Пуцачки фестивал у Падерборну

Око седам година се накањујем да напишем овај текст. Зашто је то тако не знам да објасним. Али ево га напокон написах, ко чека тај дочека, али се начека :-).

Био сам својевремено извјесно вријеме у Њемачкој у Падерборну, живио и посматрао како се тамо живи. Ту сам се из прве руке увјерио да је Њемачка окупирана држава, јер је у том граду касарна британске војске.  Мало необично је постављена жичана ограда са бодљикавом жицом, као да је више намјењена да изнутра нико не бјежи, него да неко с вани проба да уђе.

А овако изгледа војна јединица из ове касарне, како маршира кроз град. 

Задесио сам се у том граду на њихов фестивал у којем је централни догађај гађање правом муницијом у мету. 

Овај фестивал ме је баш дојмио из више разлога. Прво што сам уочио је начин народног весеља. Било је то у великом парку, постављено више великих шатора, а у сваком лимена музика, да не кажем трубачи. Народ сједи на клупама за столом, баш као да је црквена слава или било која народна масовна прослава у Срба. С тим да сви једу и пију за своје паре.

Прије фестивала је на тргу одржана смотра војникоидних удружења и организација, нисам баш продро у суштину сваке, али ко има у својој историју искуство њемачке окупације, не може се отети утиску да имају баш свој својствени милитаристичкоидни стил , од којег не одустају вијековима. 

Можда због тога и постоји она британска касарна са почетка ове приче. 

Да се не би ова прича свела на сликовницу, поставићу овде само једну фотографију једне јединице. Остале су и истом стилу. Да немају овакве шлемове могли би прочи као ватрогасна јединица.

Интересантни су и неки симболи које су носили. Рецимо симбол Сунца или храстово лишће, да не кажем баш бадњак.

Некако много додирних ствари по Њемачкој има везано за нас Србе. Лужички Срби нису нека поетична и романтична прича, него неко ко је оставио дубоки траг у Њемачкој, то може свако да види ко хоће да гледа. Ево напр. ово је име једне жељезничке станице. На њемачком камен ко зна шта значи, можда ништа, али на србском сви знамо шта је то.

Падерборн има грозну климу, сваки дан пада некаква киша или ситнокапна кишица, бар у периоду у којем сам ја био. А и не чуди, пошто град лежи на великој води која испарава и поново се враћа назад. Зато и имају бога којем су подигли споменик, и гле чуда, зове се Водан. Наравно да су они германизовали ово име, убацили „W“ умјесто „В“ и „Т“ умјесто „Д“ и забашурили право изборно име овог бога који је очигледно наш из предхришћанског времена.  

Али да се вратимо теми из наслова, на пуцачки дио овог фестивала. Врхунац овог општенародног весеља је гађање правом муницијом у мету на висини. Ко обори мету постаје слиједеће године домаћин фестивала, учествује на почасном мјесту у свечаној поворки, наравно са својом супругом, ако је ожењен и сноси главнину трошкова фестивала. Нешто као кум црквене славе у Срба. Дојам који сам стекао је тај да учесници у обарању мете, не горе од жеље да они баш оборе мету, јер то значи трошак слиједеће године за организовање фестивала. А Нијемци су познати као јако штедљив народ. Више им значи да немају велики трошак, него да понесу славу доброг стрелца и обарача мете. Ово тврдим јер сам гледајући како пуцају схватио да пуцачи не знају како је мета причвршћена на носач. Морају погодити мету, јер је срамота промашити, али када одбију дио мете, не знају да ли је баш тим дијелом мета причвршћена за подлогу и да ли ће пасти или ће и даље након погодка остати да стоји. И тако се пуцачи смјењују и гађају док мета не падне. Коме падне, тај је слиједеће године платиша трошкова организације. Можда је у почетку овог надметања и била част погоди мету, али се то временом претворило у „част“ да мораш дићи кредит за слиједећу годину  како би био домаћин фестивала.

[wbcr_text_snippet id=”40079″]

И на крају оно што ме је највише изненадило и што сам хтио да питам Нијемце око себе, а нисам јер не познајем тај језик довољно да бих разговарао, је сам изглед мете. Мене јако подсјећа на њемачки државни симбол – орла. Они у ствари сво вријеме гађају у своје државно знамење. Веома родољубиво, патриотски и отаџбински. Има ли неко какво објашњење за ово?

Можда је овај обичај наметнуо онај чија је касарна са почетка ове приче?

Имамо и ми оваквог понашања међу нама, да под притиском окупације сами себе гађамо.

Душко Бошковић / Васељенска