Душан Јевтић: Џон Калхун – моћнији од председника

У периоду Антебелума (1815-1861) Сједињене Америчке Државе су прошле кроз кризу која се окончала Грађанским ратом између отцепљених јужних држава Конфедерације и Уније (Севера). Овај период је обележила фрустрација због срамног пораза од Велике Британије (1812-1815), чија је војска спалила Вашингтон, и непрекидна препирка у Конгресу САД између присталица робовласништва (Јужњаци-Диксији) и противника ове институције (Северњаци-Јенкији). Експензија на Запад, током које су преотете огромне териотрије од индијанских племена и Мексика није стишала спор око робовласништва.

Већи део периода Антебелума (до почетка 1850-тих) обележила су три политичара: Џон Калхун из Јуж. Каролине, Данијел Вебстер из Њу Хемпшира и Хенри Клеј из Кентакија. Калхун је заступао интересе јужњачких робовласника, а Вебстер и Клеј капиталиста са Севера.  Овај сенаторски тријумвират је више од три деценије доминирао Конгресом (Сенатом и Представничким домом). Нико од споменутих није био председник САД, али су били моћнији и утицајнији од готово свих председника у том периоду. Они су осим мандата у законодавним телима, обављали и многе функције у извршној власти, а били су и оснивачи данас заборављених америчких партија (Хенри Клеј Виговске, а Калхун Нулификационе). Џон Калхун је једини политичар у историји САД који је био потпредседник током мандата два различита председника. Прво је био заменик Квинсија Адамса (1825-1829), а затим Ендрјуа Џексона (1829-1833), међутим далеко од тога да је био само други човек државе који би преузео лидерску позицију у случају смрти председника.

Породица Калхун је била типична магнатска породица са југа. Потицали су из Шкотске и припадали су протестантској заједници (шкотски презбитеријанци). Сурови брђани са хладног британског севера, побегли су од енглеског терора у Америку, где су у још суровијим условима водили борбу за опстанак преотимајући негостољубиву земљу од Индијанаца. На тлу преотетом од аутохтоних Американаца, створили су плантаже памука на којима су радили робови афричког порекла. Своју нетрпељивост према Енглезима, Џон Калхун је показао на самом почетку политичке каријере, када је као члан Представничког дома био један од главних заговорника рата против Британске империје. Иако се рат завршио катастрофом за Американце, каријера Џона Калхуна није окончана. Напротив, већ 1817. године постао је секретар (министар) за рат у кабинету председника Џејмса Монроа, и то је остао до краја његовог другог мандата (1825). Калхун је током свог боравка у кабинету петог председника САД радио на јачању морнарице и сузбијању британског утицаја у новим државама на тлу Јужне Амрике. Било је то доба револуција, када су Симон Болавар и његови камаради рушили шпанску колонијалну власт у Латинској Америци. Управо је 1822. године Монро, вероватно под снажним Кахуновим утицајем формулисао своју добро познату доктрину (1823), која се супротстављала даљем колонијалном ширењу европских сила на западној хемисфери. У то време САД нису имале копнену армију која би се достојно супротставила некој европској сили (Индијанци су били лак залогај), али су јачале морнарицу, која ће касније постати основа америчке таласократије.

Најјачи ударац у политичкој каријери Џон Калхун је доживео пред крај првог мандата Ендрјуа Џексона (1832) у тзв. „Афери подсукње“. Ова афера је настала као последица нетрпељивости Калхунове супруге Флориде према женама и љубавницама других чланова Џексоновог кабинета. У овој женској свађи, чији су се детаљи завршили на насловним странама жуте штампе, огледала се супротност између конзервативног Југа и либералног Севера. Флорида Калхун, побожна јужњачка протестанткиња одрасла у аристократској средини, није могла да трпи разврат урбаних жена са Севера. Неморал који је цветао на капиталистичком Северу подједнако је саблажњавао аристократске плантажере и јужњачке фармере. Пренеражена госпођа Калхун није могла да обузда свој језик, а новинари под контролом северњачких капиталиста су то вешто искористили конструишући аферу, после које је заштитник јужњачких плантажера Калхун, морао да поднесе оставку на потпреседничку функцију. У сивим градовима Севера САД (Нова Енглеска), где су на сваком кораку цветали проституција и криминал, инсистирање на породичним вредностима још у то време није било „in“, већ „out“.

Због „Афере подсукња“ Калхун никада није постао председник САД, али она ипак није уништила његову политичку каријеру. У очима Јужњака, Калхун је био херој и борац против омражених Северњака, па их је и даље представљао у Сенату у Вашингтону.

