Протести, дестабилизација и тренутно хаотизација Казахстана имају различите узроке. Они се не могу свести ни на унутрашње (борба кланова или казахстански зуз ) ни само на спољашње (још једна револуција у боји). Анализа догађаја је отежана недостатком приступа информацијама (блокада интернета).

КОВИД-19 запаљивач револуције?

Протести су, за разлику од претходних (локалног карактера, у регионалним налетима одржани у децембру 2011. године, у Жанаозену), на националном нивоу. Ипак, може се приметити да је епицентар побуне био некадашњи главни град Алмата и југ земље, са знатно мирнијим севером. Окидач је било повећање цена горива (гаса, дизела), што је, међутим, допринело кризи изазваној рестрикцијама које су власти увеле у вези са пандемијом КОВИД-19. Потоњи су били можда најтежи на читавом постсовјетском простору и изазвали су колапс бројних малих и средњих предузећа.

Испоставља се, дакле, да значајан елемент загревања атмосфере друштвеног бунта могу бити и строга ограничења везана за пандемију, укључујући и спровођење принципа тзв. санитарни сегрегационизам. То значи да се слични немири могу десити под одређеним околностима на готово свакој географској ширини, а свакако где год владе уведу блокаде или обавезне вакцинације.

Политизација протеста

Убрзо након ширења протеста и заузимања неколико владиних зграда, првобитно доминантни социо-економски захтеви њихових учесника претворили су се у политичке захтеве. Оставка владе, за коју је председник Касим Жомарт-Токајев одлучио прилично брзо, није помогла . Демонстранти траже да се први председник и творац државности Казахстана Нурсултан Назарбајев и његов клан Породица потпуно уклоне од утицаја .

Здравствени проблеми Назарбајева и резултирајућа одлука да се власт формално преда Токајеву испоставило се као операција која је значајно ослабила отпорност државних структура. Бивши председник ћути и не коментарише дешавања, иако је гнев улице у великој мери усмерен против њега. У неким градовима демонстранти су већ срушили његове споменике. На самом почетку, Токајев је показао слабост када је сменио владу и не ужива већи ауторитет на политичкој сцени Казахстана.

Без интернета, али са пиштољем

У информативној сфери ограничен је приступ најпопуларнијим интернет медијима (тенгринневс.кз, власт.кз, казахстанско издање Спутњика). Било је проблема са приступом Интернету и коришћењем одређених месинџера (ВатсАп, Телеграм, Сигнал).

Немире у Казахстану карактерише екстремна бруталност и интензивирање агресије демонстраната. Тешко их је упоредити са релативно мирним демонстрацијама у Белорусији 2020. године; више личе на немире који су се десили у суседном Киргистану 2021. године.

Део полицијских снага предао се демонстрантима (први такви случајеви пријављени су у Актобеу). Тако су учесници протеста добили приступ оружју и другој полицијској опреми. У многим случајевима, припадници полиције, војске и Националне гарде једноставно су привођени и разоружани. Демонстранти у појединим градовима путовали су возилима униформисаних служби.

Унутрашња борба

Демонстранти немају политичку моћ да их представљају, за разлику од сличних сценарија који су се десили у Грузији, Јерменији, Украјини или чак Белорусији у своје време. Као резултат тога, у било ком тренутку контролу над протестом могу да преузму снаге које ни на који начин нису биле присутне у политици Казахстана, можда промовисане од стране спољних играча.

У садашњој фази, међутим, може се истражити неколико теорија о круговима заинтересованим за подривање тренутне политичке конфигурације. Најхрабрија од интерпретација је да протесте пасивно подржава сам Кашим Жомарт-Токајев, за кога би то био пут ка политичкој еманципацији (о чему сведочи чињеница да Назарбајев и породица изазивају посебан бијес изгредника) . Такав сценарио може да потврди и смена Елбасе(„Вођа нације“ – титула првог председника) као шеф Савета безбедности и вршилац дужности садашњег председника. Неколико сати раније дошло је до смене у руководству Комитета за националну безбедност (КБН), из којег су отпуштени рођаци Назарбајева, а на њихова места су дошли људи повезани са администрацијом Токајева. Тумачење догађаја у смислу „опроштаја од породице“ потврђује и чињеница да су Кенес Ракишев , који је требало да буде одговоран за породични инвестициони портфељ, и сувласник Еурасиан Ресоурцес Гроуп, Патоцх Содијев, отишли Казахстан хитно ушао у приватне авионе.. Било је и информација о одласку најближих Назарбајевљевих рођака из земље, па чак и о томе да ће и он сам ускоро ући у авион (очигледно спремност да га прими, званично за лечење рака од којег болује, сигнализирао је Рус Министарство иностраних послова).

