Који је један од главних показатеља недостатака смирења?

То је осећај огорчености. Ако се неко увреди на некога, тада се чини да се одваја од струје Божанске благодати.

Ово је сензор: увређени сте, неправедно су поступали према теби и одмах се распламса, одмах узвраћаш: било вербално или физички, није важно. Јер ваше унутрашње уверење је следеће: „Како се усуђује?! Како се усуђује да ме увреди?! Мене, тако доброг и коректног! Све ово је потпуно незаслужено! И талас „праведног“

гнева уздиже се у вашим грудима, преплављује ваше срце и излива се у олујној планинској реци.

Зашто је то? Одговор је врло једноставан: поносни сте и сујетни. Поносан човек увек јако добро мисли о себи. Његова свест, да би забавила свој его, скрива своје недостатке и гласно труби о својим заслугама. Као резултат, као резултат многих година грешног, поносног рада, ствара се слика о себи, нека врста надчовека, формира се унутрашња вавилонска кула у облику срца. И човек почиње да верује да је ова слика, овај торањ он сам. Али када неко покуша да се пробије кроз ову кулу, понос натера човека на врло зла дела, што он оправдава. И ето човек љубазног изгледа, када га нападају, већ сикће попут змије или риче као вук.

Али то није случај са смиреним човеком. Смирен човек види вољу Божију у свему што му се догађа и понижава јој се. Понизна особа схвата да је од материце своје мајке отрован грехом гордости, који је наследио, заједно са првобитним грехом, од предака Адама и Еве. Цела његова природа затрована је грехом гордости. И, сходно томе, све мисли, осећања, речи и поступци. Једини спас од ње је следити Бога, следити Христа, трудећи се да испуни Његову сведобру вољу. И тако срце понизне особе покушава да у свему види ову вољу Божју. Укључујући и увреде које му свет наноси, а које се на језику православне аскезе називају речју „невоља“. Као што кажу свети оци: „Невоља је скривена милост Божја“. Јер је невоља хируршки скалпел којим Бог лечи наш „рак“ греха. Његов чекић разбија нашу Вавилонску кулу поноса. Као што је једном у својим учењима написао митрополит Атанасије Лимасолски: камен гордости не може се напојити, нигде неће нестати; може се сломити само чекићем. И овде је невоља, ако желите, спасоносни чекић Божји, који дроби нашу вавилонску лествицу куле која води у пакао.

А смирен човек, када је повређен, не пита: „зашто су мени тако добром учинили лошу ствар?“ Пита: „Шта Господ жели да ми каже са свим овим? Где ме води? Шта милостиви Бог жели да ми открије овом невољом?

Гордост је када човек жуди да живи сам са собом и да му служи цео свет. А понизност је када човек живи сам са Богом и чезне да му служи. А друго би требало да постане темељ, осовина нашег бића. Ако желимо да се спасимо.

[table id=1 /]

Аутор: Свештеник Андреј Чиженко

Превод са руског: Милан Јеротић (https://pravlife.org)