Српске натписе Грци преправљали и хелeнизирали у црквама на северу Грчке cамо да би сакрили траг

Српски натписи (види се Ћирилица) које су Грци преправљали и хелeнизирали у црквама на северу грчке (Егејска Mакедонија) cамо да би сакрили траг.

Врло мало се зна о пореклу Грка, исто тако и о њиховом доласку у Европу и времену тога доласка. Писац једне замашне Историје Грка, Виктор Дуруи каже: у грчкој историји нема ни једног извесног датума пре 776-те године, то јест пре олимпијског времена, пa и од тада све је сумњиво, све до 5. века с.е. (90.1.ст.29). Још у време Тројанског Рата Јелини нису били овладали Грчком, коју Хомер назива Аргос Пелазиски, а Јелине налази једино у једном делу Тесалије и каже, за Тесалце: „Зову их Мирмидонцима и Јелинима“ Пелазги су сербиски Пелони по којима је Средоземно Море добило своје име – Пелаг. Пелазги се помињу и као Пелагони, Пелони, Пеласти, Пеони и Панони, што су све имена истога племена, само што се облик имена разликује зависно од језика, места и времена у којем се помиње. .

Хомерова Илијада је Илирска (Србска)

Ко су били Пелазги и одакле су дошли у Грчку ?
Hајсажетији одговор на то питање налази се код Дуруиа. Он каже:“То је био један велики народ, Пелазги, који су, како изгледа, прекривали Малу Азију, Грчку и један део Италије, где су оставили свој језик, по којем је уобличен грчки и латински, као и своје богове, које су усвојили Јелини и Италиоти. Најстарије пророчанство у Грчкој било је оно Јупитера Додонског, које Херодот називa пелазиским. Према старим предањима Пелазги се деле на мноштво племена, која су, како изгледа, чинила јужно од Дунава, између Јадрана и Црног Мора, три главне заједнице: Илире, Трачане и Пелазге. Ове Пелазге називаћемо јелинским, да би правили разлику од оних што су прешли у Италију. Пелазги су дошли у Грчку са севера и целу је запосели.

Хекатеј из Милета је писао да је сва Грчка била насељена варварима, пре Јелина. (86.VII.VIII) О Криту говорићемо посебно у једном другом поглављу, а сада да наведемо само два сведочанства. Херодот каже да је цео Крит био насељен варварима. (39 1 173) Страбон каже да су Пелазги били нa Криту.
Пелазг Цивилизује Грка Пошто су Пеласти (Пелазги) у Палестини имали назив ‘сераним‘ за господара, мисли се да је од тога настала грчка реч тиран. У Светом Писму се помиње звање „сераним“ код Филистинаца (Палестининаца), што је јеврејски облик речи суран. (168.ст.89/90) Суран је једно од имена бога Сербона. Грци су називали „Феничанима“ најпре Крићане, а потом Људејце (Jудејце). Бошар каже: „Људејце су називали Феничанима и под тим именом се још подразумевају Мези и Кари.“ (2.1.II.ХII) „Фенике“ на обалу Сирије и Палестине на којој су били градови сеобне малоазиских Срба.

„Стари Грци никад нису били у стању да остваре велику државу ни нацију. То је најпре зато што су велику државу сматрали азијским типом монархије, налик на огромно персијско царство где се нико међу собом није разумевао, и због чега је пропало; а о грчкој нацији није могло бити говора у земљама где су били већина српски робови које нису сматрали људима. Платонова идеја о држави, то је полис са 5040 становника, који на челу има филозофа, а где су заједничке жене и имања. Број житеља не сме никад прећи горњу цифру, и зато је било дозвољено да се новорођена деца изложе и напусте ако запрети опасност од претераног прираста. Ово је држава без грађанске слободе, без имања и породице, чији је циљ само усавршавање духа и улепшавање тела, а где је сва власт у рукама мудраца који је сасвим природно, тиранин. Тек Аристотел тражи социјалне законе. Диоген и Кратет, киници, одричу чак и државу и отаџбину, и називљу себе грађанима космоса. Али је интересантно да је Атина, у своје најбоље векове, била демократија у којој је краљ, архонт, био више церемонијална личност која се губила у животу и историји иза правих шефова државе, а то су шефови двеју партија, народне и аристократске.“ (ЈОВАН ДУЧИЋ) Грци нису ништа друго до остатци војених чорда асијрских (egipatskih). које су се, као и Рамзисе у Италији, смешале са српским племенима живећим ту, а тако исто и остатци војених трупа Рамзесових, или Сезостриса II. египатског цара. Међутим, и ако ће бити сувише ларме, навешћемо , да се сви данашњи цигани, ван тако званих Гурбета, или монголских цигана , зову „Фараонима„, да им је језик сродан с грчким и да они Грке и данас зову Фараонима и својим рођацима. Кад се језик и остало, овог врло важног, а ни најмање неиспитавог и неизученог народа, проучи, онда ће се многе ствари открити, о којима нисмо ни сањали.

Навод наш тврди још и сам Иродот (Xepoдот), који вели да је очима својим гледао статује поднгнуте Рамзесом. Ево његових речи из Вебера Г. стр. 128. „Од многих подигнутнх споменика, у разним покореним државама, Сезострисом већи део већ несуштаствује. У Сирској Палестињи – а то је баш око Еврејског првог населења у „Објетованој земљи,“ ја сам сам собом видио неке са писменима – јероглифима – и женским удовима. А у Јанији -баш где су Грци – налазе се два изображења тога мужа, која су изсечена на литицама, и то крај пута, идући из ефеске провинције у Фокеју и из Сарда идући у Смирну. На оба места изсечен је човек од 6 педљи, држећи у десној руци копље, а у левој лук. Сво остало оружје и у једног и другог је једно и исто египатскога и етиопскога происхођења. Од једног рамена к другом, преко прсију, иду египатска света писмена која значе: „Ја сам покорио собственим рукама ову страну“.

Ми смо још раније казали, да су се Грци настанили у српским земљама, као војници и војене страже семитске и етиопске расе и да су као такови морали састајати се из разних народа, који су управљани једним језиком изпочетка и то на 2100 год. пре Христа асириским, а после од 1445 па даље опет етиопским. Казали смо да никада нити су били, нити су састављали масе какве огромне и да им број душа никада није био велики, као и да никада и ништа нису радили, но готово урађено од робова јели и трошили. Тако исто навели смо и да су се борили међу се баш зато што су се састајалн из првобитних војника припадајућих разним народима, па као такви и језик су асирски и етиопски разно произносили и изговарали. Ово нам сведочи све оно што ћемо доле навести.

Тако дакле сама њихова паметарница сведочи, да су се досељавали разни народи и да су ови састављали одјелне насеобине из којих су постали Елини. Ово им населење баш и пада у године које ми стављамо, као остацима војника горепоменута два народа и две државе. Зна се да им је, по њнховом причању, највећи део народа населио из Египта Кекроис и Данај, од којих је први основао Атину, а други Аргос. ….. Кекроис и Данај, од којих је први основао Атину, а други Аргос. Кадм Финикијанин основао је Тиву, а Пелопс им је дошао нз Фригије и потомци његови смешавши се са потомцима египатским од Данаја, основали су силне државнце Пелопонеске, међу којима прву улогу игра Спарта. С тога су се Аргос и Спарта дуго поштовали као главе свију грчких земаља. У томе се опет не смемо сумњати да ови дошљаци нису знали многе фокусе, комедије, и остало.

Самооснивање грчких храмова њихових богова и остало није ништа друго до чиста египатска или етиопска ствар као и постанак најзнатнијег храма њиховог о којем се прича ово у овој басни; „да је црна голубица слетила са египатских храмова у Тивама и долетела у Епирски Тесирот, стала на грм, или дуб, проговорила човечијим гласом, да ваља направити храм Јупитеру, а житељи Додона покорили се тој божјој вољи, и нанравили храм“ ….. Имена Тива и тамо и амо, јупитера тивских , једнаких обичаја. закона, државнпх устројства, празновања итд. које је све наученим људима познато, а нашу ствар већ и сувише даказују.

Но нама за сада није толико стало до знања о једнакости Грка н Етиопћана, колико до тога, да знамо у најкраћим цртама какви су били? Ко о горњем сумња, нека противно каже, па ћемо му целе томове о томе написати. Описујући разбоје, које су вазда Грци чинили, нападајући и грабећи све прибрежне народе п узимајућн морепловство у место свезе и одшошаја међу собом и разноплеменим народима не за благостања и укупни напредак свију, но за себична и гадна пљачкања, отимања, разбојништва итд. које им све и сам Тукидид правда са речима: „таква дјела служе у част“ – разуме се онима који их раде.

Тако су они једни другима у име данка обвезивали се плаћати, међу осталима, и данак састојећи се у лепој мушкој и женској деци, као што су Атињани Крићанима, што сведочи ово: „Тада је потомцима Кеопсовим заповеђено ужасно дело ! Cваке године давати данак у седам младића.“ Но ово није био такав ужасан терет за господу атинску, за потомке етиопске, јер је он плаћан робовима, који су били из покорених cpпских племена.

У Аристотеловој нолитици 7. к. гл. 16 стоји опет ово: “ што се тиче одгоја и одбацивања новорођених, нек је закон, да се не подиже ни једно дете ма у чему сакато или накажен. Тако и на рачун мноштва деце, ако уређење народно незабрањује, треба бацати новорођену; јер број новорођених мора бит тачно одређен. А ако се зачеде преко одређеног броја, ваља их пре убијати, но што се роде.“

Грци су и простодушне и поштене Парсе научили содомији, или педерастији, вели Ксенафонт…. Одрасла девојка налази своје удовољство у томе, да би могла примити увијотине Јоњана, и од тог узраста мисли на против јестаствену љубав…. Докле је разврат долазио ових остатака асирских и етиопских војника јасно се вида и из овога: што је Харидем управљач Атине, при свакој својој услузи учињеној држави захтевао, да му република изда прекрасног младића маћедонског, који је ту био као роб! Македонски цар Филип сву је Грчку освојио не силом но подкупом, као што се види из овога: раздавши многи новац онима који су што важили у градовима, добио је тим предаваоце својих собствених, отаџбина или: – Било је, не само у појединих Грка, него у свију много издајника, људи среброљубаца, непријатеља богова и људи, каквих нико не памти….. Но негледајући на све то, ти су исти људи били у стању назвати сина тога Филипа, који их подкупљиваше богом и признати га баш за правог бога н сина Јупитерова и то онда кад и један Инђианац , по Аријан: УП 1. 8. — пресрете са овим речима: “ Ти си такви исти човек Адександре, као и ми сви остали само стом разликом што си оставио своју отаџбину, јуриш у туђе далеке земље да нарушаваш обшти мир и да дајеш много посла и себи и другима!“

Грци никад нису били овако простосрдачни и искрени, т. ј. нису никад имали оволике моралне снаге, што сведочи ово: „Кад је се пронео глас а смрти Александра Bеликог(отрован је), Дионисије управник Понтијске Хераклије од радости је пао у несвест и подигао богињи радости кумир. А у сенату Атинском оратор Демадид рече: „То није истина. Да је Александар одиста умро сва би се васиона испунила ужасним смрадом од његове трупине“ Није ли дакле умесно један латински песник Тимео Данаос, за своју браћу Грке, рекао : „Бојим се Грка и кад ме обдарују.“

Ми од наше стране нећемо више казати, ни речице о старим Грцима, а ево нека о њима кажу преводи осталих писаца. Тако у Черткову „Рашка племена насељавају Малу Азију“ налазимо ово: „Међу свим непријатељским народима Грци, вечни бунтовницн и зликовци , највише су зла чинили српским – рашким племенима свуда, а нарочито у Малој Азији. Јелини размложени по својим градовима вечно подстpeкивани својим варошким телалима а неимајући шта јести, јер се никад ннсу занимали са земљоделијем, морали су тражити у разбојништвима средства за живот. Онаква разбојничка преселења главно су смерала на то да нађу где год какав комадић земље поудаљенији од места оног града из кога су , у коме би се могло ситном трговином и вечним нападање и робљењем „варварских“ – српских – племена као и продајом ових, господски живети. Jeлини ( Грци ) су увек земљеделије презирали, и као таково презрено и недостојно себе занимање увек су га остављали Cрпском народу који је настањивао целу Грчку. Насеобине грчке нису ништа друго биле до изгнанство свију најневаљанијих и најпокваренијих и профукалних грађана грчких. Тако је 12.000 Aтинских неваљалих, и по све покварених грађана, који су изгубили право гласања, прогнано и насељено у Рашкој земљи, међу Cрпска племена као што вели Плутарх, а пре тога Дионазије пише, да су Атињани опустошили Cрпско полуостро и тамо населили својих 1000 најневаљалијих и изгнаних суграђана. Изгнанима давали су оружје и све остало из државног имања и заповедили су им да отимају имања и све остало, као и да робе српска племена, те овим начином славни Jeлини покорише све српске земље у Малој Азији, и све побрежне европске. У отетим земљама подизали су тврђаве, у којима су остављали своје највеће неваваљалце, да вечно робе и пљачкају мирна, вредна и простодушна, безазлена Cрпска племена.

Ово наличи на насеобине Eнглeске у Новом свету, само што су Jeлини имали двојну корист т. ј. отимање земаља и имања, као и робљења и продавања својих покореника , који вечно беху лакомислени и живљаху својим обштинским животом. Ове грчке посаде имале су у дужности, кад им је угодније било, ићи и унутрашњост српских земаља, те их робити. С тога је на сваког атинског грађана додазило, преко 20. робова, а на 8000 шпартаских грађанина робља је или Илота, превишавило 600.000. Сви су Грци били нечовечни, варвари и прави дивљаци спрам свога робља. Бивало је доба, кад славних Шпартанаца није могло више изаћи на бојно поље ван 1000 људи, а остало све било је сами чисти и овејани роб разних славенских племена, које су звали Дацима, Гетима, Трацима, Карима итд. Кад већ није било више Cрпских племена на прибрежиама морским непокорених, а у унутрашњост земље дубоко нису смели плашљиви Jeлини да иду, као и на туђе уређене државе, и кад се није смело море остављати, које је било као вечна заштитa грчкa, онда су славне Елине продавале и душе и тела своја ма коме који је само хтео платити их. Тако је само Кир имао преко 13.000 безкућника грчких и разбојника, а брат му Артаксеркс од њих је саставио велики део своје многобројне војске, па негледајући на сродства и братство своје, Елине су се за парско злато, гњавиле и давиле међу се. Да би научили своје резвратне, женоподобне и савршено у свему и свачему још у корену деморализиране навике, војеном искуству и храбрости, њихове војводе, обично су нападале на мирољубива српска племена, ова робили, убијали и т. д. Кад ових није било, или кад нису смели на њих нападати с тога што су се гдегод сасредоточили, онда су нападали на своје робље и сва та недела звала су се само: „Наук Грка војеном искуству!?“ Клеарх, последњи неваљалац, погодио је се са Киром парским , да му наврбује, разуме се за велики новац, неколико тисућа Грка у војску, и пошто је сабрао знатан број , а да би га научио „војевом искуству грчком“ нападне на српска племена, која је убијао , арао палио и т. д. и то славни писац Елинске премудрости Ксенофон назива : „Он је се тиме прославио и учинио је највеће добро Грчком народу!!“ Тај је се неваљалац заиста прославио; но сдруге стране – са стране безславља. Он је, као н сви до и после њега, ухваћене Србе резао живе на комадиће ове раздавао својим из мушких арема изишавшим, војницима само да би их научио војеном искуству и да би их охрабрио. Но нису само овакви то радили, као што је био овај прослављени муж, него су и сви први људи грчки то радили, па и све државе њихове. Тако је радио Алкибијад, тако Милцијад, Фокион, тако Кимон, који је отео од Струмићана све земље заселио их грчким зликовцима, Стрмениће прозвао „Склавима“ т.ј.робљен, одкуд је име Славенин, а земљу им Склавинија. Он прогна са острва Шчира све Дуљебе итд. Тако су радиле све републике, сви владаоци грчки и цео тај народ, ако се тим именом може назвати оставша чорда безкућних и безпородичних Рамзесових војника. Тако је оно 10.000 Грка, које поби Атаксекркс, бегајући из Азије свуда и на сваком месту чинило чуда и покора , да се описати не може. Тако је Дракон опустошио Мизије, Тимброн, Лидију, Деркулиг, Брегију, а Агезислај, са парским војницима, све остале земље Јонане и остале, а њихове пренаучене главе све то прослављаху као најбоља дела. Тако су чинили образовани и научени Грци, који су били за српска племена то што кондотијери за народе европске у средњем векову. Одтуда је у св. хилиндарском рукопису написано ово: “ великија бједа от лукаваго рода Грческаго!“

