Божићна прича

Посвећено свима који су погинули за своју веру под совјетским режимом.

Завршено је свечано Божићно бденије. Крсту су приступиле три бабе, које су чиниле целу парохију оца Владимира, као и његов хор. Овај је тражио да је благослови на дуго путовање до њеног сина.

– У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин, – отац Владимир се прекрстио својој баки и ставио јој Крст на главу. „Дописници“ су огорчено дахтали из углова храма. Ови људи су били присутни на свакој служби, али нису учествовали у њој, и сви су тражили нешто да се замере, да би касније могли да пишу новинама. Свештеник је изашао из цркве, када су се изненада на порти зауставиле санке из којих је изашао најбољи пријатељ оца Владимира, Андреј.ђ

– Здраво, оче! Благослови!

– Бог благослови! А…

– Улазите у санке, оче Владимире, тамо ћемо разговарати! Прекинуо га је човек.

И, на огорчене узвике „дописника“, свештеник је ушао у санке, Андреј је повукао узде и откотрљао се.

– Како си завршио овде, Андриусха? А како је отац Алексије тамо?

– А мене, оче, одавно нема у Москви, преселио сам се у једно подмосковско село, тамо полако обнављамо храм целом селу, хвала Богу, нико се још није јавио, а сад су ме послали. из изгнанства да сретнемо оца, плашимо се да он сам неће стићи тамо…

– Добар посао, Андреј! Анђео на путу!

– Боже сачувај, оче Владимире! Па, где ти је дом?

– Да, ево га, ево, – отац Владимир изађе из саоница и захвали Андреју. Поново је преузео узде.

– Збогом, оче!

– Збогом, Андреј!

Отац Владимир је ушао у кућу.

Следећег јутра, као и увек, љубазни поштар је донео новине и коверат. Свештеник је извадио плату из коверте и сакрио је у новчаник. Затим је отворио новине. На првој страни је био огроман наслов: „Оружје убиства је крст“

Чланак је био прерађена прича о благослову бабе, претворена у „снажан ударац у главу“, помињале су се и санке са „личним возачем“, а потом се надалеко ширило о „проклетим свештеницима света“. ,“ живећи за „последњи новац својих парохијана“.

Али отац Владимир је живео дупло сиромашније од свих ових новинара. Његова кућа, која се састојала од само једне просторије, буквално је сијала по шавовима, прозоре су избили „борци против народног непријатеља“, односно код њега је био само сто, столица, стара пред. -револуционарни кревет, и шпорет, и скоро је појео један хлеб.

Свештеник је затворио новине и бацио их у пећ. Управо су му новине, па чак и огревно дрво сакупљено у оближњој шуми, служиле као гориво у хладној сезони. Одједном, уз јадан звекет, чаша коју је додирнуо се разбила. Последња шоља. Мораћемо у продавницу по нову. Отац Владимир приђе прозору. На улици није било никога, само је божићни снег тихо падао на земљу.

Људи су се нагомилали око тезге у продавници. Продавачица је, машући новинама, замишљајући себе ни мање ни више него „Лењина на подијуму“, тврдила људима да ће „Совјетска власт ускоро стићи и до њиховог свештеника“, да „све ово неће дуго трајати“ и да „то остаје да чекамо светлу будућност не задуго“.

– Здраво, – рече отац Владимир.

Утихнули су за шалтером. Свештеник је отишао до витрине са чашама и, бирајући ону која одговара цени, рекао:

– Дај ми ову шољу, молим те.

Људи су шапутали.

– Види, хтео сам шољу.

– Нема довољно шољица…

– Тако је, јер кокошке не кљуцају паре.

Продавачица је бацила своју шољу на сто тако јако да је умало није претукла.

– Пажљиво! – узвикнуо је отац Владимир.

– А шта ти? – дрско је питала продавачица. – Код нас си богат, купићеш више.

– Да, једноставно нема где да се преда! Човек је викао. – Па издржимо, проклети буржуји!

Отац Владимир је узео шољу и изашао из продавнице. На пола пута до куће зауставио га је дечак.

– Ви сте свештеник Владимир? – упитао.

– Да, дете. Шта си хтео?

– Ватра !!! – викнуо је дечак и кренуо да бежи. А онда су трули парадајзи летели на оца Владимира са свих страна.

– Побијте непријатеља народа! – викали су момци, јурећи за свештеником у бекству, и гађајући га парадајзом. – Ураааа!

Отац Владимир је утрчао у кућу и закључао врата. Деца су, побеснела, отишла и оставила пеге од парадајза на његовим вратима.

***

Време је пролазило, Ускрс се ближио. Отац Владимир је отишао у шуму по дрва. Пошто је већ изабрао одговарајућу тополу, забио је секиру у њу, када га је зауставио глас:

– Хеј, попе, јел сечеш дрвеће?

– Али он је сув…

– Па шта, тако суво. Шума је совјетска, па је и дрвеће у њој совјетско. А ти, свештениче, не признајеш совјетску власт, па губи се из совјетске шуме. А ако те поново видим овде, неће се чинити мало, буди сигуран“, рекао му је исти човек који је викао на њега у продавници.

Отац Владимир је ћутке отишао.

Било је пролеће, а како је двор бивао све топлији, тако је народна мржња постајала све јача и јача…

На Васкрс је отац Владимир ишао у цркву. Очима му се предочи ужасан призор. Народ је уз вику и смех разбио храм.

Свештеник појури к њима.

– Немој! Шта радиш?!

Одједном је исти човек искочио из гомиле.

– Тебе, свештениче, видим, сврби… – овим речима зграби оца Владимира, запрепасти га и, везавши га првим наиђеним комадом ужета, одвезе га на колима.

И људи су уништили цркву…

***

Отац Владимир се пробудио у мрачној соби. Убрзо су врата покуцала, а власник је сишао у подрум.

– Па, тата, јел ти топло овде? Сада ћеш овде провести цео живот. Као?

Ти ћутиш? Ух, пас…

Свештеник се повукао у ћошак. Власник је отишао и опет је пао мрак.

***

Отац Владимир се лоше провео. Хранили су га сваки други пут, често га тукли, углавном за његове молитве. Али није одустајао и молио се још више. Тако је свештеник тамо провео скоро годину дана. Зима се спустила на земљу.

Једном је ћерка дошла до власника и донела је читав товар кромпира. Сазнавши да се не може склопити у подруму, направила је скандал.

– Зашто, – викнула је, – не могу да користим подрум због неког свештеника?!

-Шта теби: поп је скупљи од твоје ћерке?!

– Шта да радим с њим? – слеже раменима власник.

– Да, разоткријте га! Нека иде где хоће.

И тако је отац Владимир био избачен на улицу на двадесетостепеном мразу без горње одеће.

Ослабљен од глади, промрзнут, одлутао је до куће, али уместо куће биле су само рушевине, по којима је ветар ходао.

Затим је отишао у храм, скоро тетурајући на ветру. Неки људи су га чекали близу храма. – Отац долази! Оче! – огласи се женски глас.

***

Служба у порушеној цркви је завршена. Парохијани су се разишли. Около су још гореле свеће које су донеле нове жене, вероватно из другог села. Одједном је оца Владимира обузела необјашњива радост. Стајао је насред храма и певао:

– Богородица данас рађа оно најбитније!

А земља доноси јаслице неприступачном!

Анђели са пастирима слава!

Вукови путују са звездом!

Због нас се родило дете мало!

Вечни Боже!..

И ова песма је загрмила над селом, песма свештеника одбаченог од људи, али не одреченог Бога, пуна радости и вере, ову песму чуо је сваки становник села. И код једних је то изазвало гњаву, код других – хладну равнодушност, а код трећих – изненађење што са таквом љубављу Богу пева човек који нема где да оде.

Отац Владимир се уморно наслонио на зид. Снег је падао у белим пахуљицама, као да за Божић замењује оронули храм.

Одједном га је неко додирнуо по рамену. Зачуо се тихи глас.

– Оче Владимире! Пробудити!

Свештеник отвори очи. Пред њим је стајала лепа младост. У руци му је био фењер са сјајном свећом.

– Идемо у? – упитао.

– Где?

– Кући, – одговори младић.

Отац Владимир одмахну главом.

– Не, не могу са тобом. Данас је Божић, а сутра морам да служим Литургију…

– Оче Владимире! Не брини. Ово је твој последњи Божић. Иди кући.

– Па, онда идемо.

Он пружи руку младићу. И одмах се сав снег на његовој одећи претворио у светлуцаво бело одело. Младић је раширио своја до тада невидљива крила, и полетео.

А снег је падао и падао, покривајући порушени храм, покривајући подеране ране на зидовима ажурним мразом, а свештеника прислоног на зид одевавши у беле хаљине. Стајао је, наизглед заспао, усамљени свештеник, а на лицу му је цветао неземаљски осмех…

Вероника Миргородскаја, август 2011

Клуб православних писаца „Омилија“

Васељенска/3 РИМ