ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ: ХОЋЕ ЛИ СЕ МЕДИЦИНА СПОРАЗУМЕТИ СА САМОМ СОБОМ

Ових дана „Политика“ нас је обавестила да је „вакцинација одувек била најбоља превенција“. А неке друге новине додају да су, тамо негде, вакцинисани умирали девет пута успешније од оних који су заборавили да се боцну. И сад треба позвати српске лекаре да нам то објасне и да нам кажу како се те две „истине“ могу сложити. Један нам је, својевремено, јавио да је, по наредби Кризног штаба, вакцинисано 5.000 деце од 12-17 година, устврдио да је „безбедност вакцине доказана и пре почетка њене примене“ додајући да су „досад милиони деце у свету примили вакцину“ и да се „њена ефикасност показала на највишем нивоу“. Он се, међутим, није „договорио“ с оним другим који вели да  „ниједно људско биће, ни под каквим условима, никада, не би смело да прими ниједну од ових вакцина јер нису прошле клиничке тестове безбедности. Тачка!“ 

Између ове „две истине“, тј. између оне „запете“ и ове „тачке“,. како видимо, испречила се провалија, а ја процењујем да је она прва у директном сукобу с медицинском етиком и са здравим разумом. И то заснивам на простој недоумици: пре педесетак година један пројекат вакцинације обустављен је кад је после 50 милиона вакцинисаних умрло 25 људи; сад се не зна да ли умире сваки хиљадити вакцинисани (или који више или који мање) будући да су забрањене аутопсије (а наређено да се као „жртве ковида“ књиже и они који умру на пружном прелазу или на конопцу) и налазимо се пред извесношћу да је вакцинација осмишљена као средство за масовно сатирање људске врсте. На то указује чињеница да се вакцином зараза шири много успешније него што јој то успева без такве подршке и о томе сведочим личним искуством: мени је вирус пренео стари другар који се вакцинисао, после три дана се разболео, лечио се четири недеље. а пете недеље ја га пронашао као – излеченог. И на то се може гледати као на лепши део приче

Онај други је много суморнији: према званичним подацима, у нашој земљи умрло је више од 16.000 људи од последица ковида, а број оболелих премашио је два милиона. И о томе даље говорим и на основу сопственог искуства: пола сата после првих симптома болести ја сам примио прву терапију и пети дан био здрав; мој млади пријатељ, међутим, тих дана био је убијен – по српском „националном протоколу за COVID 19“: њему је „под стручно подешеним притиском којим је респиратор упумпавао кисеоник у већ упално оштећена плућа, пукло не само плућно ткиво, и не само плућна марамица, него и дијафрагма“.

Ако свом ковид-искуству прикључим податке да су неки лекари – помињани су на „друштвеним мрежама“ – своје пацијенте лечили исто онако како сам и ја лечен, тј. „у домаћим условима“ и да они, што је посебно занимљиво, нису стизали ни до болница, а камоли до респиратора, мораће се поставити једноставно питање: колико је од оних 16.000 убио ковид, а колико српска ковидиотска памет? По оном обрасцу по коме је убила мога младог пријатеља. 

И о томе ће се одмах поставити питање: за колико су тих убистава заслужне вакцине: експерименти су показали да су животиње којима су дате ове вакцине створиле „задовољавајући број антитијела, али када су поново биле изложене вирусу против кога су цијепљене, велики број њих је угинуо: убио их је властити имуносни систем“. Над људима у току су управо такви експерименти, а Лик Монтањије све о чему говоримо означио је као „највећи ризик од геноцида у људској историји“.

„Када се појавио ковид 19, Светска здравствена организација је позвала да се заштитимо од свих респираторних инфекција… доступним вакцинама за ковид, грип и пнеумокок“, али нигде није поменула оно што је чувени имунобиолог касније разјаснио много прецизније: да те вакцине „нису прошле клиничке тестове безбедности“ и да њих „не сме примити ниједно људско биће“. 

Истрајавање на „имунизацији“ таквим вакцинама могло би се означити као злочин против човечности. Као што би за сваки смртни исход „лечења по националном протоколу за COVID 19“ оптужба могла да се сведе на убиство с предумишљајем јер би све друго било несхватљиво. 

Лекар никад није имао право на убиство из незнања. Нити овлашћење да младом човеку „избуши“ плућну марамицу, плућа, дијафрагму. Он, ваљда, мора знати докле допире медицина, а одакле почиње – злочин.

Драгољуб Петровић

БОНУС ВИДЕО: