ПРВА српска епископија забележена у историјским документима налазила се у античкој Анатолији, како је називана Мала Азија, данашња Анадолија у Турској. Епископско седиште опстало је од 7. до 13. века у граду Гордосервону, чије име неки научници преводе као српска тврђава, а други као „град Срба из области Гордије“.

Ромејски цар Маврикије је први, после балканског похода од 582. до 602. године, почео да насељава Србе у Анатолију као стратиоте, граничаре. Сличне подухвате су предузели цареви Констанс Други и Јустинијан Други.

Српски стратиоти, крајишка војска, добили су мала наследна имања с обавезом да бране границу царства од Арапа, чија је Сасанидска империја нападала Путем свиле преко Кападокије, древне раскрснице људи, роба и идеја.

Нема историјских доказа да је у овој области било српских насеља, јер је анадолски плато и иначе слабо археолошки истражен. Ван сумње је, пак, да су српски стратиоти ратовали у Кападокији где су се одвајкада сусретале и сукобљавале цивилизације и војске, од месопотамских до балканских. Ромејски документи су овековечили име чувеног војсковође Томе Словена из 9. века.

Кападокија, древна станица на Путу свиле традиционално је и простор прожимања култова и религија. Када би нови освајач заузео Кападокију старе храмове је посвећивао својим боговима, али је толерисао и поштовање старих, злу не требало. На истим местима су обожавани Велика мајка Земља, хеленска божанстава са Олимпа, персијски култ ватре, римски цареви-богови и, на крају, Христ.

Пре нове ере у Кападокији постојали су градови храмови које је опслуживало неколико хиљада „светих робова“. Када се на сцени појавило хришћанство, најбезбедније уточиште хиљада монаха и центар ширења ка Европи створило је у Кападокији. Најважнији проповедници били су римски легионари који су са ратним пленом и ранама из Мале Азије преносили и нови култ. Хришћански свети ратници, Георгије Победоносац и Меркурије, рођени у Кападокији, на иконама и фрескама се приказују у римским униформама, зато што јесу били официри, вероватно у чувеној 12. легији Фулминати (Муњевитој).

Малоазијски Срби стратиоти, чији се број процењује на 80.000 мушкараца у војној служби и око 250.000 становника, били су прва историјски позната христијанизована српска заједница. Она је нову религију прихватила са извора, из пећинских цркава и манастира Кападокије, које су створили протохришћани из Галилеје, Египта и Сирије, о којима сведоче украси малих храмова уклесаних у меком кападокијском пешчару.

Кападокија је у 8. и 9. веку поново била уточиште, овога пута за поштоваоце икона, иконофиле, које су тадашњи византијски цареви прогонили у намери да угуше култ светих слика. Ранохришћанске пећине су тада прошириване и раскошно осликаване и у њима је црквена уметност очувана до победе иконофила, када се из кападокијског подземља вратила у све цркве Византије. После тога из Европе су у „Свету Кападокију“ навалили нови богати ктитори доносећи раскошне архитектонске стилове. У дубини стена су тада клесани прави катедрални храмови, са таваницама високим по двадесетак метара које подупиру грандиозни стубови под куполама кроз које светлост никада неће ући. Нису се променили само врло мали и добро скривени улази у велелепне, а споља невидљиве грађевине. Они су били једина гаранција безбедности на раскршћу путева и војски, која су нам кападокијска чуда сачували до данас.

Фантастична сага о анатолским Србима, који се помињу до коначног османског освајања, потпуно је утемељена у историјским документима, али је нажалост доживела судбину заборављеног путоказа. Штеточинске шарлатанске теорије су засениле научне податке и невероватну причу о српским миграцијама на Путу свиле између Истока и Запада, чије је духовно жариште била Кападокија.

ВЕЗА

НАУЧНИЦИ претпостављају да су из заједнице малоазијских Срба дошли проповедници међу сународнике на Балкану да на разумљивом језику шире хришћанство. Црквице синајских монаха у Кападокији, с друге стране, могу да буду почетна тачка истраживања, пута српских монаха који су почетком 11. века у манастиру Свете Катарине под Мојсијевом гором, оставили наше најстарије познате рукописе.

Новости