Свети Игњатије Брјанчанинов: Раздвајање душе од тела

РАЗДВАЈАЊЕ ДУШЕ ОД ТЕЛА

Сам начин изласка душе из тела и све околности које прате тај чин изложили су свети Оци нама на поуку и спасење. Преподобни Теодор Студит у Трећој објави каже: “Браћо! Хоћемо ли заувек остати овде? Не! Не! Јао нама, браћо! Како је страшна тајна смрти! Како је потребно да увек будемо брижљиви, испуњени покајањем, расуђивањем, размишљајући о предстојећој смрти, размишљајући како ће се десити разлучење душе од тела, како ће доћи Ангели, да не говорим о томе како ће доћи демони.

А доћи ће и они онима које привлаче страсти. Замислите, каква ће бити мука и невоља при том страшном призору када се зачује заповест: “Душо, излази!” Тада ће људима који се раздвајају од тела велику помоћ, утеху, радост пружити добра дела и чистота савести. Тада ће послушност имати велику слободу; тада ће смиреноумље донети велику утеху, сузе помоћ, добра дела ће изгонити демоне, трпљење ће помоћи и противници ће се враћати без икаквог успеха, – и душе ће тада у великој радости отиђи заједно с Ангелима к Спаситељу. Али ће душу која се навикла иа страсти и која је побеђена грехом обузети велики страх: тада ће победити демони, и повести ту грешну душу са собом у преисподњи ад, у таму и тартар, на мучење.”
Једном су се два Ангела јавила преподобном Макарију Александријском, савременику и саподвижнику Макарија Великог, који је обиловао даровима Духа, и беседили с њим. У тој беседи један од Ангела је рекао: “Осматрај, Макарије, на који начин душе, како верних, тако и неверних, излазе из тела и одлазе, и тако ћеш знати да расуђујеш о небеском. Као када земаљски цар пошаље војнике по некога, а они га зграбе и ухапсе, без обзира на његово противљење, а заробљеник поражен страхом дрхти и ужасава се присуства оних који га немилосрдно одвлаче са собом; тако, када се пошаљу Ангели да изведу из тела нечију душу, свеједно да ли благочестивог човека или грешника, она се пренерази од страха када угледа страшне и претеће Ангеле. Тада, напокон, она увиђа да јој нема никакве користи ни помоћи од силног богатства, познаника и пријатеља; она чује и види сузе и ридања људи око ње, но не може да изговори ни једне речи, ни гласа да испусти, јер никада није испољила потребу за сазнањем о одласку. Њу застрашује неизмерно пространство пута и промена начина живота; ужасава се и изгледа оних у чијој се власти већ налази и који за њу немају никаквог осећаја ни самилости. А притом њу мучи жалост јер је везана за тело; она болује и тугује због раздвајања и разлучења с њим, као својим природним сажитељем. Њој не притиче у помоћ никаква утеха од савести, осим сазнања које душа има о својим добрим делима. На тај начин душа, и пре изрицања Врховног Судије, суди себи савешћу.[1]

О околностима које прате смрт опширно говори свети Кирил, патријарх Александријски, у спису о исходу душе. Из тог списа издвајамо овде кратак одломак: “Какав те страх и трепет, душо, очекује у дан смрти! Угледаћеш страшне, дивље, жестоке, немилосрдне и бестидне демоне као тамне наказе, како стоје пред тобом. Један поглед на њих тежи је од било какве муке. Душа, када их угледа, постаје смућена, узнемирена, уздрхтала, тражи да се сакрије, хрли Божијим Ангелима. Свети Ангели држе душу; пролазећи с њима ваздухом и узвисујући се, она сусреће митарства која чувају пут од земље на небу, задржавају душе и спречавају их да иду даље. Свако митарство испитује одређене грехе; сваки грех, свака страст има своје митаре и мучитеље. Какав страх, трепет и немир има да осети душа, видевши све то, док се не изрекне коначна пресуда која је ослобађа! Болан је, мучан, препун јаука неутешни час ишчекивања. Божанствене Силе стоје насупрот лица нечистих духова, и показују добре помисли, речи и дела која припадају души, а она, у страху и трепету, између Ангела и демона који се о њој препиру, очекује или своје оправдање и ослобођење, или осуду и погибељ. Ако је она проводила живот благочестиво и богоугодно и начинила се достојном спасења, њу ће прихватити Ангели, и она ће већ тада спокојно поћи ка Богу, имајући за своје сапутнике Свете Силе. Тада ће се испунити оно што је речено: Нестадоше туга, болест и уздисање. Тада, ослободивши се од злих, погубних и страшних духова, она одлази у неисказану радост. Ако се, пак, покаже да је душа проживела у немару и блуду, тада ће се чути најљући глас: “Нека се уклони грешник, нека не угледа славе Господње!” Тада ће је сустићи дани гнева, туге, невоље и тескобе, дани таме и мрака! .. Ангели је остављају, а одводе наказе – демони. Они почињу да је туку без милости и одвлаче је на земљу; убацују душу, везану неразрешивим узама, у тамну и мрачну земљу, у преисподње затворе и адске тамнице, где су затворене душе свих грешника од постања света, како говори Јов, у земљу тамну и мрачну, у земљу вечне таме, где нема ни светлости, ни живота људима, но болест вечита и туга бескрајна и плач непрестани и шкргут зуба неућутни и уздаси непрекидни. Тамо се чује непрестано: “Авај! Авај!” Тамо дозивају – и нема ко да помогне; тамо вапију – и нико их не избавља. Нема начина да се искаже тамошња невоља; немогуће је описати тамошњи бол којим су обузете тамо бачене и закључане душе. Свака уста човечија изнемогну при покушају да опишу страх и трепет којима су изложени адски заточеници: нема уста људских која су у стању да изразе невољу и плач њихов: непрестано и вечно стењу, али нико да их помилује; испуштају дубоке уздисаје, али их нико не чује; ридају, али их нико не избавља; дозивају и бију се, но ниоткуда милости. Где су тада похвале овога света? Где је славољубље? Где наслада? Где преситост? Где је високо порекло? Где телесна снага? Где лепота женска, варљива и погубна? Где је бестидна дрскост? Где украшавање раскошном одећом? Где је сладост греха нечиста и гнусна? Где су они што се мазаху мирисима и помадама? Где они што пироваху уз тимпан и гусле? Где је страсна везаност за новац и имање и немилосрдност која проистиче из тога? Где је нечовечна гордост што се сваког гнуша и учи се да уважава само себе? Где је пуста и сујетна људска слава? Где су приредбе и остале забаве? Где су хулитељи што празно и немарно живе? Где је фина одећа и мека постеља? Где су висока здања и широка врата? Где је мудрост мудрих, гласноречивост говорника и сујетна ученост? Авај! Сви ће се смутити, уздрмати, као избезумљени; изгубиће се сва њихова мудрост. О, браћо! Замислите какви треба да будемо ми који ћемо дати одговор о сваком поступку своме, и великом и малом! Чак ћемо за сваку празну реч дати одговор Праведном Судији.[2]

Сагласно овоме причао је о својој кончини војник Таксиот: “Када бејах на самрти, ја угледах наказе како стоје преда мном. Изглед им беше неописиво страшан; душа моја, гледајући их, сва се потресе. Потом ја угледах два прекрасна младића, и душа моја полете на њиховим рукама. Одмах кренусмо да се успињемо ваздухом на висину, као да летимо, и достигосмо митарства, одакле се надгледа пењање и где се задржава душа сваког човека. Свако митарство је испитивало посебну врсту греха: једно – лаж, друго – завист, треће – гордост; сваки грех има у ваздуху своје испитиваче. И ја видех како Ангели држе у ковчежићу сва моја добра дела, извлачећи их, сравњују их са мојим злим делима. Тако прођосмо ми митарства. А када се приближисмо небеским вратима, стигосмо на митарство блуда. Тамо ме зауставише и показаше сва моја блудна дела, учињена од детињства до краја живота. Ангели који су ме предводили, рекоше: “Све телесне грехе које си починио у граду, опростио ти је Бог, јер си се покајао за њих.” На то ми се обратише моји противници: “Но, отишавши из града, на селу си згрешио са женом земљоделца твога.” Ангели, чувши то, и не нашавши доброг дела којим би могли да измере мој грех, оставише ме и удаљише се. Тада ме зграбише зли духови, и, мучећи ме ударцима, одвукоше на земљу. Земља се раствори; а мене спустише по уским и смрадним низинама у најдоњу тамницу ада.[3]

Веома подробно причала је о кончини својој преподобна Теодора, ученица великог угодника Божијег, Василија Новог. Овде ћемо навести њено казивање у скраћеном облику. Ученику преподобног Василија, Григорију, који ју је у виђењу упитао о околностима које су пратиле њену смрт и ономе што је уследило након смрти, Теодора је рекла ово: “Чедо Григорије! О страшној ме ствари питаш; ужасно је и сетити се ње. Када је наступио час моје смрти, ја угледах лица која никада нисам видела и чух речи које никада нисам чула. И шта да кажем? Љуте и тешке невоље о којима ништа нисам знала, снађоше ме због дела мојих: но молитвама и помоћу нашег заједничког оца Василија, ја се избавих од њих. Како да ти опишем телесне патње, страхоту и муку које сналазе онога који умире? Као кад би неко, наг, упао у велики огањ, па горео, топио се, претварајући се у пепео; тако се смртном раном у горки час разлучења душе и тела разара човек. Када се мој живот приближи крају и наступи час разлучења од тела, ја угледах мноштво ђавола како стоје око мога одра. Лица им беху црна као угаљ и катран, очи као жеравице, а поглед тако страшан, као и сам пакао огњени. Они стадоше да стварају вриску и пометњу. Једни су викали као звери и стока, други лајали као пси, трећи завијали као вуци. Гледајући бесно у мене претили су ми, шкргућући зубима, спремни да ме истог часа прогутају. Почеше да спремају хартије и да отварају књиге у којима беху записана сва моја зла дела, и као да очекиваху неког судију који треба да стигне. Моја убога душа беше обузета великим страхом и трепетом. Не само што ме снађоше смртне муке, већ и тај грозни призор бесних и страшних демона беше ми као нека друга, још жешћа смрт. Ја одвраћах очи своје на све стране, да не гледам њихова страшна лица и да им не чујем глас, али их не могох избећи, јер су ме били потпуно опколили, и никог не беше да ми помогне. Када сасвим изнемогох, тада угледах два светлосна Ангела Божија у лику дивних младића необичне лепоте како иду ка мени. Лица им сијаху, поглед њихов беше препун љубави, а косе беле као снег са златастим одсјајем; одежда им беше попут муње, а преко груди беху крстолико опасани златним појасима. Приближивши се моме одру, они стадоше с моје десне стране, тихо разговарајући нешто међу собом. Када их видех, ја се озарих и радосно гледах у њих; а црни ђаволи устукнуше и одступише подаље. Један од светлоносних младића с гневом им се обрати рекавши: “О бестидни, проклети, мрачни и злобни непријатељи рода људског! Зашто увек ви први дојурите до оних који умиру и вриском својом плашите и смућујете сваку душу која се раздваја од тела? Но, немојте се много радовати, јер овде нећете наћи ништа. На овој је души Божије милосрђе и нема вам у њој никаквог удела.” Када Ангел то рече, ђаволи се ускомешаше, нададоше силну дреку и галаму, почеше да износе моја зла дела, учињена од младости, и викаху: “Ништа у њој немамо, је ли? А ови греси, чији су? Није ли она учинила то и то? Тако вичући, они стајаху и очекиваху смрт. И гле, дође смрт, ричући као лав, веома страшна по изгледу, некако слична човеку, али без меса на телу, састављена само од голих костију људских.[4] Донела је разноврсна оруђа за мучење: мачеве, стреле, копља, српове, тестере, секире, удице и многе друге направе. Угледавши то, моја јадна душа уздрхта од страха. Свети Ангели рекоше тада смрти: “Шта оклеваш? Разреши ову душу од тела, разреши је брзо и тихо: “она нема много терета греховног.” Смрт ми приђе, узе малу секиру и одсече ми најпре ноге, потом руке; затим ми другим оруђем одузе све чланове, одвојивши их један од другога. И ја остадох без руку, ногу, читаво моје тело се умртви, тако да више не могах да се покренем. Затим ми одсече главу, и ја је више не могох помаћи, тако да ми је изгледала као туђа. После свега тога, она направи у чаши некакав напитак и приневши га мојим устима, примора ме да га попијем. Та течност беше толико горка, да моја душа не беше у стању да је поднесе; она сва уздрхта и искочи из тела, отргнувши се од њега насилно. И одмах је светлосни Ангели узеше за своје руке. Тада се окренух и видех како моје тело лежи мртво, неосетљиво и непомично. Као кад би неко, скинувши своје одело и бацивши га, стајао и гледао на њега, тако сам и ја гледала на своје тело, чудећи се. Док су ме свети Ангели држали, опколише нас многи демони, вичући: “Та душа има мноштво грехова, она мора да нам одговара!” – И показиваху моје грехе. А свети Анђели почеше да траже моја добра дела. Налазили су их, благодаћу Господњом. Они сабраше сва добра која сам с помоћу Божијом била учинила и спремаху се да их ставе насупрот мојим злим делима. А ђаволи, видевши то, шкргутаху на мене зубима, јер су желели да ме одмах дограбе из руку ангелских и одвуку на дно пакла. У том часу неочекивано се ту појави преподобни отац наш Василије и рече светим Ангелима: “Ангели Божији! Ова ми је душа много послужила у старости мојој; за њу сам се зато Богу молио и Бог ми је подари.” Рекавши то, он извади из својих недара напуњену црвену кесу, – чинило ми се да је у тој кеси било чисто злато – и, пруживши је Ангелима, рече: “Када будете пролазили ваздушна митарства и зли дуси стану да муче ову душу, ви је овим откупљујте од њених дугова. Благодаћу Божијом, ја сам богат. Сабрао сам велико благо својим знојем и трудом и ову кесу поклањам души која ми је послужила.” Рекавши то, он оде. А зли дуси дођоше у недоумицу, затим почеше да јадикују и напокон се удаљише. Утом опет дође преподобни Василије, носећи са собом многе сасуде пуне чистог јелеја и скупоценог мира. И отварајући један за другим, он их изливаше на мене: ја се испуних духовног миомира и осетих како се промених и постадох веома светла. Тада преподобни рече светим Ангелима: “Када с овом душом испуните све што је потребно, онда је одведите у обитавалиште које ми је од Господа припремљено, да у њему живи. Рекавши то, он постаде невидљив. А свети Ангели ме узеше, и ми се упутисмо ка Истоку.”

И у самом светом Јеванђељу указано нам је да су околности које прате човечију смрт управо такве како су описане у горенаведеним казивањима светих Отаца. Господ је посведочио да су Ангели однели душу убогога Лазара у наручје Аврамово.[5] А шкртом богаташу, који је маштао, пошто му је њива обилно родила, о дуготрајном животу на земљи, о подизању још већих житница, о плотским насладама, Бог је рекао: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе, а ово што си припремио, чије ће бити?[6] “Тражиће”, вели Господ, како ове речи тумачи блажени Теофилакт, зато што немилосрдни митари – анђели страшно и насилно чупају душу грешника. Душа праведника не чупа се из њега; него он, радујући се и веселећи се, предаје дух свој Богу и Оцу.”

Иако се смрт праведника и потпуно покајаних грешника сасвим, или бар у великој мери разликује од смрти одбачених грешника, ипак су страх и мука својствени сваком човеку на самрти. А тако и мора да буде: јер је смрт казна. Без обзира што се казна умањује праведницима, казна опет остаје казна. Сам Богочовек, припремајући се да прихвати добровољну смрт, ради спасења људског рода, био је у подвигу, мучио се и туговао; капље зноја Његовог падале су на земљу као капље крви: Тужна је душа моја до смрти,[7] рекао је он Апостолима заспалима од жалости, но неосетљивим за несрећу која се приближава. Оче мој, ако је могуће нека ме мимоиђе ова чаша; али опет не како ја хоћу, него како ти[8] – тако се молио Он Оцу. Предсмртни страх осећала је и Пресвета Дјева Богомајка пред својим блаженим успењем, иако јој је Архангел Гаврило навестио Њено пресељење у горње обитељи и славу која је тамо чека, иако је Дух Свети који је изобилно у Њој обитавао управљао све жеље и све помисли Њене ка небу.[9]

Страхом и плачем припремали су себе за смртни час сви Свети: они су схватали значај тога часа за човека. Када се приближило вече кончине преподобног Агатона, он је провео три дана у дубоком посматрању себе, не проговарајући ни са ким. Тада му се браћа обратише: “Ава Агатоне, где си сада?” “Ја предстојим на суду Христовом”, одговорио је он. Браћа га упиташе: “Зар се и ти, оче, бојиш?” А он им одговори: “Трудио сам се, према својој моћи, да испуњавам заповести Божије, но – ја сам човек и откуда знам да ли су моја дела била угодна Богу?” Браћа га тада упиташе: “Зар се ти не надаш на свој живот који је био саобразан вољи Божијој?” “Не могу да се надам”, одговорио је он, “јер једно је суд човечији, а друго суд Божији.” Они хтедоше још да га питају, но он им рече: “Учините ми љубав, не говорите сада са мном, јер сам заузет.” И он умре с радошћу. “Видели смо га како се весели – причали су његови ученици – као да се сусреће и поздравља с драгим пријатељима.” Овај угодник Божији у свему је строго и постојано пазио на себе и говорио како је без брижљивог бдења над собом човеку немогуће да достигне успон.[10] Такав је пут ка спасењу. Светитељи Божији, непрестано посматрајући себе, увек би налазили у себи нове недостатке и, налазећи их, све више су се погружавали у покајање које их је чистило и усавршавало за небо. Насупрот томе, тешка расејаност и многобрижност нераскидиво су везани с дубоким непознавањем себе; а такво непознавање увек је веома гордо, задовољно собом. “Многи заводе себе”, каже блажени Теофилакт, “узалудном надом, мислећи да ће добити Царство небеско, и присаједињују себе лику оних који стоје на висини врлине, високо маштајући о себи у срцу своме … Много је званих, јер Бог призива многе, чак и све, но мало је изабраних, мало оних који се спасавају, мало достојних изабрања Божијег. Призвање – дело је Божије, а изабрање и неизабрање зависи од нас: Јудејци су били звани, али се нису показали изабранима, испољивши непослушност Призиватељу.[11]

Велики међу светим иноцима, Арсеније, у све дане живота свога, док се бавио рукодељем, стављао би на колена марамицу због суза које су текле из његових очију. И он умре. Ава Пимен, Отац који је обиловао даром духовног расуђивања, чувши о његовој кончини, рече: “Блажени Арсеније, ти си оплакивао себе током земаљског живота! А ко себе овде не оплакује, плакаће у вечности. Немогуће је избећи плача – или овде вољног, или тамо, у мукама – невољног.” О овој смрти чуо је Теофил, патријарх Александријски, и рекао: “Блажени ава Арсеније! Ти си непрестано памтио час смртни.”[12]

НАПОМЕНЕ:

Bibliotheca veterum patrum Gallandii, T. VII, Macarii Alexandrini sermo de excessu iustorum et peccatorum.

Свети Кирил је живео у 5. веку и председавао је на Трећем Васељенском сабору. Овде наведено Слово његово о исходу душе. Уврштено је у Псалтир са последовањем. Учење слично светом Кирилу проповедао је и патријарх Теофил, чији је Кирил био сродник и наследник. Види Знамените приче.

Чти-Минеј, 28. марта.

Многи су пред крај живота видели смрт. Ако нам је већи део појава у овом видљивом свету непознат, тим пре су нам непознате појаве у невидљивом свету, нарочито онима који нису сву своју пажњу обратили на њихово изучавање, него се за њих интересују само површно. Није све што изгледа необично плотском уму човечијем и само по себи необично. Ми не треба да ограничавамо свемогућство Божије својим предрасудама. Сваки човек који се не труди да стекне истински духовни разум, препун је предрасуда, јер је испуњен површним знањем овога света – тим насиљем у односу на Бога.

Светосавље.орг

Бонус видео