ЛИЦЕМЕР ЈЕ ГЛУМАЦ … Свети Оци о греху лицемерја
– Па шта је лицемерје?
Свети Јован Златоусти каже: „Лицемерје је када ти је једно на уму, а друго чиниш“. Одлична дефиниција. Све је врло једноставно. Лицемерје је када се начин размишљања разликује од начина деловања.
Свети Нектарије је такође учио да је „лицемерје неправедно стицање мишљења о себи од других“. Особа има добру репутацију, коју заиста не заслужује, јер није тако добра као што изгледа. „Лицемерје је злоба прерушена у врлину. Пошто је истина божанска врлина, лицемер је и, очигледно, непријатељ Божији онај ко је нема и показује се другачијим од онога што заиста јесте.
Овај човек се буни против истине и, у ствари, буни се против Христа, јер истина није апстрактни предмет и не идеја, већ Божанска Личност, Самог Христа. „Ја сам пут и истина“ (Јован 14:6). Када човек лаже, он се супротставља истини, тј. Христе. Он постаје непријатељ Христов. Сада разумете колико је тежак грех лицемерје и лаж?
Свети Јован Златоусти о лицемерима каже: „Очекујете ли славу од побожности? Ако си истински побожан и не прикриваш лукаво своје унутрашње биће, радуј се не томе што изгледаш побожно, него томе што заиста јеси. Ако заиста не желите да вас многи прослављају, покушајте да схватите да нам на дан Суда неће судити они, већ Онај Који са тачношћу зна све што сада не изгледа очигледно. Својим лицемерјем можете преварити људе, али не и Бога. Никада га не можеш преварити. Бог ће вам бити Судија, а не људи.
Ако исповедаш своје грехе, а пред другима се покажеш чист и непорочан, не само да се не радујеш, већ, напротив, треба да патиш и уздишеш, са горчином се непрестано сећајући дана када ће се све открити“. Зато Свети Оци нису хтели прослављање и почаст. Људи су их поштовали јер су се борили у врлини и заиста били свети, али су се у исто време и сами клонили почасти, јер су били обдарени смирењем.
Они су врло добро познавали слабост људске природе. Монах Пајсије Светорец је рекао: „Ако благодат напусти, видећеш мене, кога називаш светим, како трчим у кућу греха. Божанска благодат нас чува од пада. Без сумње, и сам човек мора бити пажљив и пажљив, не треба се ослањати само на Божанску благодат, она нас неће спасити на „магијски“ начин. Дела нису наша, она се врше силом Божијом. Само наши греси су наши.
„Да ли уживате у части? – пита се св. Јован Златоусти. “Одбиј га.” Не узимајте почасти на својој адреси. „Знај да те похвала чини дужником. Ако не уживате у тој части, требало би да вам буде драго због овога. Данас се често дешава да када се људима каже нешто ласкаво – около има много ласкаваца – они одговоре „хвала пуно“. Односно, прихватају похвале. Али ово је велика грешка. Част припада само Христу. „Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење…“. Сва слава припада само Богу.
– Ко си ти да хоћеш да узмеш славу од Бога?
О лицемеру говори и свети Василије Велики: „Лицемер држи мржњу у дубини срца, споља показујући љубав, попут гребена који се једва виде изнад површине воде и наносе непредвиђено зло неопрезним морнарима. Сви знају да је гребен подводна стена која је скоро невидљива у мору. „Лицемерје је плод зависти, и то је извор сваког зла.
Свети Јован Златоусти је рекао: „Лицемер хоће да се зове светим и да га сви поштују, да би му се поклонили. Гледајући његово спољашње понашање, мислите да он све чини по Богу, док му је срце испуњено завишћу, преваром и свакојаким злом“.
Исто тако, велечасни Нил: „Лицемер користи туп поглед као параван који може да сакрије његову инхерентну смелост. Иако је самоуверен, арогантан, гордо арогантан, пред људима се појављује понизног лица.“ Христос је рекао фарисејима: „Такође, када постите, немојте се обесхрабрити као лицемери, јер они узимају на себе суморна лица да би се указали људима који посте. Заиста вам кажем да већ примају своју награду“ (Матеј 6, 16).
И пророк Исаија је прорекао о лицемерима: „Ови људи Ме поштују уснама својим, а срце њихово је далеко од Мене, али узалуд Ме поштују учећи учењу, заповестима људским“ (Мк. 7, 6-7).
Један мудрац је рекао: „По његовом гласу и лицу грешком се сматра јагњетом, али се његова унутрашњост не разликује од унутрашњости змаја. „Вук у овчијој кожи“, сви смо чули овај израз. „Лицемер је најнеправеднији од свих људи, јер је врхунац неправде сматрати себе праведним, а не праведним.
