Историчарима од каријере није до истине

Пре равно четврт века, потписник наредних редака замолио је једнога свог знанца, помало и завичајца, универзитетског професора, књижевног критичара и теоретичара, потоњег академика, да му за књижицу сачињену од четрдесетак текстова напише предговор. После петнаестак дана враћен му је рукопис, предговора није било, али је зато изречен краћи коментар “научно-саветодавне” природе:

“Не могу ти писати предговор… Твој језички израз савршено је јасан, толико јасан да би понекад могао бити и мање јасан. За мисли које излажеш не држиш ниједну резервну варијанту којом би, за случај да те неко нападне, оно што је написано требало касније ублажити или у неком другом правцу усмерити”.

Добро, у лепој књижевности, нарочито ако се ради о поетском стваралаштву, може се ‘вако ил’ онако – о укусима не треба расправљати (или: свако може расправљати према сопственом укусу) –, али је историја нешто друго.

Историја, за неке наука, а за већину “осталих”, једноставно, прича која би требало да искаже истост колективне и појединачне представе о неком догађају и истога тог догађаја онаквог какав је он био и шта је повукао за собом, ретко нам пружа прилику, чак врло ретко, да на време спознамо ту истост. И, када је већ тако, историјска наука углавном премного касни за догађајима, због чега се, засигурно, претвара у мукотрпну потрагу за истином.

По несрећи, србска историјска наука поодавно је потиснута и заборављена, а историја коју Срби уче, прилагођена је потребама оних за које је србски народ искључиво некакво дивље словенско племе доспело на Балкан крајем 6. и почетком 7. века, незнано откуд и незнано како. Временом, и сталним понављањем, та и таква “жвака” постајала је део и србског националног памћења, а историчари потекли из србског народа научени су да “из туђе свеске” преписују оно што је замишљено на другим странама и што, на крају крајева, води биолошком нестанку свеколикога Србства.

Највећим делом, барем у наше време, историјска наука у Србији вршљала је сметлиштем историје, и то периферно, и није се бавила разлозима због којих је србска национална духовност почела да се затомљује. Не бави се ни данас јер и за те и такве историчаре важи “поука” да не треба таласати и да не треба истицати оно што можда није по вољи некоме другом, да ли неком народу који није србски, да ли некој и нечијој идеологији, да ли нечијој и некој војној сили.

Због таквог званично-научног односа према памћењу сопственог народа, могло се десити да се тек пре петнаестак година, уз отпор не само званичне науке и водећих научних институција, већ и обичног света школованог из уџбеника писаних на страни, у Земљи Србији почне аматерски, србски говорити и писати о србској историји забрањеној на Берлинском конгресу (1878).

А због таквог држања и водећих научних институција у Србији (академије наука и, нарочито, наставничких факултета), и Државе Србије која се, за ко зна чији рачун, одрекла обавезе да објављује уџбенике, изван видокруга званичне историографије налазе се бројне србске националне теме. У таквим условима, највећи део онога што се нуди (или натура) не само школској младежи већ и јавности заинтересованој за србску прошлост, саопштава се, по несрећи, у искривљеном облику, неистинито.

Дода ли се свему томе и чињеница да искривљивању истине и њеном непрепознавању доприноси и (зло)намерно нејасно писање не би ли се стекао утисак о наводној ауторској високоучености, разумљиво је што се један од таквих, унезверитетски професор, кад објави неку књигу, најпре самопохвали да у њој има, на пример, 2.804 напомене. Просечном читаоцу жељном историјске истине – тај податак ништа не значи, чак му и смета, толико да се неће упустити ни у прелиставање тако “напомењене” књиге, већ ће се запитати није ли садржина највећег дела тих напомена могла уврстити у основни текст. Мирне душе може се рећи да су сувишне и оне напомене познате као “научна апаратура”, нарочито ако се зна како је, својевремено, један србски знаменитији лингвист, звао се Радосав Бошковић (1907-1983), то што није уписивао у којим су књигама, када издатим и на којим странама писали неки цитирани лингвисти – Андре Вајан и Пјер Меје, обојица Французи, на пример –, правдао речима да, “ако неко не зна шта су о нечему писали Вајан и Меје, не морају веровати ни у оно што пише Радосав Бошковић”.

