Зашто је баш Врачар одабран као место подизања Храма Светог Саве

Највећи православни храм на Балкану смештен на Светосавском тргу на Врачару данас је један од неизоставних симбола Београда. О томе зашто је баш Врачар изабран за локацију ове еминентне грађевине, писао је етнолог и писац Младен Милосављевић. Његов ауторски текст преносимо у целости.

„Има у Београду неколико историјских места које време брише а неопростив је грех необележити их и сачувани потомству. Једно од тих места је Чупина Хумка на којој је спаљен Свети Сава. О месту ове хумке направио је збрку Глигорије Возаровић који је произвољно побо крст више данашње „Славије“ и ако је по свему спалиште на Таш-мајдану. Ваљало би се обратити Академији Наука да се она дефинитивно изрази о томе и онда обележити то место“.

Поменути Возаровић је остао запамћен као један од првих овдашњих књижара и издавача који је, између осталог, до краја живота трагао за местом на коме је спаљено тело Светог Саве.

Након много година проучавања, тражења и разговора са старим житељима Београда, упорни љубитељ књиге био је сигуран да је нашао место спаљивања моштију првог српског архиепископа. Откупивши је од претходног власника, обележио је једну парцелу и означио је дрвеним крстом офарбаним у црвено, пише Калдрма.

Чак и након што је Друштво за подизање храма светог Саве на Врачару одабрало данашњу локацију за изградњу храма, Возаровићев плац са крстом је наставио да привлачи пажњу, а читав тај крај је добио име по првобитном симболу који га је годинама красио – Црвени крст.

Упркос званичном одабиру места, неколицина знаменитих људи од пера је од почетка изражавала сумњу у то да одабрана локација за изградњу храма представља и стварно место спаљивања моштију Светог Саве.

У народу су колале приче да су свечеве мошти спаљене на највишој узвисини Ташмајдана, брдашцу које су Београђани од почетка 18. века називали „Чупина умка“, а које се налази недалеко од ресторана “Последња шанса.” Место је било названо по једном од највећих хероја, пустахија и трагичара наше историје, капетану Теодору Продановићу, познатијем као капетан Чупа, који је на ташмајданској узвисини, више цркве светог Марка, погубљен почетком 1725. године.

На истом месту ће, нешто више од века касније, 1830. године бити прочитан Хатишериф, први весник потоње слободе, извојеване након векова проведених у турском ропству.

Ипак, упркос богатом историјском наслеђу Ташмајдана, одлучено је да се храм зида на Источном Врачару, тачније, делу града који је крајем XИX и током прве половине XX века био познат као “Енглезовац”, назван тако у спомен на Френсиса Мекензија, Шкота и члана британског библијског друштва, који је након завршетка Српско-Турског рата од потомака Стојана Симића, трговца и државника блиског Обреновићима али и Уставобранитељима, купио запуштено имање од 120 хектара, које је у памћењу старих Београђана било познато као Симића мајур.

Имање се налазило између данашњих улица Београдске и Његошеве, Трга Славије, Булевара ослобођења и врха Врачарског платоа, који је и одабран за изградњу храма.

Друштво за улепшавање Врачара предложило је Општини да се један део престонице назове “Савинац” а нарочито да једна улица будућег дела Београда понесе име Свети Сава.
Овај предлог је прочитан на седници Одбора Општине 1894. године. По писању Београдских општинских новина, датираних на 17. ИВ 1894. године, Одбор је већином гласова решио да се део Београда између Крагујевачког (данашњи Булевар ослобођења), Смедеревског друма и Београдске улице назове “Св. Савски крај” а Орашка улица преименује у Улицу Светог Саве.

Након што је на тристогодишњицу од спаљивања моштију светог Саве основано и горе поменуто Друштво, Трговински гласник 28. фебруара 1895. године доноси вест да се становници Савинца носе мишљу да на месту где су спаљене светитељеве мошти подигну црквицу.

Цариградски гласник марта исте године, са насловом “Нова црква у Београду”, доноси следећу вест:

Овај део Београда где је подигнут нови део вароши, који се до скоро звао “Инглезовац”, прозват је у последње време “Савинац”. Пошто на Савинцу нема цркве, то су становници решили да се подигне нова црква и да се посвети Светом Сави. Место где ће се она подићи, како сазнаје беогр. Трговински гласник, поклониће Милош Симоновић, свештеник.

Непосредно по именовању улице и добајању парцеле за изградњу првобитне верзије храма, у ондашњим медијима се повела дилема око утврђивања датума и године спаљивања свечевих моштију. Нићифор Дучић, један од највећих оновремених познавалаца историје цркве је, позивајући се на радове Илариона Руварца и своја истраживања, одбацио сумње у истинитост датума који је до тада био познат, односно, 27. априла 1594. године.

Ипак, Српске новине априла 1894. године доносе најновије вести тј. да је на основу српских летописа које је Павле Шафарик објавио 1851. године у Прагу утврђено да су мошти светог Саве однете из манастира Милешева 30. марта 1595. године, те је за коначан датум спаљивања моштију усвојен 27. април 1595. године.

1905. године расписује се први јавни конкурс, који је завршен без усвојеног решења. Нови конкурс је расписан тек 1926. године, након што се земља опоравила од последица ратова и када је Друштво поново установљено.Од двадесетак пројеката изабран је онај потписан именом двадесетпетогодишњег архитекте Богдана Несторовића који је, између осталих, остао познат и по пројектовању зграде Занатског дома (данас је то зграда Радио Београда), као и зграде данашњег Тањуга (оригинално палата Призад).

Ипак, ради што бољих резултата комисија је предложила спајање Несторовићевог плана са нацртима Александра Дерока. Стара црква је срушена лета 1935. године а на јесен исте године патријарх Варнава је освештао темеље будућег храма.

Други светски рат као и прилике у ондашњој држави прекинуле су градњу храма на извесно време, да би тек 1985. године патријарх Герман поново осветио храм, чиме су радови настављени све до 2004. године када је завршена градња екстеријера.

Без обзира на то где су и да ли су (писац Влада Арсић је у роману “Осиње гнездо” изнео претпоставку да мошти светог Саве уствари никада нису спаљене и да се и данас налазе скривене у једном манастиру) свечеве мошти спаљене, Храм Светог Саве представља јединствени пример сакралне архитектуре код нас, сведочећи у прилог култу свеца који ће трајати док траје и нас.“

Нова.рс