Живот без слободе и није живот

Готово две године наши животи пате од шизофреније.
Прво су нас испрепадали да ће помрети наша најстарија и највољенија бића. Деке и баке и очеви и мајке. Чезнули смо за њиховим загрљајима, остављали им храну на оградама, испред станова. Рођендани и славе, празни без њихових осмеха. Затварни код кућа, као осуђеници. Малтретирани да у цик зоре избезумљени тргују, ни сами не знају шта. Али, забога, време је за трговину. Купи, шта купиш.

Претили да ће нам гробља бити мала. Приближава се друга година наше умне болести. Јер, у претходној нисмо схватили да ту нешто не штима. Најстарији су ,,одвезани“ и на њих нико више не обраћа пажњу. Да, доста их је умрло, али не због болести већ вере у систем. А систем им је гарантовао лечење у најексклузивнијим лечилиштима и спасоносне боцке, са гаранцијом да им никада ништа неће бити. Јесу попунили гробља, али има довољно места за још. За оне које су укућани сами лечили код куће, и који ето не би да кваре своје добро здравље и нису се боцкали. Чекају да Бог каже своју последњу реч.

Читаво лето је било поклоњено. Наша умна болест је била у регресији. Летовања ,журке, свадбе, рођендани, живело се пуним плућима. Слепи миш је слабо нападао. А онда креће лудило невиђених размера. Ланци се полако навлаче на рукама и ногама. Осећам да губим слободу, да сам затвореник у сопственој земљи. Слободу који ми је Бог на рођењу дао, да чиним шта хоћу, али да пазим да ли ми је све на корист.

Ето, ја не желим да живим ни под каквим контролама. Не желим да се у моје тело убацује нешто за шта нисам сигурна да је добро. Знам људе који су страдали непосредно после имунизације.Ј а нисам патолог да тврдим да је од тога, али превише би било случајно да толики број људи страда непосредно после тога. Поштујем људе који су изабрали да се од ове пошасти одбране боцкама. Међу њима су моји пријатељи које волим изнад свега, има их и овде који ће читати ове редове. Никада од њих нисам чула, да сам опасност за њих, да сам неодговорна, да ћу побити људе ако се не имунизујем. Ни једног тренутка нису пропустили да ме загрле и изљубе. Неки су једва остали живи, један од њих је скинут са респиратора. Захваљујем се Богу што је са својом предивном породицом. Дејо мој, желим ти још сто година доброг здравља.

Проблем су ОНИ који нас деле на ,,партизане и четнике“, да, да, то сада изгледа тако. Који распирују мржњу према нама који желимо слободу која нам је и Уставом загарантована. Траже аусвајсе, али не само нама, већ и онима којима је истекла друга доза. Маске су обавезне за све, и партизане и четнике. Деца која још нису стекла пород, морају да се боцкају и поред тога што знају да ће кад тад платити то, сами причају. Ухваћени на брзину, студирају, раде. Нису им дали времена да се саберу. Они који не желе, раде брзе антигенске тестове, кажу, нека, остаће за парче хлеба. А они који имају антитела радују се као седмици на лотоу, купили су шест месеци слободе. Међу њима су и моја два сина, плакала сам од среће, еј СЛОБОДНИ су да без стреса зарађују за хлеб.

Ко је тај који себи даје за право да одлучује о нашим животима!? А добро знамо да од ове пошасти подједнако страдамо и једни и други, и једни и други ширимо заразу (мада ја у то не верујем). Колегиница која није боцкана за три дана оздравила, и никога није заразила. Друга боцкана, три пута, обострана упала плућа. Логике нема, као ни за све до сада у вези слепог миша.

Лакше ми је било за време тероризма на Косову и Метохији и бомбардовања Србије. Лакше јер, тамо на Кошарама и Паштрику су моју и вашу децу чувала деца предвођена јунацима за које више замене ни у виду сенке нема. Чували нас од непријатеља. Сада непријатеља нема, али нема ни слободе. ,,Вратите се соколови, вратите се мени амо. Траже од нас прађедови да ДУШМАНЕ ишћерамо.

Желим слободу и по цену живота. Јер, живот без слободе и није живот.

[table id=1 /]

Мирјана Поповић/Балканска геополитика