Током своје политичке каријере Калун је припадао Демократској странци, али се сматра да је од 1828. до 1839. године десно крило демократа чинило тзв. Нулификациону партију, која је настојала да заштити права јужних држава. Калхун је био оснивач Нулификациониста, који су се залагали за право држава да укину федералне законе. Нулифационисти су себе сматрали чуварима Устава САД, али и установе ропства. Калхун је распустио Нулификационисте 1839. године, када је проценио да су њихови захтеви у погледу заште економских интереса Јужњака задовољени. Ова Кахунова борба у Сенату је продужила егзистенцију установе робовласништва за скоро четврт века и представља основу његове целокупне политичке каријере. Важно је напометути да Калхун није био најватренији заговорник робовласноштва у САД. Он се супротстављао милитантним поборницима ширења ропства на Запад из прагматичних разлога, јер је агресивни приступ водио у директни сукоб са Северњацима.

Калхун је на почетку политичке каријере (1820) успео да одигра значајну улогу у фомрирању Мисурија као робовласничке државе, иако географски Мисури није припадао Југу САД. Пред крај живота (1850) у Сенату је пристао да се Калифорнија прими у заједницу САД као слободњачка држава, иако је географски она неспорно Југ. Оштроумни Калхун је био свестан да је домет ширења робовласништва ограничен климатским условима у којима успевају памук и шећерна трска, а такође је добро познавао економску снагу северњачких капиталиста који су својим позамашним инвестицијама у железници и рударству покоравали Запад.

Једна од најзначајнијих политичких тековина Џона Калхуна је анексија Тексаса. На отцепљењу Тексаса, који је припадао Мексику од самог његовог настанка као независне државе (1821) Калхун је радио још у време мандата председника Монроа и Џексона. Тексас је већ 1836. године био независтан од Мексика, захваљујући победи англосаксонских колониста над генералом Санта Аном. Ипак, сложени међународни односи, односно подршка коју су европске силе давале Мексику, за неко време су одложиле припајање Тексаса заједници САД. У процесу анексије Тексаса (1844-1845) показало се да је Калхун најмоћнији политичар у САД. Одлазећи председник Тајлер је 1844. године Калхуна поставио за државног секретара који треба да потпише акт о анексији. Иако је анексија Тексаса изазвала негодовање на Северу због припајање једне изразито робовласничке територије и кршења многих уставних питања по пријему нових чланица САД, Калхун је успео да избегне све замке. Чак је својим утицајем у Демократској странци успео да постави једног анонимуса за новог председника САД, Џејмса Полка. Тих година, Калхун је доживео врхунац политичке каријере: ширио је територију САД, са њом и установу робовласништва, а уз то имао је моћ да аутсајдера Полка инсталира као своју марионету у Белој Кући.

Мексико је признао губитак Тексаса 1848. године мировним уговором у Гвадалупе Хидалгу. САД су лако савладале технички инфериорнију латиноамеричку републику, али на северу их је чекала Британска империја. Последњи велики државнички подухват сенатора Калхуна је било учешће у компрису са Великом Британијом по питању границе у области Орегон (1850). Овим компромисом Британији су препуштене области око реке Колумбије у данашњој Канади (Британска Колумбија), што је разбеснело многе америчке експанзионисте. САД су у рату са Мексиком показале да су моћне, али су ипак у односу према европским силама биле инфериорне. Чак и велики противници Британије, какав је био Калхун, морали су да попусте пред представницима краљице Викторије. Калхун је био моћнији од многих председника САД, али не и од британског монарха. Таласократија Велике Британије ће бити пољуљана тек после Првог светског рата.

Убрзо након Орегонског компромиса (1850), сенатор Џон Калхун је умро у својој 68. години. Институција ропства за коју се залагао је укинута свега 15 година након његове смрти, али територијални добици за које је заслужан, остали су као његова трајна тековина. Данас чак 13 мањих градова на југу САД носе име Џона Калхуна, а по њему су названи и многи универзитети, школе, болнице и улице. Услед ширења милитантне лево-либералне идеологије у САД, која је попримила чудовишне размере након 2015. године, лик и дело Џона Калхуна су дошли под удар. Многи његови споменици су на вандалски начин оскрнављени и срушени. Хистерија која је захватила америчке левичаре након случаја Џорџа Флојда настоји да бољшевичким методама избише свако сећање на Џона Калхуна и друге америчке политичаре који су били робовласници. Под удар троцкиста-бољшевика који су се после свог изумирања на истоку Европе, повампирили у Америци, нашли су се не само Калхун са потоњим челницима Конфедерације, већ и сами „Очеви оснивачи“ САД из 18. века. Са бауком култур-марксизма, Америком се шире нераздвојни бауци аутошовинизма и расизма (усмереног искључиво против белаца).

Душан Јевтић/Васељенска

Бонус видео