Међутим, постоји и обрнути сигнал: теорија да је Назарбајев, незадовољан Токајевим, одлучио да организује неку врсту краш теста за актуелног шефа државе , желећи да види како ће се он снаћи у таквим условима, или чак рачунајући на чињеницу да неће моћи да се носи са тим. Он би задржао део свог утицаја именовањем Аличана Смилова за вршиоца дужности шефа владе . Нови, привремени премијер, повезан је са породицом Назарбајев, првенствено за обављање владиних функција у области социјалне и економске политике. Био је одговоран и за контакте између Казахстанаца и највећег инвеститора у њиховој земљи – Уједињених Арапских Емирата.

Друга теорија говори о улози Мукхтара Абљазова, олигарха који је побегао из Казахстана, који би био један од главних спонзора нереда. Сумња се да би их организовао уз организациону подршку и финансијско учешће локалног криминалног подземља. Абљазов је био министар енергетике и трговине 1990-их, али је 1999. дошао у сукоб са кланом Назарбајева. У међувремену је кренуо у посао; основао највећу БТА банку у земљи. Касније је осуђен за проневеру и корупцију на шест година затвора, коју је напустио након само годину дана као резултат кампање коју је платио за његово ослобађање у Европи. Тада је основао политичку партију Демократски избор Казахстана и представљао се као жртва политичке репресије. Интересантна чињеница: у Пољској је спонзорисао фондацију „Отворени дијалог“, а истовремено има велике контакте у постмајданском Кијеву.

У сваком случају, међу стручњацима преовлађује верзија унутрашње природе која се тренутно одвија у земљи уз помоћ нереда и протеста политичке борбе. Највише се могу позвати спољни играчи да помогну и затражити подршку од најважнијих фракција казахстанске елите, пре свега породице и групе Токајев. И могу, наравно, да искористе ситуацију „где се двојица туку, трећи има користи“.

Ко се меша са спољашњим?

Понашање спољних актера заинтересованих за развој ситуације у Казахстану још није јасно. Догађаји у централноазијској републици избили су током руске празничне паузе, одлажући реакцију. У међувремену, Москва заправо може бити забринута за судбину руске националне мањине, која је у неким градовима и окрузима северног дела земље заправо већинска, али и за њене инсталације, укључујући свемирске и војне објекте, на територији суседној држави. Промена власти може довести до националистичког усмерења политике према њој, а то може постати извор постулата за Кремљ да интервенише у суседној земљи. Кина је спремна и повећала је ниво припремљености својих оружаних снага током овог периода. Николај Вавилов, познати руски синолог, приметио је да се посебно брутални напади дешавају у јужним и западним регионима (Алмати, Мангистау, Атирауски и Западно-Казахстански), односно регионима који су важни са становишта извоза енергената у Кину.

Ипак, Велика Британија и Турска истичу се као највећи политички капитал, али и са амбицијама у Казахстану. Лондон се враћа у име англосаксонског света својој великој утакмици против Русије и Евроазије; покушаће да искористи сваку прилику да дестабилизује меко подножје Русије, али и Кине. Казахстан је савршен за ову улогу – само погледајте мапу. Анкара, у међувремену, уопште није одустала од свог пантуркизма, покушавајући да прошири свој утицај у Централној Азији.

Полигон за пренос снаге

Ситуација у Казахстану, поред геополитичке и међународне димензије, може утицати и на моделе политичке трансформације који се преферирају на постсовјетском простору и шире.

Опција преношења власти на реформског наследника из млађе генерације (Назарбајев – Токајев) показује се неефикасном са становишта стабилности система изграђеног на унутрашњој позицији и доминацији имиџа снажног лидера. То неминовно доводи до нагле ерозије ауторитета власти, слабости државних структура и, као резултат, недостатка отпора протестима и револуционарним догађајима. Казахстанско искуство, без обзира на коначан исход догађаја који су у току, могло би се искористити да се избегну грешке неколико других земаља на постсовјетском простору, укључујући Русију.

Ударац криптовалуте и знак упозорења

Дестабилизација Казахстана ће имати и специфичне економске последице, у различитим сферама. Прво, смањење цена гаса које захтевају демонстранти већ је постало реалност, а то ће се вероватно одразити и на учинак компанија које послују у енергетском сектору. Друго, Казахстан чини око 10-15% светских „рудника” криптовалута, што је већ довело до пада њихових стопа. Треће, и коначно, порасле су цене уранијума, стратешког ресурса који се копа у овој земљи.

Међународни значај казахстанске дестабилизације не може се преценити. Пре свега, вреди обратити пажњу на конкретно време догађаја. Све се дешава скоро уочи америчко-руских преговора о мировном споразуму који преуређује међународну безбедносну архитектуру. Можда ће Казахстан бити знак упозорења за Русију и Пекинг, који је послао англосаксонски свет и намеравао да још једном докаже да је у недостатку резултата званичних дипломатских преговора тзв. Запад је и даље у стању да успешно користи проверене технологије, тзв обојене револуције, или да се ухвати потенцијал спонтаног појављивања на другој позадини протеста.

Матеусз Пискорски/https://myslpolska.info

Превод:В.Т./Васељенска ТВ