Павелић и Броз као уздани агенти Енглеза

Када сам прије петнаестак година, на промоцији књиге историчара Батрића Јовановића, „Расрбљавање Црногораца“ у нашем Колашину, излистао ово драгоцјено свједочанство о нашем националном посртању, био сам искрено запањен, када сам на једној од страница књиге угледао двије фотографије, са заједничким потписом:“ Анте Павелић и Јосип Броз, највећи српски крвници у 20. вијеку“.

Била је то књига мога брата, предратног СКОЈевца, па потом рањеника и тифусара са Сутјеске, па команданта радне акције Брчко-Бановићи, Акције на изградњи Новог Београда, директора Цивилне ваздушне пловидбе, који је изградио Београдски аеродром, народног посланика у више скупштина и нашег амбасадора у УНЕСКу… ( И сестрића најмлађег комитског војводе Светозара Радовића (са 18 година!), који је у никшићкој Жупи убио српског крволока Фрања Ферјанчића!)

За мене, као последњег шефа негдашњег АГИТПРОПа ЦК СКЈ, након мојих много познатијих и умнијих земљака на тој функцији, В. Влаховића и М. Ђиласа, то није било претјерано изненађење, јер сам прије тога сазнао доста историјских чињеница, које су ме навеле да коначно скренем са „Брозовог пута“, у кога су се заклињале генерације…

Елем, за Анту Павелића се зна да је био један од организатора атентата на (некрунисаног) краља Александра у Марсеју 1934. године, а, потом, са неколико камиона усташа, почетком априла, шеф злочиначке усташке државе Хрватске, након капитулације Југославије. Па, потом, оснивач многих логора за ликвидацију Срба.

Оно што се, рекао бих, у нашој широј јавности до ових дана није знало, јесте да је Анте Павелић , још од 1926. био агент енглеске обавјештајне службе. (Мусолини, који им је помогао у атентату на Александра, од 1919.)

За Броза се не зна тачан датум приступа британској обавјештајној организацији, као, уосталом , ни откад је агент Ватикана и НКВДа. Зна се једино да је 1912, заједно са Адолфом Хитлером и нашим несуђеним нобеловцем Мирославом Крлежом, завршио контраобавјештајни курс аустроугарске обавјештајне службе у Печују, тако да ће се касније лако пребацити на списак узданица АБВЕРа.

Јосип Броз као четвороструки агент

Познати су ми случајеви „двоструких агената“, као и вама поштовани малобројни читаоци, али морам да признам да сам се са четвороструким агентом, први пут срео у лику Јосипа Броза, „највећег сина наших народа и народности, доживотним предсједником и Маршалом ЈНА“…

Дакле, Енглези су врбовали Броза преко Енглеске масонске ложе, што је тада, а и нешто касније била уобичајене пракса. Прије Другог рата свакако. Веза му је и „гарант“ био Владимир Велебит, који ће касније бити савјетник Брозу у многим спољнополитичким закулисним, да не кажем прљавим и издајничким работама у својству челника несврстаних!
То је онај Велебит, опростите ми на дигресији, који ће заједно са Кочом и Ђиласом, у тзв Мартовским преговорима 1943. са Њемцима у Загребу, договорити њихову логистичку подршку за обрачун са браћом четницима на Неретви!
До ког је масонског степена Броз стигао, није познато, али је, као и његов интимус из Етиопије, цар Хаиле Селасје, можда био и Мајстор 33 степена. Уосталом, не треба сметнути са ума да је Броз био први инострани гост у Лондону, на Двору, након крунисања енглеске царице Елизабете, 1953. године! Дабоме, у својству „личности од угледа“ и провјереног агента енглеске обавјештајне службе, њеног фаворита у злосрећној Југославији.

Пошто не говорим као историчар, већ као новинар, који сабира и укршта информације, нећете ми замјерити још једну дигресију.

