Може ли десница да излечи Европу?

У Берлину, пре тачно 32 године, 25. децембра 1989. године, прослављано је рушење Берлинског зида концертом Леонарда Бернштајна на којем је извођена Бетовенова „Ода радости“. Симфонију је изводио хор замењујући у песми именицу „радост“ из оригинала, именицом „слобода“. Политичка порука целом свету одашиљана и из Берлина и са целе западне полулопте била је да се рушењем Берлинског зида слави идеал братства и уједињености човечанства и да се пева „Ода слободи“…

Данас све више људи увиђа да пад Берлинског зида није испунио очекивања добронамерних људи на планети. Није донео мир и стабилност. Није иницирао истинско успостављање демократије, као ни њену консолидацију, није чак донео ни очекивани економски просперитет. На концу, разједињеност човечанства данас је огромна, а братство се више и не помиње.

Пад Зида разорио је Варшавски пакт и њене чланице закратко учинио сувереним, ближим слободи. Али, омогућио је драстичан раст утицаја глобалистичког центра моћи, преструктурирање и концентрисање капитала у мањем броју руку. Од два управљача и експоататора створио је једног, агресивнијег, бахатијег и охолијег јер је њега као таквог могао да контролише само супарник. Међутим, супарник је рушењем зида нестао. Отпочели су трансформација и пренос моћи, преузимање улоге поробљивача и отварање нове адресе империјалиста. Није уистину запевана „Ода слободи“, него је окренута нова страница трагичне историје човечанства. Уклоњена је, показаће се, последња озбиљна препрека бескрупулозној смртоносној трци за нелимитирани профит, за стицање богатства до којег мали број појединаца маршира преко стотина милиона лешева.

Временом, историчари и аналитичари ће ову истину, све озбиљније, поткрепљивати необоривим, ноторним доказима, и у једном тренутку, престанак Хладног рата представљаће почетак глобалног рата за поробљавање света.

Дакле, пад Берлинског зида завршио се распадом Варшавског пакта, али је њиме отпочео и распад западне Европе, отпочела је њена трансформација и пут у суноврат.

Хоће ли бити новог пада Бастиље

У другој деценији ХХI века, у целом тзв. западном свету поново је наступио период популизма, девалвација критичког и одговорног политичког деловања прожимајући јавну друштвену сферу духом простачког ријалити  програма. С једне стране, све више грађана тих земаља губи поверење у државне институције, а с друге, множина грађана забринути су над неизвесностима сценарија у којима би незадовољство грађана могло да експлодира након још агресивнијег ограничавања слободе, права и демократије у будућности.

У Француској већ неколико година десница бележи континуиран раст код младих људи. Истовремено, политичке опције центра и левице код младих, за исти период, бележе лутања и нестабилност, док се све аргументованије о француском друштву говори као претежно десничарском.

Међутим, у Француској већ годинама расте огромно незадовољство грађана свих политичких опредељења. Подједнако су незадовољни и „жути прслуци“, и „антиваксери“, и грађани који су против „ковид пропусница“, класа која жели боља социјална и радничка права, и друге, боље или лошије организоване групације. Сви они данас имају много веће шансе за победу јер су се стекли озбиљни услови да грађани у Француској добрим делом гласају против досадашње државне политике и уопште глобалистичке политике, што су у Француској спроводиле многе владајуће гарнитуре до данас. На следећим изборима кандидат деснице има велике шансе јер може да рачуна на многе гласове оних који ће гласати против Макрона, а у истраживањима је показано да више од 30 одсто Француза жели да гласа за кандидата деснице у првом кругу. Све више савремених Француза разуме да су последње деценије француске политичке историје представљале период обнове разорене Бастиље која је, тако обновљена и утврђена, почела опет смртно да тлачи слободу, правду и братство.

Немци опет изгубили стрпљење

Политички одлазак Ангеле Меркел, сигурно многи у француској власти, виде као добру прилику да у седло оперативног команданта ЕУ ускочи Француска. Да коначно залече фрустрацију што су у свим озбиљним преговорима с Англосаксонцима другоразредни или маргинални партнер који чешће пролази са ћушкама него са пристојним бенефитима. Но, слаба је вајда од те наде. Француско јавно мњење и знатан антинемачки/антиамерички потенцијал преслаба су монета и  кредибилна препорука чак и за најлојалније француске власти господарима Новог светског поретка. [Кад је реч о перспективи Балкана у односу на евентуелно пресељење центра ЕУ-моћи из Берлина у Париз, учинци на Балкан неће бити позитивни, као и до сада. Можда ће бити гори јер је Немачка овде поставила своје механизме експлоатације, док би се од Француске тај (по нас) болни поцес тек очекивао.]

Немачка, пак, наставља да клизи удаљавајући се од политике суверености делимично због компромитације демохришћана, делимично због инерције, покорности немачког бирачког тела и прејаког англосаксонског загрљаја. Јасно је да Англосанксонцима није пријала амбивалентност Ангеле Меркел, њена дволичност у односима са Америком, као и њена озбиљна калкулација са дугорочним интересима Немачке.

Американцима више одговарају слепи послушници који ће више водити рачуна о америчким, него о истинским интересима Немачке.

Изгледа да просечном немачком гласачу недостаје оптика за примећивање овог колорита па се определио за сасвим просте политичаре са црвено-зеленог спектра чији мисаони апарати располажу само краткоталасним дометом, а никако средњерочним или недајбоже дугорочним.

Због тога је нова немачка власт по вољи немачких прекоокеанских окупатора који се понајвише радују наступању и јачању немачких Зелених – бригаде америчких шпијуна, хохштаплера, арогантних будала и игнораната, који се крију иза тзв. зелене агенде, омогућавајући несметани процес глобализације. Узгред, процес глобализације сваком истинском екологу представља први проблем на листи приоритета очивања животне средине. Глобализам је непријатељ Број један здравих и чистих: флоре, фауне, ваздуха, земље и воде, а не цена бензина.

Најсликовитији пример ове тезе персонификује нови министар спољних послова Немачке, Аналена Бербок, амерички стажиста, плагијатор, бескрупулозни политичар задојен евроунијатством, муватор и кратковиди ситносопственик, којем су Американци очистили маневарски простор како би им се одужила спровођењем агресивне антируске и антикинеске политике и безалтернативне проамеричке стратегије. Управо на тој вододелници потпуно је јасно и извесно колико је нова немачка политика заправо у интересу Немачке, када се обликује као примарно и наглашено антируска и антикинеска. Заправо, Немачкој штети и јасна антиамеричка политика, али јој интензивна проамеричка политика у којој се овај некадашњи нацистички џин заправо троши до елементарне супстанце а за америчке интересе, средњерочно и дугорочно уводи у буран и неизвестан период.

Овога пута неће самоиницијативно покренути Четврти рајх, али су добили политичко руководство које може лако, успешно и дугорочно да служи Англосаксонцима колико год им то немачки бирач дозволи. Ако му, у међувремену, не укину право да бира или га пропагандом довољно слуде и не обесмисле право на избор.
Северније, у Финској, рецимо, од 2018. наовамо расте проценат забринутих грађана због екстремистичких покрета и њихових евентуалних јачања у будућности. Више од 80 одсто испитаних је забринуто, а од тога око 40 одсто веома је забринутих, док се број оних који нису забринути, или су мало забринути смањује из дана у дан.

Још и мигранти

У овој години бележи се драстичан раст илегалних прелазака спољних граница Европске уније. Забележено је готово 200 хиљада илегалних улазака миграната и поред ригорозних контрола, граничних и здравствених карантина. То је за 60 одсто више него прошле године и готово 50 одсто више него 2019. године.

Мигранти најчешће долазе из Авганистана, Ирака, Сирије, али и Марока, Египта, Туниса, Бангладеша… Ове године откривено је око 55.310 илегалних улазака у ЕУ преко западнобалканске руте. Ова цифра већа је за 138 одсто у односу на исти период 2021. године и 387 одсто у поређењу са 2019. годином (11 362).
Иако је број илегалних улазака много мањи него што је то било 2015. године када је у ЕУ дошло око два милиона људи, видљив је тренд повећања илегалних улазака, а кад узмемо у обзир одсуство одрживе политике ЕУ према овом проблему, односно ако имамо у виду проблеме са Турском која је на овом пољу примаран и најважнији играч, можемо прилично сигурно да очекујемо даље погоршање. Турску све више притискају економски и геополитички проблеми, што даје озбиљан потенцијал да Ердоган агресивније наступи. Недемократски и ауторитарни режими притиснути економском кризом лакше и брже клизе у милитаризам. Изгледа да је подложен и османлијски котао.

Чини се да Европска унија улази у период криза које ће формално решавати без Енглеза, што не мора да буде уопште лоша ствар. Европа је једно са Енглезима и нешто сасвим друго без њих.

Европска десница има потенцијала да се погледа у огледалу, британска не. Британци немају елементарне претпоставке како би одлучивали ван америчког патроната. И зато су пред европском десницом два велика изазова од чијег успешног савладавања зависи даљи, здрав и нормалан живот европских земаља.
Први изазов је схватање да Русија није непријатељ. А други изазов је суочавање са болном истином да Америка то јесте. Ова огромна промена у спољној политици и стратешком позиционирању већег дела европских земаља збирно је највећи изазов пред којим ће се свет наћи од Другог светског рата наовамо и он је данас видљивији захваљујући покушају глобалистичког поробљавања света преко епидемије и наводне бриге за здравље, у чему су највеће жртве државе западне Европе.

Тзв. пандемија Ковид-19 само је једна од наступајућих офанзива Глобалне владе у вођењу трећег светског (специјалног и неконвенцијалног) рата.

Европа данас може да види шта од ње треба тој моћној англосаксонској касти Глобалне владе која одседа на трону садашње америчке власти и може да разуме колико су Американци намерили слободе да оставе Немцима, Французима, Данцима, Италијанима, Шпанцима… Даће им нешто слободе ако буду послушни, лојални и покорни и ревносно извршавају улогу боксера који треба да се жртвује у претходници коначног обрачуна са Русијом. Тек онолико да би Америка имала више шансе у другој, наступајућој битки. Уколико Европљани извршавају директиве, потапшаће их по рамену, у супротном, или ће бити робови или их неће бити. На томе ради цела администрација Европске уније која преузима делић по делић националних суверенитета држава чланица и све више и све чешће спроводи политику која је у интересу глобалистичких центара моћи, а не у интересу држава чланица ЕУ и њених грађана. После америчке Демократске странке, Глобална влада преузела је готово све важне леве, конзервативне и зелене странке у Европи, а преузели су и администрацију Европске уније.

Све оно што је у Европи отровано и поткупљено глобализом наставиће да служи англосаксонском божанству Долару, а сијасет конзервативних странака одавно је због власти и моћи напустило истинску вредност на десној страни политичке лествице – суверенизам. Испоставило се да је данас суверенизам једина гаранција слободе јер се нови светски поредак хитро претвара у очито тоталитарни репресивни апарат са тенденцијом да пороби цео свет. Јасно је већ данас да одлагање политичког противљења том процесу смањује политички маневарски простор и отвара простор употреби милитарних средстава у одбрани права на слободни живот. Сасвим сигурно, и много лакше, брже и бесавесно оружана средства употребиће и Глобална влада преко пара својих светских жандарма – НАТО и Пентагона.

Свет је данас много трусније место за живот него што је то било јуче, а некмоли у време Хладног рата. У западној Европи данас зрак разума пада једино на десницу, под претпоставком да се све ове године нису компромитовали и контаминирали глобализом, да не играју за њега као њихови леви или зелени колеге. Од деснице, дакле, очекује се много – да победи на изборима и да заузда глобализам. Ово прво је након ковид-лудила ближе него икад.

Славко Живанов/Између сна и јаве