Најтужнији дан за Зорану Михајловић

Ово је тужан дан за све жене у САД и читавом свету – рекла је председница Координационог тела за родну равноправност и потпредседница Владе Србије Зорана Михајловић (агенција Бета) поводом одлуке Врховног суда САД да повуче одлуку којом је легализација намерног прекида трудноће наметнута на федералном нивоу, односно свим државама, без обзира на њихове појединачне унутрашње одлуке и законодавства.

Врховни суд САД је, наиме, 24. јуна укинуо пресуду из процеса Роу против Вејда од 22. фебруара 1979. којом се свим државама САД намеће обавеза да легализују абортус до трећег месеца трудноће без икаквог условљавања, док током другог тромесечја могу регулисати право на абортус, али само зарад заштите здравља мајке, али не и детета, што значи да се абортус после трећег месеца може обављати уколико не угрожава живот мајке. У трећем тромесечју, абортус је могао бити забрањен, осим у случајевима угрожености живота мајке.

Укидањем ове пресуде, Врховни суд је суштински дозволио свим државама САД да по сопственом нахођењу доносе законе о абортусу, а не да морају да се повинују федералној одлуци. У пракси, то значи да ће око половине америчких савезних држава вероватно донети одлуку о додатним ограничењима права на абортус укључујући и потпуну забрану, осим у врло уско дефинисаним случајевима. Тринаест држава је већ, у ишчекивању овакве одлуке Врховног суда, усвојило такозване окидач законе о рестрикцијама абортуса, који могу ступити на снагу само прокламацијом државног тужиоца у случају промене околности, што представља и одлука Врховног суда. Дакле, половина америчких савезних држава, што значи њихово становништво, односно бирачи, не слаже се са потпуно слободном применом абортуса наметнутом на федералном нивоу.

Доиста, оцена Зоране Михајловић да оваква одлука Врховног суда представља “тужан дан за све жене” јесте потпуно нетачна. И то не само овако, посматрано на нивоу америчких савезних држава, него и у целини. Према истраживању реномиране агенције Галуп, у Сједињеним Државама и мушкарци и жене имају сличан поглед на питање абортуса и разлике између полова у процентима оних који су “за” и оних који су “против” су занемарљиве. Према истраживању на федералном нивоу из маја 2018, безусловно право на абортус подржава 26 посто мушкараца и 31 посто жена. Према томе, оваква одлука требало би да представља “тужан дан” и за неке мушкарце, зар не? Али много важнија од те разлике између полова коју министарка Михајловић потенцира, јесте чињеница да се за апсолутно либерализован абортус залаже само 31 посто жена, што је далеко и од већине, а камоли од “свих жена”. То је мање и од једне трећине.

Са друге стране, за потпуну и апсолутну забрану абортуса, без обзира на околности, у САД се залаже подједнак број и мушкараца и жена, њих 19 посто. За то да абортус буде дозвољен само у одређеним околностима, што бих рекао да је најразумнији став, према овом истраживању Галупа залаже се 53 одсто жена и 48 посто мушкараца. Према истом истраживању, про лајф ставове, односно противљење потпуно легалном абортусу, гаји 44 посто жена и 47 одсто мушкараца, док се са про чојс ставовима идентификује 50 посто жена и 46 посто мушкараца.

ИАКО се и у овом питању, као и у многим другим, чаша може посматрати као полупуна, или полупразна, чињеница је да на федералном нивоу више од половине Американаца без обзира на пол сматра да абортус мора бити стриктно регулисан и спровођен само у заиста “кризним” ситуацијама (53 посто) и то упркос снажној медијској подршци овом “цивилизацијском достигнућу”. Ако ствар посматрамо из децидирано демократског угла, а ваљда играмо по демократским правилима, одлука Врховног суда САД може се једино посматрати као добра, јер омогућава државама да слободно и у складу са вољом својих грађана бирају какво ће бити њихово законодавство.

Али, Зорана Михајловић не мисли тако: “Ако се то десило у САД, како да нас не забрине питање, а шта очекивати у другим, мање демократским друштвима”. Можда то да нека министарка сходно сопственој идеологији и ставовима нешто прогласи за “тужан дан” свих и тако свима наметне своје лично мишљење? Она иде и даље од тога: “И не само да је реч о нападу на демократију и вредности савременог друштва, ово директно угрожава животе и здравље жена.” Али како? Зар је пружање демократског одлучивања појединим државама уместо наметања одозго “напад на демократију”, или управо супротно? Да не говоримо о томе колико је необуздани абортус заиста опасан и по здравље жена, а не само по живот још нерођене деце, њих 40 милиона само у САД у последњих 25 година.

НАЈАПСУРДНИЈА од свега је њена изјава о “борби за друштво једнаких могућности, у којем све грађанке и грађани имају једнаке услове и једнака права да живе, раде и развијају се” те да “то дугујемо женама које су се бориле пре нас, а пре свега генерацијама које тек долазе”. Како се могу остварити једнака права на живот борбом за прекид живота? О каквим генерацијама које тек долазе причамо, ако се залажемо за, будимо искрени и директни, убијање своје деце?

Филип Родић / Новости

БОНУС ВИДЕО: