што је једна идеологија носила са собом. Све ово, али у далеко мањем опсегу су имали и други народи, али ниједан није био тако ригидан као ми. Колико је свакој држави одговарало да има одређени број затуцаних и забравастих становника, са друге стране зна да не може функционисати на каквој- таквој здравој разини ако угуши елиту. Елита је једна од фундаменталних компоненти за здрав развој и опстанак нације. У сваком нормалном друштву елита се бори да исплива на површину, да постане доминантан фактор који ће својим знањем и звањем да унапреди заједницу.

Срби су ту отишли корак даље, један део елите су побили, а други део су протерали у иностранство. Када та елита постане позната и цењена у другим земљама, Срби се сете како они припадају србском ентитету и крену да их глорификују. Управо они који су их отерали из земље, постају главне коловође у величању њихових дела. Исти они који заузели њихове позиције, осећају лажну грижу савест коју манифестују тако што их позивају да се врате у земљу, и медијима величају њихов лик и дело. Врхунац лицемерја који нигде није забележен.

Отераш најквалитетнији део становништва, а са друге стране се питаш што ти иде лоше у животу. Стиче се утисак да из генерације у генерацију што се нас тиче испливава све гори талог на површину и да томе у блиској будућности сигурно неће бити краја. Ево само да узмемо пример СНС која је на власти равно десет година. Све власти пре ње су имале ту и тамо неку личност коју би по директиви истакли у први план када схвате да су претерали. Некога који би својим ауторитетом и знањем потврдио легитимитет званичне политике. СНС је успео да окупи кроз коалиције, уцене и уступке такав полу свет да им вероватно Милошевић и Тито завиде како су у томе успели.

Проститутке, простаци, људи сумњивих биографија, порекла су преузели водеће положаје у држави и понашају се слично спахијама у време Османлијске империје. Сад можемо само да замислимо како се осећа просечан поштен човек који је принуђен да тражи помоћ од људи оваквог типа. Који је то животни парадокс да си принуђен да се ослањаш на некога који у било ком систему вредности не би добио функцију већу од чистачице. Управо је то та негативна селекција и управо је то тај театар апсурда, када те сурови политички систем гурне у наручје полусвета. Зашто би званичној политичкој струји одговарало да на власт дође неко ко може нешто да промени? Тог момента за њих више не би било места у јавном и политичком животу и завршили би по правилу на маргини.

Ствар којој тренутно треба да захвалимо је корона. Она је успела колико- толико да успори одлив становништва у иностранство. Наравно, она једном мора проћи и све оно што је давно започето наставиће се ако не истим, вероватно јачим интензитетом. Уз мањак биолошке репродукције и одлазак најквалитетнијег соја становништва у иностранство, судбина Србије сигурно није светла. Политика да се најбољи жртвују како би мали и мизерни могли да живе даје итекако резултата у правом смислу те речи. Резултат је апсолутно безнађе које води у мрачну будућност из које нема повратка.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

[table id=1 /]