Ко брише ШИБЕНИК и уопште Далмацију из српске свести и то поставља као “туђи град и туђу земљу”?

Завршне етапе геноцида над српским народом се спроводе и у самој Србији и то на перфидан начин – мењањем назива улицама које носе имена по крајевима, градовима, рекама, планинама и др. које се данас налазе изван српских политичких граница (данашње Србије и Републике Српске). Све те области на којима је српски народ одувек живео и доприносио општој српској култури а са којих је потпуно истребљен кроз неколико узастопних геноцида данас се у самој Србији представља као туђи и несрпски простор. Да монструозност буде још већа та подручја пренатопљена српском крвљу у којима леже милиони костура умрлих и убијених православних Срба отворено се називају подручјима која припадају управо онима који су и истребили Србе и који данас бришу сваки траг српског постојања тамо (отимају старе цркве, уклањају ћирилицу, закоровљавају гробља, фалширају историјске податке итд.).

Постоји ли ишта гнусније од саучествовања у геноциду над сопственим сународницима? Има ли чега малоумнијег у оправдавању брисања из помена свих српских етничких и историјских територија које данас нису у саставу Србије?

Брише се из нашег колективног памћења да су Срби живели у Македонији, Скадру, унутрашњости Босне, Далмацији, крајишким подручјима, Славонији… све то се представља као туђе и уклања се из колективне свести да је икада било наше.

У навали уклањања трагова српског бивствовања у областима ван граница данашње Србије нашло се и елиминисање назива Шибеничке улице. Као и све остало тако се и Шибеник представља као туђи град, хрватски на који Срби немају право сећања па ни да изговарају име града иако је неоспорива историјска чињеница да су православни Срби староседеоци и Далмације и Шибеника.

У самом граду Шибенику постоје 4 српске православне цркве а то су црква Светог Јулијана из 1569. године, црква Часног Крста из 1600. године, црква Вазнесења Господњег из 1778. године и саборна црква Успења Пресвете Богородице из 1810. године поред које се налази и епископат будући да је Шибеник седиште Далматинске епархије Српске православне цркве. Саборна црква је данас једина истински активна у овом граду.

Град Шибеник је изродио на стотине хиљада Срба у протеклим вековима а многи од њих су оставили свој печат у општој српској култури у различитим областима. У Шибенику је рођен и највећи део свог живота провео српски писац Симо Матавуљ који је кроз “Пилипенду” описао страшан притисак римске цркве на локалне православне Србе да се одричу Светог Саве и крсних слава али и снажан отпор шибеничких и осталих далматинских Срба том ђавољем притискању. Срби су у Далмацији радије јели кору са дрвета него се одрицали српског имена но нажалост то мора да се гурне у заборав.

Неко свесно и подло брише то из свести и савести данашње српске популације у самој Србији.
Граница најзападније српске државе која је постојала – Републике Српске Крајине, протезала се изнад самог града Шибеника обухватајући српска православна села у којима су вековима живели поносити српски ускоци. И у крајишким песмама се каже : “са три стране око Шибеника, сва су села Срба Крајишника” а села су опљачкана и спаљена највећим делом у августу 1995. године.
Ко ће се сећати шибеничких Срба ако не сами Срби?

Како ћемо својим потомцима објаснити одакле толике српске цркве и гробља у Шибенику и његовом залеђу (под условом да их очувамо јер је у Далмацији најприсутније отимање српске културне баштине)?

Како би владика Кончаревић реаговао кад би чуо да се уклања Шибеничка улица?
Зашто Срби немају свест о свом етничком, историјском и лингвистичком простору те га се тако лако одричу и дају другима?

Фејсбук страница УСКОК

БОНУС ВИДЕО: