Србине, какво заједништво имаш са екуменистима

Свако ко хоће може да види да је свејерес екуменизам потпуно завладало архијерејима СПЦ, односно Београдске патријаршије, а о кавој се пагуби ради најбоље илуструју речи блаженопочившег владике Артемија: “И раније је било јереси које су квариле поједина учења хришћанске вере али данашња јерес Екуменизма јесте јерес која уништава саме темеље вере православне, Цркве Божије и води народ у пропаст, у заблуду, тамо где нема спасења. Води нас у земљу недођију и на њиве глади“.

На жалост и велику срамоту, најзаслужнији за то што већина Срба није свесна стања у СПЦ су они који се представљају као борци за веру, а уствари својим нечињењем уносе највећу смутњу. Они осуђују прогоњене за веру који у се одвојили од прогонитеља екумениста, јер су учинили оно што они нису смели и не смеју, да са речи пређу на дела. Говоре и пишу о злочинима оних који разапињу Светог Саву, који су узурпирали трон Светог Саве, који руше темеље Православне Цркве свејересју екуменизма, али ништа не чине да то зауставе или спрече. Екуменисти раде свој посао, а наводни борци за веру причају приче и пишу разноврсне анализе и огледе, и тако умирују своју савест. Лицемерство!

Екуменисти у СПЦ су скоро у потпуности остварили свој циљ; наметнули су екуменистичко безакоње, у молитвеном су општењу са архијеретиком папом и другим јеретицима, остало им је још само да формално уведу на службама помињање римског архијеретика, и да са тајног пређу на јавно причешћивање са јеретицима. Због тога Божија благодат полако и сигурно напушта храмове СПЦ, односно долази време да ће храмови СПЦ постати пећине пусте, без благодати. Господ нам уместо храмова које су узурпирали екуменисти даје храмове онакве какви су били на почетку историје хришћанства, катакомбне цркве, о чему је у своје време говорио Свети Атанасије Велики: “Дакле они поседују храмове. Ви, с друге стране, традицију апостолске Вере. Они, утврђени на овим местима, су заправо ван праве Вере, а ви који сте искључени из храмова, остајете у њој. Ако суочимо које је важније од то двоје, храм или Вера, резултат ће бити, наравно, очигледан – важнија је истинита Вера. Место је свакако добро, уколико се ту проповеда вера апостола, свето – ако у њему пребивају свети. Ви сте они који су срећни, јер због Вере ви остајете у Цркви, одмарате на темељима Вере, и уживате потпуност Вере, која остаје непомућена.“ [3]

Та места молитве и Божије благодати која се осећа у пуном обиму, катакомбе, храмове за последња времена, којих данас широм Србије, али и света има преко четрдесет, по Божијем благослову је подигао блаженопочивши владика Артемије са монаштвом и народом који је у њему препознао истинског борца за Православну веру, а који је поручио: “Ти који нас називају расколницима или сектом требало би да докажу од чега смо се ми удаљили, шта смо ми то напустили, са ким смо ми у јединству. Ми смо били и остали оно што смо и раније били, Епископ Српске Православне Цркве, Епископ оне цркве коју је Свети Сава основао и утврдио у Србском народу. Трудимо се, заједно са својим монаштвом и народом који нам долази, да останемо на том Светосавском путу, а то значи на путу Светих Отаца, Светих Апостола, на путу Господњем. Да очувамо ту веру коју су нам они предали и у аманет оставили, да ту веру сачувамо, а по Светом Максиму Исповеднику “Господ је црквом назвао право исповедање вере“... Не треба ту ни много памети ни много речи да се види заиста ко је у расколу са Светим Оцима, са Светим Апостолима, са Светим Савом. Онај ко је одступио од њиховог пута, од њиховог учења то су расколници... Ми, заиста, не намеравамо ићи било где, него остати где смо и до сада били – у јединству са Црквом Символа Вере, са Светим Апостолима, са Светим Оцима, са Светим Васељенским Саборима, са нашим Светим Савом, Светим Владиком Николајем, Светим Аввом Јустином Ћелиjским, и осталим Светитељима који животом својим Богу угодише и нама светао пример оставише.“

После првог таласа напада и прогона владике Артемија, његовог монаштва и верног народа који га следи, када су екуменисти анатемисали или претили анатемама, строго забрањујући народу да иде код владике Артемија, дошао је период привидно миран, али много опаснији него када наступи прогон. Екуменисти поучени својим газдама из Ватикана, применили су латинско лукавство. Више се не диже хајка на народ који иде у катакомбе, свештеници не прете народу, већ просто се о томе не говори и не пише. Годинама, односно све до упокојења владике Артемија, није се у медијима помињало његово име, нити Епархија рашко призренска у егзилу. Сматрали су његови прогонитељи и њихови послушници, само треба сачекати да владика Артемије умре и све ће бити предато забораву и опет ће бити лажно јединство у СПЦ. Међутим, заборавили су Јеванђелску причу о сејачу и семену. Док екуменисти бацају лоше семе поред пута, на камен и трње, и немају доброг плода, владика Артемије је добро семе бацао по плодној и примремљеној земљи, тако да је добио добар плод. Највећи исповедник Православне вере у 21 веку, велики страдалник за веру и народ свој, владика Артемије, оставио је достојног наследника владику Ксенофонта, коме је предао добро семе да настави да га баца по плодној земљи и добија добар плод, а што се види и голим оком. Речи владике Максима све говоре: “Остала  је добра нада у Господа, који неће Цркву Своју оставити на подсмех најамницима и лажним пастирима – екуменистима, новотарцима и реформистима; остала је добра нада у молитве Светог Саве за своју Помесну цркву. Плод тих молитви јесте једно духовно острво благодати и истине, оне јевенђелске, светосавске, острво које шири и разраста у праву духовну оазу која ће у тешким временима, која су настала и која долазе, бити залог очувања Српске православне цркве и вере православне, као и залог спасења истинских духовних чада у тору Светог Саве, а то је Епархија рашко – призренска у егзилу.“