Иродот и остали описали су пропасти српских племена у Малој Азији и. т. д. Такозвани Јоњини малоазијски, били су збор с коца и конопца из свију тадањих грчких република. Они као безкућници где год су дошли побили су све одрасле мушкарце, старце и бабе оставили за рад , младиће стрпали у своје хареме, а жене, кћери и сестре побијених узели су за се, јер они нису имали женскиња са собом. По Иродоту и Паузанију: „Грчке колонисти, пошто освојише Милет, побили су све мушкиве, а жене и девојке узели су насилно за се“. Тако су то радиле просвећене Елине, а кад ове покорише крвожедни Римљани, онда опет наступи таква иста и још гора и црња сцена за српска племена живећи како у Европи , тако исто и у М. Азији.

Напоследку пошто дивља чорда Османлија заузе и поплави те земље малоазиска српска племена сва се потурчише постадоше они изпочетка османске државе вечно безазлана српска племена против њих бунећи се Карамани а садањи такозвани Турци којих има и у европској турској нарочито око Солуна. ….“А кад Латини освојише Цариград 1204 године онда налазимо у деоби империје и област српску у М. Азији – ПРОВИНЦИЈА ОПТИМА ПРОВИНЦИЈА НИКОМЕДИЈА ПРОВИНЦИЈА СРПСКА Тако налазимо око 754. 691 и. т. д. год: свуда у Азији и на сваком месту Србе. Тако је још у време Јустинијана, дакле пре минулог пресељења Срба у ове земље овде, у Малој Азији било 30.000 војника Срба сабраних у тој земљи, који су састављали одабрану војску под својим војводом Невулом.

Но све то на страну, али питамо све противнике Срба и њихове старине: Како је могао баш цар и император Душан постављати у старој Троји у Малој Азији свога намесника да тамо није било Срба?

Ево подлих речи летописчевих: „Богдану мужу исхусну во воинствених потребах одал Ассак в Тројади ….“ .. види В: И: Ламан: О славенима у М. Азији.ево још један моменат из не тако давне историје…. …..“Овдашњи и околни, а нарочито пећки Арнаути и Турци о бегству патриарха нашег у Аустрију, Арсенија III. ово и овако причају: „Патриарх грчки једном оде цару на посету, цара је лепо разговорио, те га овај задржи на ручку. Кад је патриарх видео, да је цар добре воље одпочне: „Честити, једини и најмоћнији на земљи царе! послушај ме роба твога, а за твоју корист и срећу, па ако је добро учини, а ако је лудо немој ме казнити.“ Цар му се обећа, да му неће ни влакно с главе Фалити. Патриарх настави: „Твоје је царство једино на земљи највеће и најсилније; јер си покорио царевину српску, која је једина и најмоћнија на земљи била, али је неси сасвим утукао. Ти си убио змију, ама је ниси сасвим утукао. Та змија има главу у Пећи усред срца те Србије, и док је год она и народа Cрпског, неће твоја царевина бити мирна; Hего ме послушај шта ћу ти рећи: Патриарха са свима првим љидима у земљи, или уби, или протерај, или иcтурчи. Ако остане што од бегства главних људи, све иcтурчи или побиj, само остави од ових главних и простог народа нејач нека се моле богу по свом закону и мени их предај, па се никада и ничега не бој. Земља ће ти бити увек мирна, а ако баш не буде, ја сам ту и моја је глава ту, ту су владике које ће тамо слати у место па их, увек можеш погубити. Не бој се да ће оне са Србима ићи на те, и ове противу тебе дизати. Ми се одавна мрзимо, и никада се не можемо волети. Моје су све владике Грци и Бугари, а од Бугара и Грка, а нарочито првих, нема већиx непријатеља Србима. И ми би се могли кадгод са Србима само помирити, али не волети, а Бугари никад ни довека. Кад иcтераш, или исечеш, српских патриарха и прве људе, ти тај сав народ прозови Бугарима, па се ништа на свету не бој…“

Око 592. г. Авари почну нападати и на Cрпску царевину, или Kраљевину Свевладовића, освојивши од ових данашњу Словенију, а раније су већ, око 581. г., покорили и отели од Срба Срем и околне земље. Тако отимајући комад по комад од римских и српских земаља, Авари постану господари чак до Италије и Лабе, па све до Стена Анастасијевих око Цариграда, а тако исто завладају свим Cрпским земљама од Лужичке Србије па до Солунског Мора. Италија је већ одавно била у Cрпским и гало-немачким рукама, а све земље од Италије, па до ниже Авaлоне – опет у Cрпским, а кад се Авари осилише, онда беху у аварским, осим кршевитијих предела старе Илирије. У Европи, Грци тада владаху још само Солуном и Цариградом, као и неким још другим приморским градовима у данашњој Грчкој, а од Цариграда неколико часова до утврђених Стена Анастасијевих, а остале све земље беху у туђим рукама, а не у грчким. А у Азији -Грци тако исто стајаху рђаво, јер им персијски цар Хозраје узе све земље, осим неких малих острва, па чак и Малу Азију до испод самог Цариграда. Покрај све те муке и невоље, Cрпска племена из данашње Бесарабије, или Беле Србије и са Карпата – непрестано прелажаху Дунав, и разбијаху уједно и Аваре под Баханом и Грке. Тако око 527. г. пређу преко Дунава по леду и идући браћи својој у помоћ, xараху све и сва, што им стајаше на путу, а 547. г. прођу такорећи сву империју од Дунава па до Драча, свуда утамањујући и Римљане, и Аваре. Око 550. г. они пројуре кроз сву Тракију и Илирију. 559. г. дођу чак до под сам Цариград, пошто пређу Анастасијев Зид; а 557. г. са 100.000 војника опет нападаху на Грке, итд. Даље, кад Бохан направи мост на Сави спрам данашњег Београда, а тадашњег Сингидунума, пређе преко ове и закле се на вечно пријатељство и сајуз са Римљанима, он и сам дође до Цариграда. Ова иста српска племена под именом: Драговића, Сагудата, Белегезита, Березита, Сатића итд., видимо, где око 587. г. први пут ударају на Солун да га освоје од Грка, а Св. Димитрије Солунски брани га и прогања их… Пошто Бахан, аварски Кахан, направи мост на Сави и пређе на ову страну, видимо га са 100.000 војника, да у сојузу са горе споменутим српским племенима, удара 597. г. на Солун. Тако исто видимо, да са Хаканом аварским у трећем (око 676.) и четвртом (678. г) походу ратоваху и Срби на Солун… За овим опет видимо нападаје истих српских племена на Солун још 678. и 688. г. по Христу. Тако видимо, да овај аварски Хакан око 610. г. дође до самог Цариграда; да облеташе са својом војском око његових зидина; да удари и пороби цркве цариградске с једне и с друге стране мора, па капеле Св. Козме и Дамјана, у Влахернима, а Св. Аранђела претвори у пепео, из последње однесе путир и остале драгоцености и утвари црквене, а часну трпезу излупа у комаде; одведе преко 270.000 глава мушких и женских робља грчког, не рачунајући у ово децу и остало; заузима једном речју све земље грчке ван Цариграда… Кад се овоме дода оно, што непрестано Парси захтеваху: или главу Ираклијеву и једини комадић у Европи грчке земље, Цариград, или да се поклоне њиховом богу Cунца, онда се потпуно огледа стање Грка у то доба.“ Ето, наставља Милојевић (стр. 39.) у оваквом стању (најкраће казано): „… налазаше се имлерија грчка, или боље, уместо ове, само град Цариград, кад се јављају Срби по Порфирођениту као поданици Ираклијеви, који им – тобож – даје неке земље, које ни сам – не само некад, негоникад није имао. Ми се нисмо упуштали у описе источне империје, почем смо о њој казали све оно, што и о западној империји, а ако ко хоће од Срба да је види у њеном правом облику, нека прочита и проучи у Летописима драгоцени превод Г. Николајевића од Теофилакта, Зонара, Хронографије Александријске и остале писце грчке; а ко хоће на грчком језику да прочита, видеће боље, опширније и тачније стање империје – не само од тада, но још од другог века пред овим. Свако ће се уверити: да Срби нису искали земље од оних, који их немаху, нити су били толико глупи, да се упуштају у борбу са највећом силом и множином Aварском, само зато, да постану грчке слуге, да прогнају ове из некадашње римске царевине, па да сами драговољно поднесу Грцима те земље заливене својом крвљу као неку дужност своју, а своје шије својевољно вргну у челични јарам грчки! Свако ће знати, да Срби нису били сајузници са Грцима… који нигде ништа и немаше… и којих царска круна и мантија… паде у руке Аварима, који са Парсима отимаху и поједина предграђа цариградска, имајући све остало у својим сопственим рукама већ готово 100 година! А ово што су они држали, не беше грчко, нити је могло бити њихово!“ Нама се, пре свега, ваља упознати са карактером писца, Константина Порфирогенита (905.-959.), па тек онда да изрекнемо суд наш о његовом писању о нама. Зна се, да је он остао по смрти оца свога Лафа Философа под туторством, као непунољетан, стрица свога Александра, који се није бринуо ни о држави, а камо ли о престолонасљеднику. По смрти овога, сенат преда непунољетног престолонаследника патрицији Николи, а сам растури сплетке и интриге, под упливом којих одрасте Константин. 919. г. ожене га и од тог доба владаше над њим таст му Роман, кога се једва отресе 944. г. Но и по овоме Константин се показа, како по карактеру, тако и у свему, да није човек за владу, а тако исто и да као човек није од карактера. Будући и као државник ништавилан у свему, он гледаше да му син не буде такав и баш за њ писаше он своје сачињење: „“О управљању империјом“ (De Administrando Imperio), из ког све наше паметаристе (историчари) – као из најзнатнијег извора, црпе све о нама, верујући у све тамо казано, као фанатик Турчин у свој Куран. Да Константину не треба веровати скоро ништа, што је писао о Србима, као тобож: да ови измолише неке земље од Ираклија… са осталим неким политичним и намерним измишљотинама, јасно је, кад се узме оно, што сам он сведочи, говорећи: „Ја ћу ти пре свега изложити, какав народ и чим може бити користан и штетан за Грке. Даље, како живе народи и помоћу кога именa могу се утамањивати и покоравати једни и други. Говорићу ти о њиховој неситости и грабљивости, као и о безобразним захтевима. Ја ћу ти казати о разликама међу народима, њиховом происхођењу, простору земаља, као и шта је се догађало међу овим и Грцима, а тако исто и шта је у нас ново учињено у односу овоме. Све сам ја то проучио по законима мишљења и предајем теби, мој љубазни сине, да би ти, знајући разлике међу народима, умео се обраћати с њима, мирити их, а кад је могуће, покоравати их и побијати, и они ће са страхом и ужасом гледати на твоје ,,великодушје“ и бојаће те се као живе жеравице.