Када ме је мој пријатељ, изузетни интелектуалац и „наше горе лист“, Зоран Ненезић, замолио да му помогнем у рестаурацији Југословенске масонске ложе ( негдје 1986.) са јасним и једноставним образложењем:“Масони су стварали Југославију, масони ће настојати и да је сачувају“, помогао сам му утолико што сам га повео код (једногодишњег) предсједника државе Боре Јовића и предсједника Србије, Слободана Милошевића. (Видјели смо како су јесачували).
Након тога у дневним новимна у Београду, објављена је информација да је обновљена Масонска ложа Југославије у Београду. И да је Велики мајстор, Зоран Ненезић .

Поента ове приче јесте, да ме је Зоран Ненезић нешто касније обавијестио да су он и Михаил Горбачов у најкраће вријеме, (за мање од три године) у масонској хијерархији стигли до 33 степена. Горбачов у Енглеској, а Ненезић (претпостављам) у Њемачкој ложи, која је, упрошћено речено, била гарант за рестаутацију Југословенске масонске ложе…Тада је почео распад Совјетског савеза. Заслугом Горбачова, а потом вазда пијаног Јељцина. И Југославије, по плану Бежинског.

Елем, да се вратим на главну тему – на Павелића и Броза, као главних енглеских агената у сатирању српског корпуса.

Винстон Черчил је, наравно, отпочетка знао на кога се у енглеским империјалним амбицијама може ослонити у Југославији. На Јосипа Броза, као на британског агента, несумњиво! И без обзира на то ко је он заправо био.
Овдје ваља споменути чињеницу да су управо Енглези веома подстицали англофила кнеза Павла да потпише Тројни пакт , да би имали мотив за погибељни 27. март, како би након демонстрација изазвали Хитлеров бијес да сручи тепихе бомби на Београд и друге српске градове и након тога покори и разбије Југославију… Касније ће управо Енглези смјестити у прогонство ( у Латинску Америку) и Кнеза Павла и предсједника Владе Д. Цветковића. Истовремено ће позвати и одбјеглу југословенску Владу „у госте“, да би је држали под својом шапом све вријеме рата. А младог Краља Петра, буквално као таоца, који ће под њиховим уцјенама, пријетњама и наговору потписати крајем рата онај срамни издајнички проглас, упућен припадниција Југословенске војске у отаџбини „да се ставе под команду Маршала Тита“…

Лажни дан устанка у Србији

Познато је, мање-више, како је Броз стигао у Београд и како је колима Њемачке амбасаде, у пратњи Хазара Јаше Рајтера, стигао у вилу, такође Хазара, Рибникара, гдје ће остати више мјесеци, наводно чекајући „да Русија зарати“, па да и он крене „са комунистима“… Вјероватно се у Београду осјећао као да је у Бечу. Сигурно и заштићено.
Готово је невјероватно како је савременим историчарима измакла из вида чињеница да је Комунистичка партија још од 1921. године бити стављена ван закона, или, напросто забрањена као терористчка организација, све до окупације, тако да, ни у народу, ни код официра, ни код интелектуалаца није могла имати веће повјерење, а камо ли симпатије и подршку.

Броз је у том часу од својих налогодаваца, ма ко они били, (а било их је, несумњиво, више) имао два тешка домаћа задатка: да импровизује какав такав „устанак“ , како би се купио легитимитет за освајање власти кад Њемци и Италијани оду са ових простора и оно, што је било најпогубине – да се испровоцира крвави братоубилачки грађански рат, како би, по угледу на црну Октобарску антируску револуцију, што више Срба отишло под земљу!

Проглашење 7. јула за Дан устанка Србије, била је још једна подвала српском народу! Када сам као млад (да не кажем залуђен) новинар „Политике“ отишао у Белу Цркву да направим репортажу уочи „Дана устанка“, мјештани су ме полусажаљиво дочекали: „Какав црни дан устанка, момче? Мислиш на оно кад је манити Жикица, након завршеног сабора искочио из шуме и убио два жандара, нашу браћу која су избјегла из усташке Хрватске?“Био сам, наравно, и затечен и залеђен.

Много година касније сазнао сам да су први устанак у поробњеној Европи дигли браћа Херцеговци, када су читаву бригаду усташа побили изнад Невесиња (5. или 7. маја), њих 400. Иначе, Херцеговци ће се масовно дићи на устанак против усташа и Италијана 22. јуна 1941. када је Хитлер објавио рат Русији.

У међувремену, концентрацијом јединица на Равној Гори, под командом пуковника Д. Михаиловића, средином маја, „четници“ ће , практично, мада не и формално, објавити рат Хитлеру. Дакле, Броз је из више разлога поприлично каснио, али ће потом, уз помоћ Енглеза и њиховог заједничког информативно- обавјештајног центра у Каиру, то убрзо надокнадиту, када ће сваку диверзантску акцију четника приписати Брозовим партизанима! У томе ће им својски помоћи и једна од Брозових бројних жртава, Вељко Влаховић на Радио Москви! (В. Ђуретић: „Савезници и југословенска ратна драма“.)

Лична жртва зарад истине

Нека ми буде дозвољено на овом Порталу да неколико редова посветим , савјесном и храбром историчару, др Веселину Ђуретићу, пошто зато више, вјероватно, нећу имати прилике. Срели смо се у насељу Џеп, у Грделичкој клисури, на градњи Ауто пута „Браство-јединство“ према Скопљу, 1959. године. Он је био командант сарајевске „велике раје“, студентске бригаде, а ја командант сарајевске „мале раје“, бригаде средњих школа. И од тада смо били пријатељи до његовог недавног упокојења.

У тим данима, Веселин Ђуретић, Зећанин, иначе, био је предсједник Савеза студената Босне и Херцеговине и пред њим је била завидна политичка каријера. Могао је једног дана да се нађе и на столици Ђура Пуцара…

Све је то жртвовао Весо Ђуретић ради – историјске истине, која је увелико рушила званичну Брозову историографију. Др Ђуретић ће се, као сарадник Српске академије наука и умјетности, деведесетих година минулог вијека наћи на списку диситената, коме ће многа права бити ускраћења, као „протагонисти неочетничког покрета ДМ“, што ће, наравно, бити ноторна глупост идеолошких малоумника.

Случај господина Ђуретића навео сам као лични примјер велике храбрости и жртве, још једном понављам, ради историјске истине.

Но, да после ове дигресије, некако природне код људи у озбиљнијим годинама, наставим тамо гдје смо стали.

Имаће Лондон своје представнике, по сопственој вољи, и у Брозовом штабу, као и у штабу ДМ. Черчил ће код Броза (на накнадно чуђење многих) у једном часу ( у мају 44.) послати свог сина Рандолфа, што ће и за политичке аналфабете бити јасан знак на кога се Черчил ослања. Дакле, све вријеме се могло знати, али, нажалост није, ко је Черчилов фаворит и на кога може увијек да рачуна. То, отпочетка, није био покрет ДМ! Отуда и оне црногорске и херцеговачке стравичне жртве у Кочевском рогу, које су наши „пријатељи и савезници Енглези“ вратили из Аустрије свом агенту Брозу на поклање! И она чувена изјава господина Черчила : „Шта вас брига ко ће у Југославији бити на власти послије рата, па неће Енглези тамо живјети!“

Хвала Богу да неће, али, да ли ће Енглези имати значајну улогу у разбијању обје Југославије све до данас, па хоће. У Црној Гори то је евидентно. Енглеске обавјештајне службе практично управљају савременим збивањима у Црној Гори. Наравно, уз помоћ својих агената у УРИ и у издајничкој Влади Црне Горе.

Но, да се вратимо на Поглавника Анту Павелића, енглеског агента од „великог значаја“. Данас се, мање- више зна шта је Павелић радио Србима. У његовивим логоримна, овога пута, да кажемо, у Јасеновцу и Доњој Градини, убијено је, не 700 хињада, него милион и 130 хиљада Срба. ( Исказ др Србољуба Живановића, о томе, недавно је одмах нестао са Јутуба!)

