Марија Алимпић: Вама којима је добро

Много је оних у нашој земљи који се деценијама муче како да се угреју преко зиме, како да плате рачуне целе године и прехране породицу, много је гладних, а и један гладан човек у XXI веку је превише, било где па и у нашој земљи. Много је самохраних родитеља (оба пола) којима ова држава не излази у сусрет ни на један начин, и превише болесних међу којима јако много деце који за државу једноставно не постоје. Отимају се кровови над главом, отимају се радна места стручним и квалитетним младим људима. Искључује се струја породицама, одлазе људи у затвор кад не могу да бирају како да прехране децу док су највећи криминалци на слободи и функцијама. Образовни систем је толико урушен да се некад питам како уопште ради. Много је туге и беде где год се окренете, за сваког ко хоће да види.

Срећа је да има и добрих људих који се довијају како да помогну, дају оно што имају у добротворне сврхе као у групи Budi human – Humanitarne licitacije, они који бар шаљу поруке кад не могу нешто друго, који одвоје дан, новац, време и љубав да скувају и поделе оброке гладнима, одећу и све оно што могу. Има оних који се помоле за друге ако баш ништа друго не могу у највишем облику љубави који је човек достигао на земљи.

Има ли већег апсурда од овог сада са ваучерима коме се дају. Поделите ваучере за народну кухињу, за апотеке, за школе, за греајње, а не за брчкање некога ко је тај новац за то већ одрадио, за непромочиве ципеле…

Али таквих је људи мало, не могу они да избришу тугу и беду. Држава би могла, али неће. Бедом се лакше влада, онима који не стижу да виде шта се дешава јер не знају како ће деци да дају за ужину, купе патике, књиге и да, гладан се обрадује када макар једном у години добије литар зејтина и килограм брашна јер он је гладан често и дуго.

Зар мислите да човек сведен на такву борбу за опстанак има могућности да мисли о рудницима, отровном ваздуху, корупцији, изборима…? Њих се сети само ова несрећа од председника, за гласове наравно али зар је то гладном битно?

Међутим, у овој земљи постоји још увек неки остатак средње класе коју чине људи средњег и високог образовања и осредњих могућности да живе животом достојног човека. Кажем осредњи, јер достојанствен живот подразумева и културу и духовне вредности које овде ретко ко рачуна у животни стандард. Најчешће то успевају јер уз редован посао (ако га имају) раде још по нешто „са стране“ или добијају помоћ од шире породице, макар то били и тако мрски пензионери.

Тај мали човек из слојева буржоазије који има прилику да за разлику од оних чији су животи одвећ недостојни човека, види, чује и разуме све што се око нас дешава. Он такође зна да је њему таман толико добро да може да чека природну смену власти, па кад год да буде и не погађа га све остало.

Од тих малих људи, процентуално можда 20% је спремно да се активира у друштвеном смислу да дође до неке промене у систему. Остали неће да се одрекну одласка на концерт, викенд излета, одласка на море, неће доћи на протест јер га мрзи, јер је ставио веш да се пере, јер иде на рођендан, мора на кафу, да уради нокте, код фризера… Они неће прочитати ни објаве, окренуће главу од ружних вести јер не могу да се стресирају и управо смо од таквих људи највише критика добили за све до сад урађено и најмање подршке. Највише оптужби да лажем и да не знам шта причам на самом почетку борбе нисам добила од понижених и увређених него управо од ових који су у општем стању јада нашли себи комфор. Они који су најмање имали и коме би новац од компаније можда нешто и значио нису пристали на истражне бушотине и нису се продали.
Замислите да у нашој земљи постоје људи чије се богатство процењује на стотине милиона евра и да нису у стању да петину тога поделе. Замислите да они који имају и највише се бусају у груди да су родољуби никад нису хтели ни на један начин да помогну у овој борби рецимо, а да не причам о нечему другом.

Зато немојте бити љути на оне суграђане чији се живот своди на преживљавање док пијете кафу на некој плажи. Не знате одакле потичу и да ли су и колико имали шансе да им живот буде другачији. Те приче како то баш увек све зависи од појединца можете остави за Илона Маска и остале преваранте. Немојте сиромаха критиковати зато што има децу ви који у куче улажете више него што сте у стању да нахраните неког. Нисмо солидарни ми који имамо могућност да будемо носиоци промена у друштву. Све странке без изузетка имају под својим окриљем добрих људи, добрих активиста који су истински спремни да учине нешто добро али немају могућност и често касно схвате да су злоупотребљени за себичне циљеве оних који те странке воде. Исти је случај и са цивилним сектором. Замислите кад би се активизам чланова свих странака усмерио на конкретне акције за добробит свих и када би и ти људи схватили да успех странке није добит за њих и све нас. Замислите када бисмо сви били спремни да паузирамо концерте и летовања на годину-две и ту енергију, новац и време уложили у промену, да сви могу да се нахране и угреју, да се сви екплоататори отерају и да наша земља заиста буде наша колико смо и ми њени.

Немојте бити љути само на оне који су гласали јер нису знали за боље, јер је у најбољем случају све што имају само телевизија са националном фреквенцијом, будите љути јер док је зло напредовало ви нисте ништа учинили да зло зауставите а увек сте ту били да нам кажете да ми који нешто радимо ето нећемо ништа моћи да постигнемо. Шта бисмо тек постигли да сте и ви били са нама…
Кад буде више од пола становништва солидарно и спремно да се одрекне оног што му не треба, да нешто да и пружи онда ће имати смисла критиковати друге.

А знате зашто је то тако? Зато што деценијама слинимо за западом и понављамо као мантру да смо најгори јер тако нам је речено, а баш ти велики критичари не чине ништа да било шта промене. Док се дивимо Индијанцима и Абориџинима што су остали своји, ми се себе одричемо.
Од народа који је до скоро живео у породичним задругама, имао сеоске задруге, знао шта је моба, знао је да су два највећа култа овог народа култ предака и такође култ потомака, култ деце, народ који никад није био себичан ми смо постали народ који мрзи све српско, све највредније што је у нама било, љубитељи београдског асфалта, подводачи сопствене деце, учитељи потомака да треба да се гурају, лактају и газе преко свих, полуписмени који ни објаву дужу од три реченице неће да прочитају а камоли књигу, људи неки који убиство деце (да деце јер сваки ембрион има могућност да се развије у људско биће ако није ометен болешћу или спољним фактором) сматрају слободом, инфантилни и недозрели који нису у стању да преузму одговорност за своје изборе ма какви они били а хтели би државе и народе да воде, све меримо новцем и материјалним, један себичан народ…

Ви, којима је добро, постали сте као Американци који уз вечеру гледају вести, запрепасте се дешавањима, а онда промене канал и наставе да једу као да се ништа није десило.

Марија Алимпић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: