Кад се ДАН-у смркне

Знам да се ова истина некима неће допасти, али сврха истине и није да се допадне. А овој истини свједочим из првих редова.

Неко је давно рекао: истина ће нас убити, али истина ће нас спасити. Они који су истрајавали на истини искусили су обоје. Цијена је често била превелика, неријетко плаћана је главом, али унутрашњи мир и могућност да се без презира погледа у огледало биле су довољна сатисфакција.

О уређивачкој политици и профилацији ДАН – а одавно не знам ништа јер не памтим кад сам га читао задњи пут, али поуздано знам да то више није новина у чијем сам стварању и рађању и сам учествовао. Замишљена и конципирана да буде глас једне друге и другачије Црне Горе, који ће истином осветљавати информативни мрак који су ширили државни и продржавни медији, ДАН је једно вријеме био последња одбрана и једини прозор кроз који се могло дисати пуним плућима.

Дода ли се томе и легендарна „Медија“ – ресторан у склопу куће која је купљена за новину, биле су то једине оазе у пустињи званој Подгорица, окупираној и запосједнутој Миловим фалангама свих могућих профила.

Бројни прегаоци, од којих посебно издвајам почивше Влада Ашанина и др Нова Вујошевића, чинили су све да ДАН стане на ноге и опстане. И опстао је. Шта је послије било – било је, и то је већ историја, али ДАН одавно није више ДАН. Али, рекох да се ваља држати оне чувене како „обућар не би требало да суди даље од ципела“ и да није фер и није професионално просуђивати о новини коју не читам. И нећу.

Нешто сасвим друго ме је понукало на ове редове које, признајем, исписујем тешка срца, јер о првим љубавима се никад не говори лоше. А ДАН је био моја прва професионална љубав. То „друго“ изазвало је пар информација о прилично бахатом понашању садашњих „власника и сувласника“ ДАН – а и чланова њихових породица.

Читалац ће примијетити да сам власништво над ДАН – ом ставио под наводнике. Са правне стране гледано, можда се том „власништву“ не може приговорити, али постоји и она друга страна – морална и пред Богом исправна. А баш та је више него спорна, јер је непорецива истина да СВЕ ЧИМЕ ДАНАС РАСПОЛАЖУ И ДИЈЕЛЕ СУВЛАСНИЦИ ДАН – а ПОКЛОН ЈЕ ДРЖАВЕ СРБИЈЕ, СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ СРБИЈЕ И ЊИХОВОГ ПРЕДСЈЕДНИКА, СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА. И да подвучем: буквално све. Од папира, оловака, компјутера, намјештаја, куће, штампарије, опреме та радио – станицу, плата за тада запослене, плаћено је и финансирано са поменуте адресе. Била је то не дар појединцима већ братска и коалициона помоћ патриотској Црној Гори окупљеној око тада патриотске и јединствене СНП, предвођене покојним Момиром Булатовићем.

Та помоћ је настављена и онда када, је мутном игром њених потпредсједника, са чела СНП уцијењен и просто отјеран предсједник Булатовић и започет политички и морални стрмоглав партије који се, ево, довршава ових дана. На очи потписника ових редова, а у присуству још седам чланова Предсједништва Народне социјалистичке странке, партије коју је основао Момир, Душку Јовановићу је избројано 167 хиљада марака са мотивацијом да откупи приземље куће у којој је пословао ДАН, како би им била омогућена нормална комуникација. Тих средстава, такође поклона СПС и Слободана Милошевића, НСС и Момир су се одрекли усред парламентарних избора 2002. године, жртвујући кампању и оставши, опет мутном игром и комбинаториком на линији СНП – ДПС, без парламентарног статуса. Тада нам је Момир образложио и додатни мотив да се одрекнемо тих пара тиме што би те двије просторије у приземљу куће могле да послуже као канцеларијски простор за Странку. Када је, након фијаска на изборима, Странка остала без адресе, из ДАН – а смо тада враћени, заједно са пакетима, уз образложење да је то сада – ЊИХОВО!!!

С дубоким осјећајем одговорности и пијететом према почившима, али опет ИСТИНЕ ради, слогана иза којег је и душом и дјелом, стајао до задњег часа, морам и да кажем да је том истом Момиру из ДАН – а, неотворена, враћена коверта у којем је била његова рада књижица, и молба Странке, да му се повеже радни стаж. А подсјећам, Момир Булатовић је, осим што је био утемељивач ДАН – а, био и један од најбољих и најписменијих новинара које је Црна Гора икада имала. Међутим, његово умијеће није било ни довољно добро а ни пожељно за, слободно могу да кажем, други новинарски ешалон који је уређивао и продуковао ДАН.

Знам да се ова истина некима неће допасти, али сврха истине и није да се допадне. А овој истини свједочим из првих редова. И не бих на њу подсјећао да ме душа не заболи кад видим како се данас размећу, граде и разграђују, псују и пљују, садашњи „власници“ који прије тог „власништва“ нијесу имали ни пепела на оној ствари. И, мада знам да то није ни прва ни једина отимачина и марифетлук у Црној Гори која је, уосталом, на истом принципу цијела разграбљена и приватизована, не могу да оћутим. Не могу, јер и данас, а тако ћу и до свог краја, осјећам најдубље поштовање и дивљење према двојици највећих Црногораца овога вијека – Слободану Милошевићу и Момиру Булатовићу. Намјерно истичем да су се изјашњавали као Црногорци, али са дубоким осјећајем за своје српске коријене и неподијељеном љубављу за оба дијела подијељеног народа. И само ме богобојажљивост и нека језа која ми се увијек јави у грудима кад само и помислим на то, спречава да подсјетим на ону народну како је „отето“….
Истина ће нас убити, истина ће нас спасити. Боже, спаси нас грешне, и опрости нам гријехе наше. Амин!!!

Емило Лабудовић/ИН4С

Бонус видео