Aнтисрбско мудровање Драгана Веселинова – Кад комунистички антисрбин прича о православљу

Ко је “на лицином месту” био 29. марта 2000. године, могао је у Гласу јавности прочитати да је извесни Драган Веселинов, син једнога од “важнијих” комунистичких уништитеља свега што је србско (не само у Bојводини Србској), по народности најпре “Југословен”, а потом “војвођански Србин”, поносан на своје аутономаштво, верског погледа упереног у небо не би ли од Бога добио “неку поруку да нам каже да се дигнемо на ноге“, био професор на Факултету политичких наука у Београду, код кога су студенти могли положити само ако су, неким чудом, знали шта пише у Капиталу друга Маркса.

Кад је већ тако, нарочито ово последње, с разлогом је, крајем новембра 2011. године, на блогу Б92 постављено питање Ко нам образује политикологе…, не би ли се обично добро необавештеним читаоцима ставило на знање да је поменути момак “позвао на даље распарчавање Србије, давањем Војводини статуса републике – са правом на отцепљење” будући да “у Војводини постоји расположење за следећи корак, а елита ћути. Војводини је потребна нова партија, партија референдума која зна шта је циљ – Војводина република”.

Како се потписнику ових редака није дало да сазна ко сачињава ту “ћутљиву елиту”, а наредних десетак година да ишта чује о поменутом “изјавиоцу”, наивно је могао помислити да неко у Држави Србији брине о територијалној целовитости исте те Државе старајући се да оне “са друге стране” приведе “познанију права” – било шта да та синтагма значи.

[irp]Биће да се, у међувремену, тај момак оканио причица о аутономизму и, као доказани антисрбин, почео да своје слободно време троши на србску духовност – против ње полазећи од сопственога ЈА – “Ја ћу вам одмах рећи – Христ је антихрист”.

За почетак да се вратимо оним његовим испитним заслугама што студенти не могу стићи до “политичко-научне” дипломе ако не овладају “знањем” Карла Маркса који је тврдио да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, али и заслугама Марксовим и његовог му друга Фридриха Енгелса који су на самој средини фебру­а­ра 1849. године “осмислили” револуционарни позив на биолошко уништење Словен­ства – “Нека тада буде борба, неумољива борба на живот и смрт са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам” – позив који представља сажетак њиховог заједничког (не)дела Комунистички манифест, теоријског и стварног упутства за уништење Срба и Руса, руског и србског православља.

На манифестни тероризам и Марксово потапање мислио је Џорџ Грајм Ватсон, историчар и књижевни критичар, професор на Кембриџу, када је написао да “можда многима није познато да су само социјалисти отворено заговарали геноцид у 19. и 20. веку”, да “примитивна друштва… јер она још нису капита­ли­стичка”, међу њима и србско, морају бити истребљена “класном борбом”, да их је “немогуће уздићи довољно да буду револуци­о­на­р­ни”, те да “морају нестати у револуционарном холокаусту”. Кад је већ тако, професор Ватсон могао је закључити да је “Мар­кс био отац савременог политичког геноцида. Не знам ниједног европ­ског мислиоца модерног доба пре Маркса и Енгелса који је отво­рено заговарао расно истребљење. Не могу наћи ништа пре њих. Претпостављам да је све почело с њима”.

[irp]Од посебног је значаја поглед Драгана Веселиновог уперен у небо, не би ли му Бог послао “неку поруку” коју би он, као Божји човек, пренео “другима… да се дигнемо на ноге“ – мисли: на устанак, да нешто руши, као што је то чинио његов не само биолошки, већ и идејно-наставно-испитнички отац.

Претходних десетак година није му се дало да сруши оно што је сматрао да, као предачко-идеолошко завештање, треба срушити, али је то време искористио да новостечена знања о религији сабије у књигу “Мој Бог, питајте попа”, на коју се пре “седамдесет и два дана / на срцу му лежи рана” – позвао када је (скоро) сав свој антисрбизам избљувао у разговору за сајт “Мондо”, објављеним под насловом “КО ОВО ПРОЧИТА ВИШЕ НЕћЕ УЋИ У ЦРКВУ! Свети Сава није био Србин а кости су му спаљене из само једног разлога” (за ту насловну прилику прећутаног) и кључном “мишљу” да “Свети Сава није био Србин, нити је био великосрбин, нити је икада за себе рекао да је патријарх или надбискуп или архиепископ свих српских земаља. Никад није рекао да је православац”.

За почетак, уз самохвалу да добро познаје историју ислама, о хришћанству да се и не говори, Драган Веселинов свешће садржај своје књиге на тврдњу да, “ако питате попа, он неће бити у стању да вам објасни конструкцију хришћанства” и због чега оно “није било популарно у народима који су били развијенији од Германа и Словена”. Кад већ попови то не знају, он се упустио у истраживање “како различите идеологије лансирају своје препоруке шта да се ради, како да се живи” и разабрао да је религија (коју сврстава у идеологије) “дужна да то чини иначе је мртва. Хтео (је) да укаже многима, а посебно свештеницима, теолозима, да постојећи религијски ставови особито у политици, дакле политички ставови цркава, су толико застарели да не решавају дневна питања људи. Али опстају на популистичким политикама као што су национализам, ратна освајања и противљењу новим хуманистичким решењима”. Како га је занимало “због чега је православље увек у заостатку”, он је схватио да је “технолошки, научни и етички развој дат у Централној Европи”, да србски православни мислиоци то нису успели са Србијом, да “религијска интерпретација” источног хришћанства (и србскога, дакле), “не дозвољава сумњу и напредак, а оправдава постојеће стање”, због чега источно хришћанство није успело да држи корак са западним“.

[irp]Подоста је бесмислица у таквом размишљању (и закључивању) Драгана Веселинова, а овде ће се указати само на неке:

– Није му се дало да сазна изворно значење појма религо, религаре – “бити у ве­зи, повезан, бити јединствен, здружен, сло­жан, солидаран. Ре­лигиозно стање је­сте стање љубави, степен је­дин­ства. Ако је то високо, наде има, пораза нема”. Баш као што нам то поручује Јован Златоуст: ‘Горе имејим серд­ца!’. Узвисимо срца”;

– Немогуће је разабрати откуд му “знање” да у својој антиправославној конструкцији, Словене, односно Србе, стрпа у исти кош са Германима који су, иако у више од две трећине србскога порекла, осведочени србски непријатељи и, кад већ не зна да су грчка и римска цивилизација настајале на темељима србске, изворне људске цивилизације, не казује који су то народи били “развијенији” јер му је однекуд непознато да су неки страни научници поодавно рекли да су Срби почетни народ-мајка, а језик србски – језик-мајка. Отуд, небулозно му делује “налаз” да је “просвета будистички израз који се у нашим крајевима почео употребљавати негде од 18. века, особито у Војводини, Сава није ни знао за реч просвета”, у незнању да се та реч изводи од србске речи “свест; ако га употребљавају и будисти, што да не, према налазу Индијке Алокананде Митер, унуке Рабиндраната Тагоре, у неким индијским крајевима користи се тридесетак одсто србских речи; ако се узму у обзир и енглеске изведенице од србског, то је и свих четрдесет одсто;

– Кад “осмисли” да је “технолошки, научни и етички развој дат у Централној Европи”, а да су Срби остали изван тога, у крају некада званом Југоисточна Европа, остало му је у незнању да се у десет најзнаменитијих мозгова налазе “свега” два Србина: Никола Тесла и Милутин Миланковић. Говори ли се о етици, о моралним вредностима (у најкраћем: шта је добро, а шта не), поменута Централна Европа може се похвалити етичким мајсторијама геноцидне природе;

– Приговор православном хришћанству “да не решава дневна питања људи”, заснива на бесмисленој понуди да ли свом мондовском саговорнику, да ли будућим читаоцима својих “мудрости” (ако их буде, читалаца, мислим), да уђу у Патријаршију и питају било ког свештеника или калуђера “шта би требало да урадимо у урбанистичкој политици Београда, шта ваља да урадимо на инфраструkтурној мрежи у Србији, шта ваља да урадимо са царинском политиком, који систем цена би ваљало да заступамо” – ниједан од њих “неће бити у стању да одговори” – а и зашто би, кад се за урбанизам, “инфраструктурну мрежу”, царински систем, цене и друго чега се није досетио, школују нецрквени кадрови;

