“Врло лажно” на енглески начин

Из текста Тамаре Тасић, Ниш, Википедија и прекрајање историје – ко својата порекло имена града, објављеног 25. маја 2022. године (Преузето из “Јужних вести”), сазнајемо да је “бројне измене последњих недеља доживела страница ‘Историја Ниша’ на Википедији на енглеском језику, па се сада наводи да порекло назива тог града потиче из албанског језика. Професорка Ирена Љубомировић објашњава да је Ниш пословењени облик античког имена Наиссус, па да се не могу изводити закључци да је назив града албанског порекла”.

Којештарије арбанашке и енглеске, али се Срби устежу да им то одмах признају.

Званичној “науци” у Срба остало је непознато да је пре нешто више од подруг века, један француски славист, звао се Сипријан Робер (1897-1865), написао да су Срби почетни народ-мајка, а да је њихов језик, србски – језик-мајка.

Десетак година касније, на Берлинском конгресу (1878), Србији је удељена (призната) независност, под условом да се одрекне историје старије од Немањића.

Она је ово последње и учинила, врло “научно”, тако што је, по већ разрађе­ној ре­це­п­тури но­р­дијске школе, списом Стојана Новаковића, под насловом Срп­ск­е обла­сти X и XII века пре владе Не­мањине, објављеним већ наредне године, у Бе­ограду, у Гласнику Србског уче­ног друштва, претече Српск­е краљевске ака­демије, данашње Срп­ске академије наука и уметности, “наручена србска прошлост” пред­ст­ав­љена тадашњем ма­ло­бројном србском интелектуал­ном слоју, нај­ве­ћим де­ло­м шко­ло­ваном на европском Западу, ко­ме је остав­љено да га пренесе буду­ћим србски­м ђа­цима и сту­дентима.

Иако му је могло бити познато да се мудар свет често пошта­па латинском изреком timeo hominem unius libri, бојим се човека који из једне књиге учи, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изја­вио да су нам “извори, по којима нешто знамо о српској гео­гр­а­фији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфироге­ни­та”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукља­нина у латинском преводу “некаква словен­ског, никад после не­на­ђеног ру­кописа”. Стога, посебно забавним треба процењивати Новако­ви­ћево разматрање шта се пре Не­мање сматрало Срби­јо­м, нарочи­то због тога што ње­гово разми­шљ­ање не нуди одго­во­р на питање како је то једна Србија, сабијена у неке планине дана­шње среди­шње Србије, од­јед­ном, из чиста мира, мо­гла достићи држа­в­не, по­литичке, вој­не, културне, градитељске и сваке друге вр­едности не­мањић­ког времена.

Свој “научни” став да је “цар дао Србима на насеља­вање зе­мље које се сад зову Србија”, Новаковић темељи и на сопстве­ном “зна­њу”, ваљда стеченом раније, “да је Србија пре Не­мање хва­та­ла са­мо оно клупко планина, које се почиње на ју­жним границама са­дашње Србије”. Његово је разматра­ње по свему произвољно јер из њега самог израња и питање због чега су се Срби, по наводном преласку преко Дунава (или његовом препливавању), запутили тако далеко, а нису се зауста­ви­ли у неком бл­и­жем пределу, прикладнијем за живот, макар и пл­а­нинском. Од­говор који нуди и себи и својим читаоцима да “мали народи, кад хо­ће да у области ве­ћих отпочну мучну борбу за своје самостално на­родно и политично би­ће, обично почињу тај свој по­сао из планина”, те да су “планине у свако доба таким народима и колевка и послед­ње уточиште слободи”, није особито уверљив ни њему самом; види се то и из његовог невољног признања да је срб­ских насе­ља “било још онда око Београда, у равном Посављу, на доњој Дрини, на Ко­со­ву пољу, по Метохији, по пито­мом Колубар­ју”, односно по целој данашњој Србији. Мада он тај свој став ус­ловљава речју “ако”, у наставку без икаквог околишења признаје да су та србска племена “би­ла непосре­д­но потчињена средишти­ма византијским, и њих ни­ти по­миње Порфироге­нит, нити о њима има шта писати поп Дук­ља­нин”.

И мора данашњи читалац поставити питање како се то Нова­ко­ви­ћу омакло да напише нешто што није истекло из којекаквих порфиро­ге­ниталија, нарочито кад се онда знало “да је Србија оче­ви­не Не­мањине хва­тала само оно клупко планина, које се почиње на јуж­ни­м грани­цама садашње Србије”.

А после је све кренуло ђавољијем трагом.

На томе трагу нашла су се не само “увозна знања” изворне нор­ди­ј­ске шк­оле него и труд бројних научника потеклих из срб­ског на­ро­да да све што се на нешто и некога односи (име, старина, порекло, пле­ме­н­ска ор­га­низација, бављење сточарством…) протумачи коренима и утицајима наслеђеним можда од Илира, мож­да од Трачана, можда од Дарданаца, можда од Келта, можда од Римљана, можда од Гркљана, можда од Румуна, можда од Арбанаса – као што је то случај с енглеским Нишом.

Колико је та нешто натурена, а нешто самозвана и идоло­по­клоничка “критичка” србска историогра­фи­ја би­ла непријатељ­ски расположена према предањима со­п­ственог народа, и коли­ко јој ни у примисли није би­ло да поклони “више пажње својим народним сагама”, казује нам и је­дан пример из западне Е­в­ро­пе­, настао у времену у коме је рад Стојана Новаковића већ по­чео да даје злосрећне резулта­те.

Наиме, у својој студији о праву и извесним етнолошким кате­горијама у државама старог века, француски историчар Фистел де Кулан­ж (1830-1889) највећи део својих закључака изводи из не­ких појава карак­теристичних за живот и обичаје Јелина и Ла­тина, Сабињана и Етрураца с Апе­ни­на и Аријаца с Истока, у овом по­след­ње­м случају позивајући се на Мануове законе и химне из Ве­да и истичући да “књига Закона Ма­нуових говори о богопо­што­ва­њу умрлих као најстаријем, које су љу­ди икад имали”. Не упу­штајући се у расправу о ставо­ви­ма да су “Срби на­род који је ство­рио Веде”, те да “по своме фило­зоф­ском систему, ми­то­ло­шком, као и другим мотивима, на­ша (србска) на­родна песма силази у нај­дуб­љу ведску прошлост”, овде ће се ипак кон­ста­то­ва­ти да Сабињани и Етрурци је­су Срби, исто као и ин­дијски Ари­јевци, а Јелини и Латини, као новодошли у земље зв­а­не данас Грч­ка и Италија, поро­б­љавањем много­број­нијих србских стари­на­ца посте­пено су преузи­ма­ли највећи број њи­хових култова, пре свих култ умр­лих, култ брака (породице) и култ својине; на њима су те­ме­љили основе своје будуће цивилизације и своје наводно пр­вен­ство на освојеним територијама.

Нажалост, због неупознатости са свим тим, и обичан свет и момци из званичне науке сваку реч “употребљиву” у говорном србском језику, која по нечем ‘вамо личи на страњску, одмах проглашавају за позајмљеницу – нарочито из турског, румунског, маџарског, арбанашког, талијанског, енглеског… Баш тако, можда и не знајући да је Алокананда Митер, унука (или праунука) Рабиндраната Тагоре, установила да у неком индијском дијалекту има тридесетак посто србских речи, а додају ли се и енглеске са србским кореном – и свих четрдесет!