“ Мислимо да је довољно казано, и да намера Порфирогенитова излази јасно на видело, нарочито кад се човек сети оне измишљотине, да су се Срби тобож населили најпре у Македонији, основали на граници Тесалије град Србицу, па тада одмах вратили се натраг, дошли до Дунава и ту молили грчког неког претора у данашњем Београду?! да им се уступе земље ?! Прво и прво, није лако основати град за две до три недеље, а није ни могуће, га напустити и ићи чак од Солуна до данашњег Београда… …Cрпска држава не беше сасвим и сва покорена Аварима, народ се повукао у горе и планине, које иду кроз земље данашње Турске, или Праве Србије, или као што данас тај део Шаром, па Корабом и Ђурђем планином зову Албанијом и другим споредним планинама до у Епир и Тесалију. А је ли и овај горштачки комад од некадашње огромне царевине српске плаћао данак Аварима, или не, ми не знамо? Ми знамо, и Константин Порфирођенит је знао још боље од нас, да баш у ово време доласка друге државне и народне власти српске у ове земље, око 630.-634. г., Персијанци под војводом Шахабарзом, г. 626. још почев од Јуња, стоје (са стране азијске) под самим Цариградом, а Бахана аварски Хакан опет са ове стране (из Европе) и да од Цариграда Грци немаху ни један педаљ земље у Европи и Азији, па и Цариград сав не бејаше у њиховој власти. Знао је добро Порфирођенит за све беде и муке од аварске и парске силе, које трпљаху у Цариграду Грци, кад га ови варвари опсеђаваху, баш у оно време, кад дође Звонимир са својим Cрпским народом и војском и поврати опет пропадајућу српску Самовладову државу. У његовим ушима, још су на 320 година после тог догађаја звониле речи Хаканове: „Ви видите ова три посланика парска, који ми јављају, да ми Шахарбазар држи у приправности војску с ове стране Босфора. Ако пристајете да ишчистите и испразните град (Цариград) сви, колико вас гођ има и да изиђене из овога само у кошуљи и по једној дреји озгор; па ако тако пристајете да учините, онда ћу још моћи којекако угодити ствар код мога пријатеља Шахарбазара и ви ћете сви прећи у његов логор, а ја вам јамчим, да вас неће ни мали прст на руци заболети. (види. Крона., 395.). А што се мене тиче, ја хоћу ваш град, ја га хоћу са свим што је у њему, па сад размислите добро, да немате другог начина да спасете свој живот, осим ако можда не постанете рибе, те се у море загњурите, или птице, да у небо прнете. Ми не сумњамо, да све ово није знао Порфирођенит … Он – напослетку – није писао историју, већ упутство свом љубазном сину Роману, како ће, кад дорасте и постане император, да сакрива истину и како ће да влада и покорава остале …“дивље, варварске народе с њиховим безобразиим и бестидним захтевањима да су независни…“ Напослетку он заклиње сина и учи га, како ваља да одговара кад какав варварски вођ захтева царску круну, огртач, итд…. како ваља увек да тајно оваквим гостима, под видом пријатељства, да им потпаљује грчку ватру и како ваља да се поступа, дајући царске принцезе за овакве варваре, итд. (види De Adm. Imp.c. 82.-90.) МАГНА ГРАЕЦИА се преводи као Велика Грчка, још поодавно је извесна познаница Олге Луковић Пјановић (коју она иначе назначује само иницијалима и то у фусноти) приметила да би оно магна можда требало цитати и разумети баш онако како га Талијани изговарају, а то је мања! Дакле Мања Грчка. Прво сам се наравно искидао од смеха читајући те редове али сам временом све више почео да размишљам о појму који сам до тада прихватао здраво за готово. Схватио сам (додуше не баш тако брзо) да уколико постоји „велика“ онда би требало да постоји и „мала“ Грчка, али о тој, нигде ни помена. Растојања у Медитерану су још половином миленијума старе ере била релативно добро позната поморцима и солидно измерена, ипак немогућност „правог“ картографисаља стварала је мање или веће деформације које су опет утицале на неуклапање свих података. Ово је у суштини произвело појаву двају врсти карата и атласа, једних за поморску употребу (од којих ће настати средњевековни портолани) где је акценат на струјама, ветровима и згодним лукама. а унутрашњост копна код њих има скоро декоративну улогу, и других карти код којих су обележена копнена растојања а у развијено римско доба и комплетна мрежа путева с одмористима и каструмима. Ови „земаљски“ атласи приказивали су мора између великих европских полуострва у Медитерану као уске канале. На таквим копненим табулама површине нису ни приближно тачне, упркос врло прецизно уписаним дужинама одређених деоница пута, па рецимо штикла цизме, Брутмиа, изгледа исте велицине као Сицилија која је у стварности двоструко пространија! Израз Велика Грчка свакако није настао од просторног поимања јер је равна обала Сицилије и јужне Италије смешно кратка у поређењу са врло разуђеном линијом обале „праве“ Хеладе, оне на Балкану. Иза ове танке линије уз море „Велике Грчке“ никада чак ни у доба највеће експанзије Сиракузе или Тарента, нису живели Хелени, вец староседеоци Сиканијци, па је по њховој земљи Сиканији (Сиканија) названо и цело острво. У тринаестом веку пре Христа, негде око 1270. године. ове Сиканијце или Сиканце потискују на западни део острва Сикелци или можда тачније Сикелијци населивши источну страну ону према Италији и Хелади. По овим Сикелијцима добили су каснији грчки колонисти назив Сикелиоти а острво до данас остаде Сицилија. Судећи по истом односно сличном имену Сиканаца и Сикулаца могуће је да су били сродни, а свакако исте расе. У највећој старини до Сицилијанских обала сигурно су долазили још минојски Крижани – негрци, али прва позната колонизација острва била је од стране Картагињана у 11. или 10. веку наравно старе ере. Тај западни шпиц острва остао је картагински све до половине трећег века пре Христа кад су га дефинитивно припојили Римљани. Прво грчко искрцавање и колонизација било је (негде око 734. године) на месту града који се данас зове Ђардини, колонисти из Халкиса пристали су ту у подножју Етне, и назвали свој нови град Наксос. Халкис се налази на Еубеји која је јонско острво, и баш се по тим Јоњанима вода измедју Сицилије и Пелопонеза и зове Јонско море, јер иначе цитаву западну Грцку настањују искљуциво Дорани и Ахајци, па је и та нелогичност очигледна. Већ можда следећег лета Коринт – (дорски полис) оснива Сиракузу, а обалу Сицилије према Африци (тај јужни део острва) и насељавали су углавном Дорани и то прво они са Родоса, кад су око 688. године заједно са Крижанима основали Гелу. Тако је свака поморска сила заузела по један рог Сицилије, Јоњани онај према Италији, Дорани јужни, а Картагињани њима и иначе најближи западни. Највећи смарач медју старим писцима – Скипионово верно куче – Полибије, се ко зна из ког разлога наврзао на историцара Тимеја потрошивши пола својих свитака на објашњавање и доказивање како овај није у праву и стога износи нетачне податке, у томе се послу толико занео да је у помоћ против већ читав век упокојеног Тимеја призивао још сто година старијег мртваца – Аристотела. Вероватно преписујући баш Тимеја, који је рођени Сицилијанац из Тауроменија (данас Таормина) и добар познавалац историје читавог тог подручја, Полибије прича како су Локрани основали свој град у јужној Италији преваривши и истеравши Сикулце па су чак: „преузели од њих (Сикулаца) обичаје јер своје нису имали.“ Овај податак јесте у ствари уобичајена појава кад су у питаљу Грци – а то је преузимање обичаја од старинаца! Грци су дакле негде силом а негде на превару отерали Сикулце, и заузели погодне тачке на обали, као што је рецимо баш Таормина. Па ста је онда географски та „Велика Грчка„? Слободно рецено то је једно криво и грбаво слово X, једна црта овог X се пруза од Напуља преко Редја до Сиракузе и Агридјента а друга иде северном обалом Сицилије опет на Редјо па табаном ка пети, Таренту. Па овим линијама се родило подоста знаменитих Хелена али унутрашњост копна па цак и простори на обали између самих колонија нису били насељени Грцима, па је ли то онда било довољно за „велику Грчку“? Узећу пример једног скоро најсевернијег града јужне Италије – Веле. Страбон, писац Августовог доба је ту најпоузданији извор; а његова прича каже да су неки Фокејани бежећи од Персијанаца напустили родни град и упутили се у Тиренско море (ова рута им је иначе била позната јер је неких седамдесетак година раније око 600. године пре Христа Фокеја основала Масалију, данашњи Марсеј), пошто су се размилели по Корзици и основали Алалију Фокејани су одједном угрозили интересе и Расењана и Картагињана, па је услед тога морало да дође до обрачуна. Негде око 539. године је и дошло до поморске битке у којој су Фокејани упркос страшним губицима успели да поразе удружену расенско-картагинску армаду од 120 бродова. Том приликом од 60 Фокејских лађа сачувало се само 20! После овога Фокејани напустају корзицку Алалију у којој се осецају несигурно и одлазе на југ дуж луганске (В.луг) обале да потраже неко ново згодно место за насељавање, овај простор – гребен стопала – „Грци“ су назвали Енотриа – Земља винограда. Ако се то изговарало Ојнотрија а по свој прилици јесте онда је близу оном војно(с) (в.вино) – па је правилније превести Винска (земља вина). Касније накалемљена легендарна историја наместила је како се земља назвала по Ојнотару (Енотар), првом грчком колонисти у Италији, најмлађем сину аркадског краља Ликаона…“Енотар“ је негде тако и краљ Сабињана“. Овде се очито преплићу многи слојеви старији и младји, али логика етимологије је неумољива јер најстарији термини као Војнотрија и Дуканија показују законитости нашег језика. Тако Фокејани у свом лутању оснују град у (В)ојнотрији ког Италици називаху Велија, на том месту је изгледа већ постојало насеље јер Страбон каже: „заузму град у Ојнотрији земљи сад називајућој Леле“. Овде смо свакако на трагуЛелезима и Пелазгима а старинацко место могло је једноставно да се зове Велија,Веља, Веље…, Грци ће га прозвати Елеја, познато по Зенону и Пармениду, пођимо опет на Сицилију да потразимо Емпедокла и Архимеда? Не, већ да видимо ста знаци сама рец Сикилија. Најсличније речи у Грка су сикинис ЦИКИННИЦ сатирско коло и ЦYКОН – сикон плод смокве, смоква. Даље одавде помаже само србски јер визуелизацијом ових појмова долазимо до реци сиса – тачније сика, са папосиленом у средини који командује и претставља врх сисе – брадавицу. И сасвим блиска и потпуно неапстрактна визуелизација је смоква која је у ствари „права“ сиса. Отуда ће Сикилија бити земља смокава – сиса, а јужна Италија земља Вина. Па откуда онда велика Грчка? Синтагма не потиче вероватно чак ни од хеленских писаца из римског класичног доба кад су јонска Грчка и „права Хелада“ већ одавно биле само провинције и дијецезе, јужна Италија и Сицилија дошле су под власт Рима пре „праве“ Грчке а преко двеста година пре хеленистичког Египта и шта је онда ту, на том простору, било велико, веће од нечега у балканској Грчкој, пребогатом бившем краљевству Селеукида или птоломејидском Египту? Биће да је случај велике Грчке идентичан настанку појма Византија, који је накнадан и никада се није користио у самој Византији која је била једноставно Царство, или Ромејско царство: тако и израз Магна Граециа потиче из каснијих времена и никада се није користио у периоду измедју 8. и 3. века старе ере, кад су Грци заиста били неко и нешто на овом простору. Доцнији Хелени из периода римског господства Медитераном, неретко су били предмет подсмеха, често и гађења самих Римљана, за шта је можда најдрастичнији пример Петронијев Сатирикон, чији „кастинг“ не оставља ни једну позитивну ролу Грцима, којима је „велико“ могло да буде само богатство у новцу. …..

