Годишњица бруталног усташког убиства 150 недужних и српског сликара Саве Шумановића

Сава Шумановић нема свој гроб. Почива у једној од заједничких гробница међу хиљадама сремских Срба, бираних за стрељање по угледу међу комшијама, по добром образовању, по стваралачкој вриједности, по припадности вјери.

Данас је годишњица бруталног убиства Саве Шумановића, једног од најистакнутијих српских и југословенских сликара 20. вијека.

У Сремској Митровици, у ноћи између 29. и 30. августа, на простору уз старо православно гробље, мученичку смрт је нашло око 150 недужних мушкараца, жена и дјеце из Шида, међу којима и четрдесетогодишњи сликар Сава Шумановић.

Усташке власти НДХ-а су на том мјесту, током Другог свјетског рата, систематски и плански убиле неколико хиљада недужних цивила, а највише жртава било је управо током августа и септембра те 1942. године.

Усташки агенти упали су 28. августа у кућу Шумановића у Шиду, у којој су боравили Персида Шумановић и њен син, сликар. Сава је замолио усташке агенте да му допусте да се окупа, а кад је то учинио, пољубио је мајци руку и отишао. Иза њега је остала „Берачица“, два дана раније довршена, и још влажно, платно. Одведен је у сремскомитровичку казнионицу, претјесну за хиљаде Срба који су овамо довођени из цијелог Срема. Одатле су у великим групама одвођени на српско православно гробље и убијани.

Савина група доведена је на гробље у сумрак 30. августа. Заједно са другима, стао је на ивицу већ ископане јаме. Затим су их стрељали или убијали маљевима, а потом гурали у велике јаме. На помјешане лешеве и још живе људе бацали су креч. Свједоци су касније причали да су се у јамама несмирена тијела још дуго помјерала. У таквим мукама завршио је и један од највећих српских сликара.

У својим раним дјелима, Сава Шумановић, неумрли српски сликар, инсистира на атмосфери и спретно користи бојене сјенке и танке слојеве боје. Поред сликарства, бави се илустрацијом, графиком и сценографијом. Сликарство Саве Шумановића у овом периоду показује утицаје сецесије и симболизма.

У јесен 1920. Сава одлази у Париз и изнајмљује атеље на Монпарнасу. Учитељ му је био Андре Лот, истакнути ликовни педагог правца аналитичког кубизма. У Паризу се дружио са Растком Петровићем, Модиљанијем, Макс Жакобом и другим умјетницима. Утицаји кубизма су видљиви у овој, али и у каснијим фазама сликаревог рада. Може се оправдано рећи да је овај сликарски језик Сава Шумановић донио у Србију и да његова дјела остају најрепрезентативнији примјер домаћег кубистичког сликарства.

Наредних година живи и слика у Загребу. Јавност и критика не прихватају његова дјела, па се из протеста потписује француском транскрипцијом на сликама.

Године 1924. пише студије „Сликар о сликарству“ и „Зашто волим Пусеново сликарство“, дјела која су полазиште за разумијевање његове естетике. Поново борави у Паризу 1925. године, гдје прихвата утицаје Матисовог сликарства.

Године 1927. Сава Шумановић је насликао „Доручак на трави“ који је наишао на одличне критике у Француској. Нешто касније је, за 7 дана и ноћи интензивног рада, насликао слику „Пијана лађа“ коју је изложио на салону независних. Инспирација за слику је била истоимена пјесма Артура Рембоа која је до њега дошла преко Растка Петровића који му је рецитовао. Друга инспирација је била слика Теодор Жерикоа „Сплав Медуза“. Критичари су ово дјело дочекали са подјељеним критикама, а Сава је исцрпљен радом тешко поднио оне негативне.

Враћа се у Шид 1928. године, уморан од тешких услова живота, рада и лоших критика. У Шиду слика сремске пејзаже. Његову самосталну изложбу у Београду критичари су веома позитивно оцијенили. Новац од продаје слика омогућио му је да поново оде у Париз. Ту настају значајне слике: „Луксембуршки парк“, „Црвени ћилим“, „Мост на Сени“. Ова дјела карактерише поетски реализам и умјерени колористички експресионизам.

Њему у част установљена је сликарска награда Сава Шумановић.

ИН4С

Бонус видео