Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (16)

Неће бити тако једноставно чак ни закопати леш на гробљу, и лешеви ће лежати у кућама данима, док се рођаци и ближњи не договоре са бандитима који контролишу гробље. И зато ће као и увек у тешка времена, почети да се појављују гробови у двориштима, на трговима, и где је год је могуће. Тамо ће сахрањивати тајно, с циљем да сакрију гроб, јер ће у граду по ноћи почети да лутају гомиле самих палих људождера – у нади да ће преживети ако поједу мртваца!“

+ + +

Градови ће бити под посебним надзором мрачних сила, и управо ће у њима бити једноставније бацити људе на колена. Ако хлеб не стигне у град, људи ће се за дан сложити да се антихристов број стави било где.

Али и пре његовог доласка, становници градова највише осећају тешкоће те смутње који предстоји проћи. И биће их лакше пронаћи, него по селима, посебно удаљеним, заборављеним. Зли духови ће свуда летети и издавати – али неће бити времена да се сви пронађу, јер ће Господ пружити Своју помоћ онима који ревнују за спасење.

Ја скоро сваки пут када људима причам о неопходности да напусте уобичајен начин живота, видим недоумицу у њиховим очима – зашто? И онда почињу нејасна објашњења, позивање на малу образованост становника чак и малих градова. А ја им кажем: „А спасење?“, а као одговор добијам: „А мени је тамо неки отац рекао да је свуда могуће спасти се, и он такође у центру града има двособан стан у вишеспратници!“.

Када чујем тако нешто, постане ми тако страшно и тада преводим све Спаситељеве речи на нас, на духовништво. Сећаш се како је Он говорио фарисејима, да они сами не улазе у Царство Божије и да другима не дозвољавају. Мајка Божија се бојала преласка из једног света у други, и молила је Божанственог сина Свога да Је сретне и проведе! А нама је свеједно, ми ни не размишљамо да ћемо кроз неколико година угледати зле духове али не на овој светлости већ у будућности и то у свим њиховим грозним видовима. Ви ћете то доживети, ја нећу.

Али ако не желиш да тражиш село за себе, онда измени начин живота који се заснива на потпуној зависности од државе“.

„Оче Антоније, – прекинуо сам старца, – а шта је са радом у установама и предузећима? И ту наравно постоји зависност од државе, али је она минимална, да ли је то алтернатива?“

„Оче ја не кажем да властима није могуће да сваку ту твоју „фирму“ затворе у трену. Колико непаметноваца нису могли да трепну, када су се од господара претворили у слуге. Али чак и ако то одбациш, зависност и даље остаје – без обзира где радиш нећеш моћи да преживиш без куповине у радњи или на пијаци. А то је већ под контролом државе. Тако ти је то. Вишеспратницу замени са кућом у предграђу и добрим парчетом земље. Одбаци моду у вези свега – одеће, покућства, аутомобила, свега. Оче, људи не схватају да сав новац иде у један центар и припрема се за њега, да, за њега. Машу главом, али нико не верује. Наравно, на селу нема тог комфора као у граду, па је у томе и спасење. Одвоји град од села – град ће умрети, а село ће преживети и десет година. Иако и тамо доспевају саблазни и преко телевизора, и студената… Али примети, град их извлачи, и увлачи у сатанска наручја, али сам у села не иде! Они који стоје иза свега тога знају да је тешко обухватити необухватно! Једноставније је привући на мамац људе у град, и учинити их неспособним за живот без помоћи из центра, и тиме олакшати себи посао.

Пре годину и по дана су код мене дошли неки људи. Једни су били са села, а други из (старац изговара име неког малог града) Н-ска. Сељаци су се видно снебивали иако су дошли раније, и грађани су први почели да улазе. Разумљиво, свакога од њих су довеле неке личне невоље, али су се сви жалили на једно – у граду је престала да ради пекара. Ја сам био у том градићу, он је недавно изграђен има свега десетак вишеспратница. Изграђен је са одређеним циљем, који се изгубио са распадом земље. За људе који су се навикли да једу само свежи хлеб, затварање пекаре је просто била катастрофа.

И потом улазе сељаци, сви заједно, њих шест-седам, једва је било довољно столица. Причају о ономе што их највише боли не стидећи се својих земљака. Питам их о животу… и они почињу да се жале да је председник колхоза продао пекару, и да се престало са печењем хлеба! Питам их како су то преживели, пошто су вести из града лоше. А они кажу: „Сами печемо; слава Богу пшеницу имамо, самељемо брашно и печемо“.

Ето ти разлике између села и града. Сељаци и мељу пшеницу у домаћим млиновима, одвезу га у рејон, али тамо треба платити, а пара нема. Ето тако они преживљавају на рачун земље-хранилице која даје зрно сељанину коме је својствена довитљивост. Те ствари су за град несхватљиве.