Као речит пример србске језичке “љубави” према страним језицима може послужити реч “Срем”, за коју сви тврде да је настала преводом латинске речи “Сирмиум”. Уистину, речју Срем именује се земља на којој су одувек живели Срби и чије србско име значи исто што и Србска Земља, или Србија. Ту реч, као и било коју њену изведеницу, Грци (и Латини) прилагођавали су својим говорним могућностима (јер групу “срб” у том облику једино Срби тако изговарају) умећући између гласова “с” и “р” један од самогласника; најпре, био је то Сирб, па Сирм, чему су Латини само додали своје -um, Sirmium. Остали свет, и он с истом (не)могућношћу, преузимао ју је из грчког или ла­тинског облика.

Има ли се све то у виду, с правом се Тамара позабавила “открићем” енглеске “Википедије” да је “Ниш еволуирао од топонима посведоченог у старогрчком као NAISSOS (Naissos), који је свој данашњи облик добио фонетским променама у протоалбанском језику, а потом је назив места ушао у словенски”. У настојању да оспори ту енглеску бесмислицу писану с отвореном мржњом према свему србском, она се позвала и на мишљење госпође Ирене Љубомировић са нишког Филозофског факултета:

“Оно што је сигурно јесте да се не могу изводити закључци да је назив града Ниша албанског порекла. Назив града Ниш је пословењени облик античког имена Naissus. Назив Naissus се не може тумачити латинским језичким средствима, што значи да су га Римљани преузели од домородачког становништва и то Келта, Илира или Трачана. Професор Лома, нагиње ка томе да је име града келтског порекла и да је настало према имену реке на чијим обалама се град налазио”.

Уз претпоставку да су речи госпође Љубомировић пренесене тачно у Тамарин текст, ваља им признати да је свака од њих у сукобу не само са самом собом, већи са својим “окружењем”:

Прво, “назив града Ниш” није пословењени облик античког имена Naissus”, макар и због тога што нам није речено о каквој се и чијој “антици” ради. (Слично је прошао и Штип постајући Astibo);

Друго, “назив Naissus” је “латинско језичко средство” настало директним преводом србске речи “Ниш”, што ће рећи да га Римљани нису “преузели од домородачког становништва”, него су србски “Ниш” прилагодили сопственој изражајности;

Треће, “домородачко становништво” у Нишу били су Срби, макар у наведеној изјави били староуџбенички (из времена кад је овај потписник био мали) названи “Келти, Илири или Трачани”, с тим што ваља објаснити да Келти нису буку народ, они су били војнички ред у србском народу, те да су “Илири или Трачани” били србска племена, ови последњи познатији као Рашани – отуд и Рашка;

Четврто, кад “професор (Александар) Лома, нагиње ка томе да је име града келтског порекла”, онда је он, зналац шеснаест језика, имао право да не зна оно што је речено у претходном ставу – да “Келти нису били народ, они су били војнички ред у србском народу”, људи који су говорили србски, због чега реч “Ниш” и јесте србска.

Тамара је у праву, ништа арбанашко, какви Арбанаси, какви бакрачи!

Јер, кад је Арбанасима почело да се оповргава наводно илирско порекло, они су у једном тренутку пожелели да буду Дардани (или Дарданци) које Енглез Џон Камбел чита Сарбани, што ће рећи: Срби. Према ономе што су записали ан­ти­ч­ки пис­ци, Дардани су на­сељавали данашњу северну Маће­до­нију, Косово, Метохију, јужну и средњу Србију западно од Мо­ра­ве, све до Ивањице, и источно до горњих токова Пека и Тимока; на том повеликом подручју Птоломеј помиње градове Scupi (Ско­п­ље), Ulpiana (Липљан), Naissus (Ниш)…

Како се Дардани први пут помињу 344. године пре Христа, а већ су само педесетак година касније “значајан историјски фак­то­р”, потпуно је произвољно и без икаквог смисла “откриће” хрватске Еnciklopedije Jugoslavije , од­носно шиптарског историчара Зефа Мирдите (1936-2016), да се “име Дардани (Да­р­дан­ци) изводи од албанског dardhe: крушка, дрво крушке”, будући да су Арбанаси на своје данашње тле “пали с крушке” пуних четрнаест векова касније.

Илија Петровић/ Васељенска