Запад 21. век претвара у век коме нису потребни људи

СВЕТ индустрије, свет 20-ог века, свет прошлости – имао је своје тамне стране, било је с њим много проблема, али му се једно не може порећи: њему су били потребни ЉУДИ.

Тај свет је полазио од идеје да се сваком човеку може наћи неки посао и да сваку територију (земљу) треба развијати и на њој производити нешто корисно.

У свакој Сирији, Либији, Ираку и Венецуели, да се и не говори о озбиљнијим земљама, буквално свуда – на власт су долазили млади мајори и пуковници, председници и очеви нације који су градили  фабрике, путеве, уздизали своје провинције до нивоа великих градова, учили младе за инжењере и лекаре, формирали тенковске бригаде, покушавали да своје земље дигну до америчког, немачког или бар до совјетског стандарда.

У најкраћем, то је било – НОРМА.

То је свуда по свету правило неку равномерност. Свуда се догађало нешто разумно. Можда и са претеривањима и са пресољавањем, понегде и сурово и неуспешно, али је све то – било.

Цео свет је био такав.

А потом се све – некако неприметно и постепено – све трагично преломило.

Фатална тачка је, по свему судећи, пређена 80-их година, када је први пут постало исплативије забављати него производити, шпекулисати цифрама него трговати робом, управљати хаосом него колективима.

На томе је стари свет – није важно да ли капиталистички или социјалистички, диктаторски или демократски, свеједно да ли је постојао у име нације или класе или у име било чега трећег – погубио позиције.

Његово место је заузело неко ново и веома непријатно створење које се отада шепури на свом трону и не престаје да јача.

Том створењу су потребни само клијенти а не радници, тинејџери а не одрасли, финансијски инструменти а не производи, корпорације а не државе, нови номади а локално становништво, војни најамници а не регуларне армије, гендери а не породице, мањине а не већина, мегаполиси а не земље, егзотика а не НОРМА.

Само емоције, а не здрав разум.

Зато сада на сваком кораку наилазимо на оно што то одвратно створење оставља иза себе.

У чему је, рецимо, невоља са мигрантима по шаторским насељима или оним који још бродовима плове према цивилизацији?

Мигранти су за нову цивилизацију важни утолико што мигрирају а не ору и не сеју. Чак је пожељно да вечно мигрирају… да би производили поводе да се говори о мултикултурализму, ксенофобији, човечности, проклетом империјалном наслеђу, идентитетима и сличној официозној макулатури.

А замислите да су ти мигранти остали у свом Ираку или Таџикистану и да су смерно питали савремени свет:

– Да ли би можда било боље да радим у фабрици иза угла?

– А да постанем учитељ, па да и стан добијем?

– Или можда да постанем професионални војник, па да дослужим и до команданта пука?

– А може и да електричну централу изградимо, производимо аутомобиле и бранимо докторске дисертације?

Савремени свет би се тупану насмејао у лице.

Поручио би му: твоја фабрика је неефикасна, ми ћемо све фабрике у свету нагурати у један велики Бангладеш. Учитеље ћемо поотпуштати, ако им буде потребно – имамо онлајн курсеве психологије и дизајна. Армија – то је насиље, а насиље је – зло.

Ако се негде нешто догоди – послаћемо дронове, избомбардоваћемо неколико амбара и објавити да је победила слобода.

Твоје електричне централе наносе штету природи, аутомобили – још више, можемо ти поклонити електрични тротинет, а што се тиче дисертације – нека буде овако.

Навуци на себе крпе да изгледаш што страшније, скачи у чамац и плови према нама, седни насред улице и мрмљај нешто неразумљиво. Најбоље је да то буде некакво заклињање као кад се људи приносе као жртва.

Шта, не знаш никакво такво заклињање?! Остави се Шекспира. Смишљај неко заклињање! И непрестано говори како су те сви повредили, како страдаш, а ми ћемо ти обезбедити социјалну помоћ да и даље седиш посред улице.

Успут ћемо и дисертацију одбранити трансгресивним аспектима небинарног дискурса постколонијалних идентитета.

Јеси ли укапирао?

Иди тражи да се обучеш у нешто исцепано.

Иди зато што човек више нема никакву важност у својој кући и на послу који би радио деценијама, а ни у својој земљи у којој је све стабилно, регуларно и равномерно.

Сада човек мора бежати на неко место које му је назначено за нови живот, па тамо – ако буде имао среће – да прође онлајн-курс психологије и дизајна, то јест – да почне да производи пустоту, а ако не буде имао среће – да добије социјалну помоћ да може да седи на земљи у својим поцепаним крпама…

Вјечнаја ти памјат друже пуковниче који си и господин.

Вјечнаја ти памјат фабрико која си и електична централа и пут, и школа, и аутомобил, и тенковска бригада…

Вјечнаја ти памјат НОРМО која си и здрав смисао…

[table id=1 /]

Дмитриј Ољшански/Факти