Бивши сељаци, који добију или купе стан, свим силама покушавају да се укорене у граду. Трпе све мане, узимају од родитеља који су остали на земљи, само да се не враћају у село. Ето то је већ помрачење ума!

А непријатељ се радује – сами иду њему у руке. Људима се чини да је у граду боље спасавати се – мање рада, већа могућност да се одлази у Божији храм, и да се читају духовне књиге. Али то су погубне фантазије заробљеника заробљеног данашњим комфорним умом. Многи данас имају вртњак или повртњак, али то не сеоских 60 соток (земљишна мера – прим.прев.), већ и више. Са 6 соток се не може преживети, а ми нисмо у Галилеји где се убирају и две-три летине годишње. Да, и у градском начину живота нема те везе са живом природом, као на селу. Идила градског живота ће проћи као летњи јутарњи облак, и још и брже, само се ништа неће моћи повратити.

Не могу се набројати све непријатељске клопке, и то је незахвалан и некорисан посао. Важније је нешто друго – како поступати да се не упадне у распрострте мреже мрачних сила. Знаш већ како је светом Василију Великом било откривено виђење тих демонских мрежа, које су раширене по земљи у последње време. Он је захвалио Богу што не живи у последња времена! Василије Велики! А нама је свеједно…

Недавно је дошла једна жена и плакала молећи за молитве – муж је после добијене плате ушао у лифт и путовао кући. На неком међуспрату лифт је заустављен, њеног мужа су извукли и отели му новац. И не само што му све узели већ су га и претукли скоро на смрт. Питао сам је да ли се код њих то често дешава и показало се да се то дешава непрестано. Било је и случајева понижавања жена. Кажу ми: „Ми се оче трудимо да дођемо кући пре мрака и да више из стана не излазимо. А нисам успела ни да одем – чекају неког од суседа да би их било више!“ И то је само у једној кући, а то је тек почетак.

Кроз неколико година ће и дању бити опасно налазити се на улици због разбојника. Да, разбојника затрованих моралом америчке песнице, те ће очајни, обични људи почети да примењују те чудне принципе прекоморског опстајања. Као што скорпион убија самог себе, тако ће и они доносећи нову порцију отрова злих дела у свет, приближавати крај свог земаљског, пролазног постојања. Умираће слично градским животињама-луталицама – без исповести, без Причешћа, без опела, чак и без гробова. Неће бити тако једноставно чак ни закопати леш на гробљу, и лешеви ће лежати у кућама данима, док се рођаци и ближњи не договоре са бандитима који контролишу гробље. И зато ће као и увек у тешка времена, почети да се појављују гробови у двориштима, на трговима, и где је год је могуће. Тамо ће сахрањивати тајно, с циљем да сакрију гроб, јер ће у граду по ноћи почети да лутају гомиле самих палих људождера – у нади да ће преживети ако поједу мртваца!“

Отац Антоније се прекрстио брже него обично. Слично се крсте православни у случају нечег веома грешног, и одвратног са речима: „Господе, помилуј!“ Вероватно су му те слике из виђења до сада стајале пред очима, и он није просто препричавао нешто виђено, већ је описивао то што му је било откривено, то што је он овог трена видео. Иако је то само моја претпоставка.

Старац је наставио: „ВЕРА У БОГА И ВЕРА БОГУ, НАДА НА БОГА И ЉУБАВ У ГОСПОДУ“, – то је једино што човеку на земљи не дозвољава да се преда вечним адским мукама, што не дозвољава да му се у срцу појави униније због онога што се десило; да не падне у очајање због тога што је видео одвратну запуштеност на светом месту; да заустави лукави разум за прихватање сада кода а потом – печата. ЧОВЕК КОЈИ НЕМА ПОТПУНО УЗДАЊЕ У ГОСПОДА И КОЈИ МУ НЕ ВЕРУЈЕ ЈЕ ВЕЋ МРТАВ. Удео таквог човека ће бити страшан на земљи, и после стајања пред Спаситељем на Страшном Суду.

Чак и сада ми често чинимо такве ствари да бих се гризао од муке. Последњим судом осуђени и својим сопственим избором зла одређени за ад људи ће се сами гристи али ће бити касно“.

Старчеви очни капци су се спустили и из очију су му текле сузе. Било је очигледно да је за њега разговор на тему краја света и Страшног Суда био претерани душевни напор. А ја сам одједном помислио: „Ако праведан човек, али ипак човек, толико страда због људске погибије, колико и каквих огорчења ми приносимо Христу безгрешном, Који је Крв Своју пролио за искупљење нас неразумних?!“

Борба за веру