У Јасеновцу је остала као важећа „државна бројка“ од 700 хиљада српских жртава. Само на подручју Градине на терену од 13 квадратних километара, на 8о губилишта, у великим рововима, дубоким осам метара, пронађено је 730 хиљада побијених, не рачунајући оне на подручју Јасеновца, или мученике који су Савом стигли до Београда и Небојшине куле… Да не помињемо стотине осталих Поглавникових стратишта.

Професор и академик Живановић, не пристајући на задату бројку, као предсједник државне Комисије за жртгве Јасеновца (1964.) , морао је након тога, под смртном пријетњом да напусти земљу, у коју се тек недавно вратио послије 5о година изнуђеног странствовања!

Њемци се згражавали над бестијалним усташким злочинима

Није непознато да су се и Њемци, српски крволоци, згражавали над бестијалним усташким злочинима у Павелићевој Хрватској. (Ваља се само сјетити оне корпе, пуне извађених дјечјих очију, коју су усташе биле спремиле као рођендански поклон своме заштитнику Фиреру!) Иначе, у њемачким записима остао је траг о „маштовитим“ усташама, који су смислили 57 начина за лишавање живота стотине хиља Срба и њихове нејачи.

И док су Њемци били ужаснути оним што хрватске усташе чине Србима, од наших „пријатеља и савезника“ Енглеза, колико ми је познато, за све вријеме рата није се чуло ни гласа! Нема о томе помена, ако се не варам, ни у Черчиловим „Мемоарима“… А што би и било, ако се тако нешто од њиховог узданог агента Павелића и очекивало!

Јосип Броз се, опет, са своје стране трудио, да не изостане превише за својим колегом Поглавником, нарочито при крају рата, када је направљен масакр над цивилним становништвом Србије…Више од 200 хиљада, побијених без суда, углавном интелектуалаца, уз помоћ пресвучених усташа пуковника Марка Месића, заробњених под Стаљинградом и једне дивизије Хитлерових савезника Бугара под петокраком, о чему сам писао у једном од последњих текстова на овом Порталу. Поменуо сам, колико памтим, и то како су „савезници“ Енглези испоручили на дар своме агенту Јосипу Брозу његовог највећег противника, а њиховог кобајаги савезника, генерала Михаиловића.

О сарадњи усташа и партизана, Енглези нијесу морали да се превише брину, или муче, јер су они, шест година година прије рата потписали Споразум у затвору, у Сремској Митровици , о разбијању несрећне Југославије „свим средствима“ и сатирању Српства и Православља. (Моша Пијаде и Миле Будак) Биланс је, иначе, стравичан. Срба је у два рата изгинуло и поклано преко три милиона. Земљу је напустило, по прилици исто толико. (Нажалост, ни до данас нема ни приближно тачних података.)

Не може се рећи да то отровно сјеме и данас не ниче. Довољно је погледати шта се се све десило и дешава у Хрватској, БиХ , на Космету, у Црној Гори…Па зар треба да нас чуди што су милогорци, Дукљани и остали усташоидни, острашћени мрзитељи Срба, подигли на сред Подгорице споменик једноим од највећих српских крвника у минулом вијеку. Бољега за споменик нијесу могли наћи! А ту им је, при руци, за „даљи развој догађаја“ и амбасада чији је вјерни агент био деценијама. Не би се баш могло рећи да има достојне наследнике, али их има довољно. Да не кажем- и превише!

А што се тиче актуелних самозваних представника Берлина и Лондона у српским крајевима, браћо Срби – дочекајте их како и заслужују! Не бих да се понављам, али морам, па ћу то рећи дипломатски увиђавно: у ових последњих 220 историјских година, Њемци и Енлези нам никад нијесу били пријатељи. А тешко да ће то икад бити!

Јован Лакићевић/ИН4С