Послушајмо једну причу за мали предах. Па да видите да је лицемерје позориште. Један монах из Тебе добио је од Бога дар служења другима и љубави. Ако би га неко замолио за помоћ, Дух Свети му је откривао колико треба дати овом човеку. Завукао је руку дубље у торбу и дао све што је руком могао да зграби. Било је баш онолико колико је потребитима заиста било потребно. Једном, када је делио милостињу по граду, пришла му је жена у старој и поцепаној одећи са молбом за помоћ. Видевши њене јадне крпе, гурнуо је руку у торбу да јој да још новчића. Али успео је да зграби само неколико новчића и није добио онолико колико је желео. Дух Свети му није дозволио да даје много милостиње.
Онда је дошла друга лепо обучена жена. Видевши њену одећу, поново је ставио руку у торбу да узме мању. Мислио је да јој, пошто има богату одећу, није потребно много. Али његова рука је зграбила прилично велику суму. Затим је питао локалне становнике о овим женама. Испоставило се да онај ко је био добро обучен долази из имућне породице која је пропала. Била је преко потребна помоћ. Лепа хаљина коју је обукла једноставно је остала од њеног некадашњег луксуза. А друга жена је намерно обукла отрцану одећу да добије више. Била је неискрена и заправо је имала новца.
„Лицемер“, према св. Василије Велики је неко ко се, као у позоришту, облачи у туђу маску.” Реч „лицемер“ на старогрчком језику означава особу која мења маске, односно глумца (од грчке речи за лицемер —υποκριτης). „Бити роб“, наставља св. Василије Велики – он се представља као господар, а пошто је обичан – краљ. Како? Мењање маски. У старогрчком позоришту један глумац је играо неколико улога, мењајући маску на лицу. Исто се дешава и данас. Људи само мењају маске.
„Слично, у овом свету се многи понашају као у позоришту, носећи нешто у срцу, а друге излажући људима. Лицемерје је лаж.
Погледајте шта каже велики отац Православне Цркве авва Доротеј: „Постоје три различите врсте лажи: једна лаже мишљу, друга лаже речју, а друга лаже самим својим животом“.
“Први начин је ментално лагати.” Шта то значи? Имајте сумње и неповерења у себе. Знате ли колико је болно? То је грех. То је лаж. Али човек све ове сумње изговара у свом уму и чак не мисли да лаже. Па ипак, ово је лаж, само у мислима. „Лаже својим мислима који своје претпоставке узима за истину, односно празне сумње на комшију: када види да неко разговара са његовим братом, нагађа и каже: говори о мени.
Замислите само колико је то болно! „Ако престану да причају, он опет претпоставља да је због њега разговор прекинут. Наводно су га видели и ућутали. „Таква лаж у мислима, јер он не говори ништа истинито, већ све на једну сумњу. Разноликост мисли и пресуда. Много мисли. „Из овога произилазе: радозналост, прислушкивање, клеветање, непријатељство, осуда. И, наравно, недостатак љубави. Када постоји ова унутрашња лаж, не може бити љубави и мира у породици.
„Други начин је лагати речима. Човек лаже или да би оправдао свој грех, своју страст, или да би лажима постигао свој циљ. Оптужбе против њега побија лажима. Лаже док му не испуни жеље. Лажи да би импресионирали, избегли непријатне ситуације, зарадили новац и стекли разна добра. Онај ко лаже речима, на крају дође до таквог стања да му нико не верује, чак и ако говори истину.” У школи смо то учили на примеру бајке са чобанићем који се смејао својим мештанима и викао: „Упомоћ! Вукови!” А када је вук заиста напао овце, нико се није одазвао. Иста ствар се дешава и са лажовом. Њему нико не верује.
Трећа врста лажи је када неко лаже самим својим животом. Један начин живота води у стварности, док други приказује споља. Будући да је блудник, претвара се да је апстинент. Пошто је себичан, он говори о доброчинству и хвали милосрђе. Пошто је горд и арогантан, он се диви понизности. Споља, он показује врлину, било да би прикрио своје право ја, или да би му се други дивили. Ово је дволична личност и, усуђујемо се да кажемо, многострана. „Лицемерје је блиско повезано са лажима и често је идентично са лажима. Ово је исто.
Дакле, лицемерје је позориште, а лицемер је нико други до уметник. Ово је лажни приказ врлине и побожног живота. Недостатак унутрашњег живота и истинске побожности, која се, ипак, споља као таква испољава, док у стварности духовног живота нема. То је позориште у свом најгорем и најгорем облику. Лицемери све чине, како је и сам Господ рекао, „да се покажу пред људима (Мт. 6, 5). Ово је лажни приказ пријатељства иза којег се крије мржња. Сетите се Јуде…
Непријатељство се крије испод маске доброхотности, када се онај ко те мрзи понаша као твој најбољи пријатељ. У данашње време лицемерје је толико развијено да те човек може убити, а онда доћи на твоју сахрану и одржати најсрдачнији и најдирљивији говор. Причај о теби и пролиј крокодилске сузе. Ова појава је достигла такве размере!
Извор: Васељенска ТВ/3 РИМ
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.