КОРИНТ 530 П.Н.Е. ПИШЕ ПРОСРБИЈА ММЛХ САС М БОГО СЛАВИА ВРОРДСКА ВРОР СКУП У ЧАСТ 1000 ГОДИНА Грци и данас имају велики проблем са шиптарима.Tоком историје шиптари (Aрнаути) су држали чак и јужну Грчку! било је великог броја и Влаха и Турака, наравно коjи су и дан данас присутни! Због тога су скоро сви грчки јунаци у 18. веку били Арнаутског порекла или Влашког..А утицај Арнаута је толико био велики да су у попримили и националне костиме Aлбанаца у том добу.Чак је и први Грчки председник био Арнаут (шиптар). Први модерни „грчки“ краљ.. Otto, Краљ Грчке (Greek: Όθων, Βασιλεύς της Ελλάδος, Othon, Vasilefs tis Ellados) (1 June 1815–26 July 1867) је био други син краља Ludwig I of Bavarie!!! према Конвенцији о Лондону настало је Грчко независно краљевствство под заштитом великих сила ( Велика Британија, Француска и Руска ). http://en.wikipedia.org/wiki/Otto_of_Greece Дакле први „грчки“ краљ нема никакве везе са Грцима.. Већ је обичан Немац из Баварије. Грци су палили и уништавали цркве..Оскрнавили фреске, само да би прекрили све што има везе са Словенима (Србима)…све је ово трајало од 1913..па до дан данас..

Шта још треба Србима да се издешава, да би нешто коначно схватили и научили. Док се други ките и диче туђом историјом и културом, ми сами себе потиремо и у историјском и културном погледу.Чак шта, покушавају да нас натерају да се стидимо себе и своје историје, да би је они присвојили и поносили се њом, као што то већ неки и раде. Присвајају нам историју, културу,језик, а од српског народа стварају и измишљају нове нације.

Радован Дамјановић/Историја Србије