– Управо коментарисано решавање “дневних питања људи” у потпуној је супротности (или, можда, он не зна шта прича и о чему прича) са тврдњом да “свештенство мора да чека шта ће урадити цивилна власт, свештенство није у стању да оперативно води друштво…цивилно друштво води само себе”;

– Да заиста не зна о чему се ради, доказује то чим почне да се плека у езотерију, у оно што је доступно само посвећенима: “Попу припадају душе… И зато ко ову књигу (“Мој Бог, питајте попа”) прочита не вреди да улази у цркву јер тамо неће наћи ништа… Крстићемо бесвесне бебе, учлањиваћемо у цркву бића која нису у стању да одлучују сама о себи, славићемо славе тобожњих заштитника, мада нико никада није видео да је кућни заштитник заштитио у било чему њега, његову децу или супругу. Али уживамо у томе јер људи воле чари, воле бајке”. Пише тако упркос родитељском труду да отхране своје бебе (у политичко-научном жаргону: “бесвесне”) жалећи за временом у коме су се његови духовни оци о србским душама бринули тако што су само за време Другог светског рата, према подацима Србске Цркве, смањили њихов број за око 2,400.000, а у Великом рату за нешто више од половине управо поменуте цифре;

– Кад устврди да се Србска православна црква “бави неким питањима где може да ангажује целокупни народ а то је нажалост национализам, ратна освајања”, без имало срама казује да се Срби баве “ратним освајањима”. Да је имало добронамеран према народу из кога је потекао и коме је, док се није упознао са својим идејним оцима, духовно припадао, не само да не би могао наћи иједну потврду за ту своју сулуду мисао, већ би морао признати да уопште не зна шта је то духовност; да то зна, знао би да Србска Црква нису храмови у виду грађевина, Србске Цркве нема без србскога народа, србски је народ Жива Црква;

– Уверава нас да, за разлику од Србске православне цркве опседнуте “национализмом и ратним освајањима… то није позиција многих протестанских цркава нити је то данас позиција Ватикана. Папа Фрања је јасно рекао пре неколико година… да ће сви добри људи без обзира које су вере… било ко ослоњен на етику хуманизма ће отићи у рај. А хуманизам није црквена етика јер црквена етика се заснива на љубави према Богу и страху од Бога. Другим речима није потребна црква”. Да ли не зна шта је то етика (већ речено, у најкраћем: шта је добро, а шта не) или не зна шта је хуманизам (људскост, човечност – реч у чијој је основи србски ум, особина којом се човек разликује од других бића), па злонамерно прећуткује шта је то Србска православна црква “ратно освојила”, а прикрива истину да је исти тај Ватикан пре тридесет година тражио од војних снага Атлантског пакта и Западноевропске заједнице да поведу крсташки рат против Срба – да не помињемо четрнаест крсташких ратова које је, од краја 12. до почетка 15. века, тај његов “хумани” Ватикан водио против Срба (три против царске Србије, остале у Босни и Далмацији ), да не помињемо Велики рат, маџарску револуцију 1848/49, метерниховску Аустрију, Ракоцијеву буну… “хуманизам” увек заснован на римокатоличком правилу “да вреди као принцип – свести Србе на што мањи број, то мора остати за увек непромењено”. И, наравно, да не помињемо турски земан, кад се исти тај ватикански Запад врло трудио да Србима не помогне у одбрани од Турака, у условима кад су Срби опстали благодарећи сопственој месној самоуправи и деловању Србске Цркве која је увек знала шта је добро а шта не, шта је човечно а шта не;

– Помиње ли се устанак, ваља навести и да “ми Срби овде у Банату, колико ја знам турску историју, смо једини имали право на оружје. Можемо да тргујемо са свиме, не плаћамо никакав порез… Е то су дахије из Београда почеле да нам оспоравају. И онда се становништво подигло 1594 (то он уџбенички, пошто су његови преци, по породичном предању, у Банат пристигли у Сеоби Срба под Арсенијем Чарнојевићем – ИП). А изнели су из цркава и манастира заставе које су имали, а на тим заставама је био Свети Сава кога су они јако поштовали. Кад су Турци видели да се Срби туку са заставама на којима се налази лик неког човека они су се распитали да виде ко је тај. Тада сазнају да се ради о Светом Сави, Растку Немањићу. Да би обесхрабрили Србе у Банату они су изнели Савине кости из манастира Милешева и тако их спалили да ми можемо да то видимо овде на банатској ствари. Велику су ватру запалили. Он је спаљен због устанка Срба у Банату. Е то се не предаје у школама, и то је нама војвођанима криво. Ми смо дакле 210. година пре Црног Ђорђа кренули да се тучемо са Турцима”. Добро, он још није научио да оно чиме се Црни Ђорђе бавио, није био обичан устанак, био је то Покрет за обнову србске државности, али му је грдан промашај што тако нахвали светога Саву, Растка Немањића, истог оног за кога ће рећи “да је данас једна од најзлоупотребљаванијих историјских личности у нашем уређењу, нашим политичким борбама. Његовим наводним ликом који се вештачки кроји се у ствари штите непрогресивна решења која особито намеће црква и поједини политички кругови посебно великосрпски националистички кругови. Свети Сава није био Србин… Никад није рекао да је православац… Свети Сава није створио просвету, није изградио ниједну школу, није створио никакав школски систем, није описмењавао народ… Он је био хришћански националиста”;

– За њега, православље није толерантно, “чим се зове православље, дакле ортодоксија, не може бити толерантно”. Мора бити да момак није претходно завирио у неки речник страних речи и израза, не би ли прочитао да је ортодоксија “пуна сагласност са учењем цркве”, што би значило да у толерантне спадају они његови, из Ватикана, који су се одвојили од тога учења и упловили у јерес. Не може бити друкчије јер он је ту своју “мисао” засновао на сопственом “открићу” да митрополит Амфилохије (Радовић) и свети Јустин Ћелијски (Поповић) “готово с мржњом пишу против покушаја патријарха Германа да створи неку верзију етичке заједнице где се ми етички слажемо какво би требало да постоји друштво. Екуменизам је толико омражен и то је толико на нож примљено у СПЦ све до данас. Она одбија екуменизам, она одбија приближавање са другима”, онима који већ од краја 9. века забрањују “употребу словен­ског језика”, односно србског, а непуна два века касније проглашују ћирилицу “ђавољим писмом”. Да се овде не бавимо ватиканским геноцидним крсташењем против србског народа, које он не признаје јер мисли да су Срби одувек били ватикански миљеници, а да се мишљење извеснога Ханса Кунга, швајцарског теолога (које је “са задовољством читао”), “да је црква у много чему починила злочине, онеспокојавала развој привреде, народа, градова, завађала људе, улазила у ужасне ратове, све до данас”, односи на неке друге народе, не зна се које.

[irp]Пошто је изрекао што је изрекао, Драган Веселинов, пензионисани професор београдског Факултета политичких наука, самосвесно саопштава “да Богословском факултету није место при Универзитету у Београду… јер се Богословски факултет не бави науком у емпиријском смислу те речи нити се бави хуманистичком филозофијом нити филозофијом људских права”. Што ће рећи, барем кад је у питању Политичкопрофесорско Пензионисање, да вера као “неки” вид људске духовности, људског мишљења, не спада у својства људских бића, због чега се на њу не односе ни људска права, нити се они који верују, могу на људска права позивати.

А ако бисмо политику – у основи: вештину потребну за управљање државним пословима, свели на вештину, или муидрост, како се опходити према људима, онда је исти тај Драган Веселинов жив доказ да је тај и такав факултет непотребан не само Универзитету, већ и људском друштву.

Или је, можда, моју покојну бабу коју је њен син, а мој ујак, доктор правних наука, при сваком доласку из “великога града” у неку кршевиту забит “подучавао”, како тамо треба живети, новостечено сазнање подстакло да каже како нема будале равне школованој будали.

[irp]Мондо, сајт који је интервјуисао Драгана Веселинова, није се сложио са бабином изјавом, па је, пре три или четири дана, тај њен коментар избрисао.

Што не значи да је неистинит.
6. јун 7530(2022)

Илија Петровић/Васељенска

Бонус видео