Зар још нисте схватили да ти свештеници, који су још на богословијама припремљени за екуменистичко зло, не служе Богу, него мамону (новцу). Због положаја, материјалног благостања и других овоземаљских добитака, они су у потпуности у послушању eпископу који је јеретик екумениста, а народ варају као фарисеји спољном побожношћу. Бити у општењу са таквим свештеницима је пут компромиса, за који је владика Артемије рекао: “Ићи за Господом значи ићи на крст, на распеће, на страдање, на прогонство, јер компромиса нема и не може бити између Истине и лажи, између Светлости и таме, између Бога и ђавола. Ту постоји јасна линија преко које се не може и не сме прећи. Ко год мисли да је могуће измирити те супротности, он се налази на путу који не води у живот вечни, него у погибао.“

Тим погубним путем компромиса је кренуо и некадашњи велики борац за чистоту Православне вере, о.Венијамин из овчарско-кабларског манастира Преображење, и на крају је служио Литургију са екуменистима на новотарски начин. Кад је један такав духовник пао због компромиса, шта може тек бити са вама? Сетите се речи Светог Николаја Жичког који је био прогоњен од стране комуниста, али и од неке “браће“ у СПЦ, због чега је окончао свој земаљски живот у Руском манастиру: “Заиста, гоњењем вас неправедни деле од себе; а ви треба да сте одељени од њих. Не гоне ли вас, изједначиће вас са собом. Ако вране не гоне голуба између себе, и голуб ће се осетити враном. Добро је што вас гоне. Доказују тиме, да ви нисте што и они, нити они што и ви.“ Или мислите да сте мудрији од Светог Јустина Ћелиског, који није био у молитвеном општењу са тадашњим Патријархом Германом, јер је овај учествовао у раду јеретичке организације “Светски савет цркава“. Када је Патријарх Герман долазио у манастир Ћелије, Свети Јустин је бежао у шуму. Шта мислите како би поступио данас Свети Јустин Ћелијски, са данашњим архијерима СПЦ који отворено кажу да су екуменисти? Наравно, био би тамо где и његово духовно чедо владика Артемије пре упокојења, који се употпуности држао учења Светог Јустина Ћелиског:“Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, – и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он – вечни епископ Српске Цркве: свети Сава. А са њим – сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет.“

Уместо што покушавате да умирите савест, тражећи оправдање за себе што примате у своје домове наведене свештенике и идете у храмове који су узурпирали eпископи екуменисти (отворени или они који својим ћутањем и потписима на Саборима подржавају екуменистичко безакоње), запитајте се какво заједништво можете имати ви који волите Христа и који тежите да испуните Његове заповести, са онима који су кренули јудиним путем издаје Господа, који шире свејерес екуменизам, који говоре да су и јеретичке организације римокатоличка и протестанске исто цркве и да треба да се уједине са њима, који називају римског архијеретика и највећег крвника нашег народа папу “свети отац“, клањају му се и љубе му руку, називају себе бискупима и ките се папиним прстењем и крстовима које су добили као награду за издају Христа, који се моле са римокатолицима, јеврејима, муслиманима, разним протестанским сектама, који сматрају да су стубови Православне Цркве Васељенски сабори превазиђени и да њихове каноне треба обесити мачку о реп, а да Православну веру треба прилагодити палом свету, који немилосрдно прогоне верно Христово стадо… Одговор на ту вашу недомицу дао је Свети Апостол Павле (Кор.5,9-12): “У посланици сам вам писао да се не мешате са блудницима,  не уопште са блудницима овога света, или са грамжљивима и разбојницима, или идолопоклоницима, јер бисте онда морали отићи са света.  Написао сам вам у ствари да се не мешате са оним који се брат зове, а блудник је, или грамжљив, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или разбојник; са таквима немојте ни јести.“  

Данас је код Срба скоро све упрљано, попљувано, исмејано, сурово нападнуто, па и сам темељ нашег идентитета – вера Православна. Али и поред греха народа свога, Господ није Србе одбацио, него нам је оставио зрно које се ни у реци ни у мору, ни у отрову ни у крви неће растворити и променити. Које ће и у рају остати оно што је било у паклу. То чудновато зрно које представља наду за спасење народа Србског, чине они који су остали верни Богу и роду, они који су прогнани правде ради – Епархија рашко-призренска у егзилу, чије је темеље ударио блаженопочивши  владика Артемије, а коју води Господ преко владике Ксенофонта. На црквенонародном сабору у Лозници на Јелици 2013. године верни народ окупљен око владике Артемија је потврдио да њихов пут није одвајање од Цркве, него одбрана истине и оправдавање божанских заповести, гласно и јасно поручивши: А оних којих се одрекоше свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми.

Срби, помолите се Богу да вам просветли разум и послушајте речи владике Наума: “Поручујем свим Србима у Србији и расејању, да оду до наших катакомби, и да додирну ребро Христово, и да узвикну Господ мој и Бог мој! То су урадили многи Руси, дошли, видели, и уверили се. И Грци недавно, и Румуни, Срби дођите и ви и додирните док још има времена. Ако не додирнете, остаћете неверни заувек, а српство ће пропасти. Али ова благодат сведочи да још наде има и то велике.“

Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!

Раб  Божији Горан Живковић/Борба за истину