Јуришници лажног родољубља

Више од тридесет година српска национална сцена окупирана је разноразним типовима који чине све да убију народни дух и да огаде националну идеју. Након привидног слома комунизма дошло је до прерасподеле партијских апаратчика па је тако неко постао либерал, неко демократа, неко је остао комуниста а неко је добио улогу да глуми националисту. За нас српске родољубе и националисте најважније је да изведемо на чистину све лажњаке који су своје ухлебљење нашли на националној страни приче и који не престају да праве непоправљиву штету идеји српског национализма.

Кроз српски национализам прошла је и још увек пролази гомила опскурних ликова. Они о себи имају високо мишљење, сматрају се изабраним да спасавају српску нацију, док у стварности једини разлог уласка у све то је искључиво глад за функцијама и могућност некажњеног пљачкања народних средстава. Њихов “национализам” нема ни суштину ни форму, то је пуко радикалско букање и навијачко арлаукање. Дошли смо у ситуацију да највеће штеточине и издајници некоме спочитавају издају и да се трговци наркотицима и наркомани заклањају под плаштом родољубља. Они су успели да готово свима згаде сам појам родољубља и да први синоним за националисту буде примитивни, задригли и масни гибаничар.

Њима је сасвим нормално да деценијама заступају један поглед на свет и да онда преко ноћи направе заокрет и пређу на страну дојучерашњих непријатеља као што су то урадили Александар Вучић и Томислав Николић. Или пре њих Вук Драшковић који је претио да ће у Новом Пазару сећи и руку и барјак ономе ко се усуди подићи турску заставу у Србији, након чега је постао већи издајник од целе грађанерске опције. Данас причају једно, сутра друго и никакве одговорности за таква поступања нема. Образ њиховим колегама са друге стране је осветлао Додик који је од издајника и страног плаћеника постао великосрбенда и он сада одлучује ко је издајник а ко не.

Буђелар патриоте су преплавиле српску политичку сцену претворивши је у брлог у ком се прасци ваљају. Свакодневно можемо видети како патриотски покрети и странке ничу као печурке после кише. Избацују се велике пароле, изговарају крупне речи али резултата нигде. Постоји само дрека, самохвалисање и огромна сујета код свих тих лидерчића. Бошко Обрадовић зарад ситног ћара је уништио Двери које су имале огроман потенцијал да заувек почисте југокомунистичку булументу која се попут пијавице закачила за Србе и Србију. Међутим, он је због сопствене сујете, глупости и похлепе уништио једну јаку и озбиљну причу. Совјетници, пардон Заветници, разноразни Левијатани, Наши или Ваши, Вацићева десница, републикански ПОКС монархисти, конзерве из ДСС-а, Бокан, тзв. Збор који предводи извесни Мркаја (велича рат, кад је требао да ратује он је побегао), многобројни аналитичари са десне стране… све у свему један велики бућкуриш и удбашки чвор који тешко да би и сам Александар Велики могао да развеже.

Пред сваке изборе оснује се по неколико комби “патриотских” покрета који имају за циљ да покажу како је ето и национална опција заступљена. Но сваки пут остају далеко испод цензуса и бивају изложени подсмеху што на крају даје уверење да у Србији ни не може постојати неко из редова националиста који ће заступати народ. Један такав новоосновани комби покрет је и “Уједињени за Србију” који предводи Драгана Трифковић. Дотична госпођа је променила разне политичке опције укључујући ДСС и Двери, да би сада направила сопствени политички покрет који ће вероватно нестати након избора. Није примерено да само Вучић има своју десницу а да је нема Ђилас. Уз њих се позиционирала још једна таква организација помпезно названа “Ослобођење” коју предводи Ђиласов кум Млађа Ђорђевић.

На крају осврнућу се и на највећу штеточину која је од српског национализма направила страшило и то неуморно ради и дан данас. У питању је најуспешнији пројекат службе државне безбедности и лажни војвода Војислав Шешељ. Примитивизам, просташтво, бахатост, клетве… то су све одлике радикалске идеологије коју пропагира Шешељ. Семе које је он засејао сада влада Србијом и представља најгору власт у њеној историји. Његово деловање је задало такав ударац српској националној идеји да само коренити (радикални) резови и политичко одстрањивање побројаних штеточина могу допринети васкрснућу српског национализма и самог српског народа.

Иван Милић / Васељенска

[table id=1 /]