И разумљиво је што многи “наши” званични историчари понекад збуњују и себе и своје читаоце, али не толико да се у понечему не види и зла намера. За пример бескрајне “збуњености” може се узети текст “Партијска”, објављен на сајту “Корени” (Лист Срба у расејању, 28. јуна 2022, https://www.koreni.rs/partijska/ – Извор: napredniklub.org), у коме др Чедомир Антић (1974), доцент на Филозофском факултету Универзитета у Београду, председник Напредног клуба, политичког удружења које окупља лица “која својим знањем и утицајем предлажу и подстичу напредак и развој српске државе и нације… размишљају и расправљају о идејама за напредак Србије, предлажу и учествују у пројектима који имају за циљ модернизацију и развој”, медитује како “Србију често оптужују да је имала некакве великодржавне планове према Црној Гори. Хајде мало да анализирамо, макар најновију историју. Где је, током протеклих четрдесет година, траг у оваквих настојања државном буџету? Који је био план? Шта је желео Милошевић, када је у СРЈ републикама допустио већу самосталност од оне коју им је у СФРЈ допустио Србенда Броз?… Невоља Србије је што она суштински нема националну политику. Милошевић је, спутан ирационалношћу застареле идеологије али и зловољом непријатељских Великих сила, остао на некаквом раном комунистичком југословенству. ДОС-ови епигони су или главом, срцем и стражницом били у Бриселу или су веровали да је у српском интересу да се у неповољним околностима ништа не мења (трагом Милошевићеве логике). Коначно, добили смо и Вучића који је остварио власт над државом какву нисмо видели од 1971. године. Та власт у данашњим околностима има тако високу цену да је због њених интереса немогуће водити трајну националну и државну политику… Баш сада, када је постало јасно да САД и савезници неће дозволити да Срби уђу у владу и када је постало извесно да ће политика асимилације бити настављена, требало би да уследи јасна и трајна, јавна политика Србије. Иста она коју Запад води у Србији. Од политике, преко привреде до културе, посредством српске странке, компанија и невладиног сектора, све треба да буде подређено интересима српског народа у Црној Гори и Србије. Идеја да би америчка креатура из мањинске заједнице могла бити ‘наш човек’, глупа је и нестидна. Ако није израз незнања и грешке, она јесте тријумф личног и партијског над државним.

Зато је важно да се наша држава врати на пут демократије. То је тешко, будући да је моћ САД и ЕУ усмерена против демократије и интереса српског народа, али ако су на другој страни себична лична и партијска политика, неконзистентна подршка личним тежњама, ако треба да колективно заглупимо у борби два криминална медиокритета за вођину наклоност (коју у Србији слушaмо ево три године и којој су подређени политика, судство и здрав разум) онда је боље да државу воде разни Свилановићи. Тада би смо барем знали на чему смо и против кога смо, а када укључимо телевизор стидели би се једног политичара, а не тупе, корумпиране, незаинтересоване и самозадовољне мочваре”.

Прочешља ли се то макар и десет пута, остаће “анализна” недоумица који великодржавни планови, зашто четрдесет година, какав буџет, која самосталност од Милошевића, чија ирационална идеологија, због чега неизмењена Милошевићева логика, коме власт до 1971. године и зарад чега до тада, ко је “суштински” крив што Србија нема националну политику, шта ту ради америчка креатура, који “наш човек”, откуд два криминална медиокритета у самозадовољној мочвари, ко то вапи за демократијом, поретком који је човечанству нанео више несрећа но све куге и колере заједно – ни главе ни репа, тако да је сасвим разумљиво што се дати наслов (“Партијска”) ни “најнаучнијим” домишљањем не може довести у везу са безглавим и безрепим ауторовим “размишљањем”.

Али, зато, врло је речит осврт Срђана Воларевића на неке Антићеве мисаоне егзибиције, објављен 13. августа 2017. године (КМ новине – http://www.kmnovine.com/2017/08/4.html?m=0), под насловом Чедомир Антић или проблем модерног Србина, писан са циљем да непосвећене подсети како је у цветној башти “татуле и буника, драча и амброзија, са дубљим коренима на тлу Србије… један од упечатљивијих цветова… историчар Чедомир Антић и председник Напредног клуба” самоовлашћеног да брине “о Србима у окружењу и уопште о Србима”.

Кад је већ реч о бризи, Воларевић покајнички признаје да је неку годину раније, мада с извесном резервом, тога председничко-напредног клубаша и историчара препоручио аустралијским Србима да их “национално просветли”, али се показало да се напредно-клубашко познавање србске националне историје своди на позив “да Србија призна као државу своју и авнојевску покрајину Косово и Метохију… Овај кукавни историчар… не увиђа да овим позивом… призива јавност Србије да се измири са насиљем и то прихвати као редовну и преко потребну цивилизацијску тековину”, чиме показује да су му страни не само светосавље, србски дух, видовданска етика, већ и епски стихови који су храбрили србске ратнике у ослободилачким походима.

Њега, клубашког историчара, није бринуло ни то што је, на пример, непосредно по Другом светском рату у Пећи живело свега пет или шест шиптарских породица, а данас тамо нема ни једне једине србске породице, што је комунистичка власт у исто то време забранила да се у Метохију и на Косово врати преко 120.000 Срба (добрим делом добровољаца из србских ослободилачких ратова 1912-1918) прогнаних четири године раније, не би ли на њихово место били усељени Шиптари из Арбаније, као и што је, опет примера ради, 1999. године војним деловањем западноевропске и америчке фашикратије отуд протерано преко 250.000 Срба.

Воларевићев текст тада је (14. августа 2017) подстакао овог потписника да Антићево “знање” прокоментарише трима пасусима које сада, у наставку, невољно увршћује у овај текстић.

Данас, огромна већина назовиучених људи потеклих из србског народа а удомљених по којекаквим академијама, институтима, унезверитетима и разним другим “научним органима” (с телефона), своје знање, противно интересима истог тог народа, подређује дневним политичким потребама и коруптивном напредовању у наводно научној хиерархији.

То се понајвише односи на историчаре од каријере, или званичне историчаре, дебело урасле у оно што се обично зове кварљивост а високостручно – корупционизам. Њихово напредовање у струци (од избора за асистента, до “унапређења” у звање редовног професора и, потом, уписа у академију – по мерилима сопствених истомишљеника), зависи највише од тога колико се један кандидат за “историчара” може прилагодити “знању” или утицају менторовом, учитељевом. Ако је већ тако, а јесте, онда то значи, најблаже речено, да будући “историчар” нити уме да мисли својом главом, нити ће то икада успети.

Чедомир Антић, у “историјском” уверењу да Владимир Костић, момак који се поодавно, са председничке висине у академији наука, наводно србској, одрекао Косова и Метохије (“што му бјеху од оца наслеђе”), и Ивица Дачић, министар спољних послова Републике Србије, који “јасно” предлаже “да се изврши разграничење шта је српско, а шта албанско јер је то у интересу и Срба и Албанаца, и то је једино могуће трајно решење” (беспризивно оптужујући своје неистомишљенике како они хоће да цело Косово и Метохију предају Арнаутима), знају “шта ће бити до пошљетка”, својим предлогом “да Србија призна као државу своју и авнојевску покрајину Косово и Метохију” препоручује себе као првог историчара који је “знао” какву би судбину могли очекивати Метохија и Косово.

Тако 2017, а не би друкчије писао ни ове 2022, равно пет година касније јер је то период временски прекратак да би, као историчар од каријере, прихватио нешто несагласно с оним што је научио мање или више давно, можда и за поправни испит (док је у школи постојао).

По “закону” који је још 1999. године поставио историјски академик Симо Ћирковић (1929-2009), у тренутку кад је у руке узео Шафарикову књигу “О пореклу Словена” коју је, са своје главе, објавио један његов одељењски, изванакадемијски сарадник:

“Шта он мисли, да ја треба поново да учим историју”.

Тако и др Чедомир Антић, он живи, историопише и историоћаска у условима који од њега не траже стално учење и “на ситу и решету” проверено знање, понајмање историјско.

За сада, по несрећи, на таквој “законитости” опстојава званична историографија у Срба.

ИлијаПетровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: