Историја брани Србију и Русију од фалсификата црногорске власти

Црна Гора, она којом 30 година владају председници Демократске партије социјалиста, Социјалдемократске партије, Социјалдемократа и Бошњачке странке, Мило Ђукановић, Ранко Кривокапић – Рашко Коњевић, Иван Брајовић и Елвин Ибрахимовић, не бира речи да јавно опрља Русију и негира било какву, чак и историјску везу с њом, па се историјски документи Његошеве Црне Горе „згражавају” над таквим неистинама и фалсификатима.

Поменути лидери годинама саопштавају да је Русија реметилачки фактор, организатор октобарских немира за које су оптужени и осуђени држављани Русије, Србије и Црне Горе, да жели да пролије крв подгоричким улицама, да покушава да потре независност државе, иако је Русија прва држава која је признала резултате референдума, оптужена за сајбер нападе, за све лошије Ђукановићеве изборне резултате… А онда су уследиле санкције Русији, протеривање њихових дипломата, позивање у помоћ Америке и НАТО да је заштите, а оптужбе о Русији због рата у Украјини не би се могле побројати ни у хиљаде карактера.

Но, како не бисмо и ми били фалсификатори историјских чињеница, односно истине „у помоћ смо позвали” једног од најпоузданијих сведока из славне историје, не само Петровића, новине „Глас Црногорца” за које је почивши митрополит Амфилохије говорио да је „био црногорски ’Монд’, сведок истине и истинске Црне Горе”.

„Да! Црна Гора пријатељ је Русији и својој руској браћи. У Црној Гори нема ’Срба у фраку’ који Русију и братски руски народ варварским називају, већ с њим као са рођеном браћом учествују и за све што јој као браћа узајамно чине, искрено благодаре”, писао је цетињски лист ,,Глас Црногорца” у 15. броју који је штампан 1873. године.

Овај поуздани сведок друге половине деветнаестог века наглашава „да братске и нераскидиве везе између руског и српског народа у Црној Гори нашу земљу могу само узвисити”.

„Из тога свега не следује да Црна Гора своју самосталност изгуби, штавише узда се: да ће је јунаштво црногорског народа и братска помоћ сродне Русије, Црну Гору и српски народ узвисити до наше жељене цијели”, пише у тексту.

Према документу из 1896. године књаз Никола Петровић својим Цетињанима се овим речима обратио:

„Његуши и Цетињани, оружје које примисте било вам свијетло и сретње! Подарено рускијем царем, а сад благословљено нашијем митрополитом, оно ће, наступе ли прилике, бранећи драгу домовину и интересе Срба – славом се ако Бог да покрити”.

Књаз Никола народу је ово казао управо у време када је значајна помоћ из Русије у оружју оснажила моћ њене одбране од освајача а све је то забележио цетињски ,,Глас Црногорца”. Црногорцима је књаз пожелео да им „руско оружје донесе још већу славу”.

„Оно је отркано дугом борбом и искривљено на Велешу, Вучјем долу, Рогамима и Илијину брду. Ја се Господу Богу молим, Цару мира и рата, да вам ово буде сретње. Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и племена. Ви ћете, ја сам увјерен, остати ти браничи, поуздани и одушевљени, као што сте и до сада вазда били. Живјели моји јунаци”, рекао је Никола који је с разлогом цитирао Његоша, „Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич цркве и племена”. Литије с којима је народ у Црној Гори одбранио православне светиње биле су инспирисане управо том поруком.

Колико је српски народ у Црној Гори дискриминисан више не скрива ни власт, али се и у том случају брани фалсификатима – да Петровићи ни династије пре њих никада нису по било којем основу припадале српском роду, да су Срби и Црногорци потомци различитих предака, да у Његошевој и Вуковој Црној Гори не постоји српски језик нити се поштује Вукова азбука, да је Српска православна црква „великосрпска измишљотина и инструмент поробљавања Црне Горе”, да Косово није део Србије… Списак дела против званичног Београда је подугачак, али с тим потезима се не мири већинска, Његошева Црна Гора која је након 30 година сменила власт Ђукановића и његових коалиционих сателита за које је премијер Дритан Абазовић казао да су „сада највећи реметилачки фактор” и носиоци „фашистичких идеја”.

А шта су Србија и њен народ значили за Црну Гору чије су је владике и господари подигли на највећи световни и државни пиједестал говори се у тексту и новинама ,,Црногорка”, из 1871. године.

„Кад се црногорство у српство прелије, зар ће нестати црногорства? Неће, црногорство не умире. Кад се српство право извојује, Црна Гора ће се у велико српство преобразити и што је Црногорац данас, то ће онда бити сваки Србин, а то је – прави Србин”, писала је „Црногорка”. „Ако српство не ускрсне или ускрснувши новој пропасти иде, онда ће Црна Гора опет оно бити што је до данас била, бранитељ права српског, и тог права тек онда ће нестати, кад Црногорца нестане”.

Новица Ђурић/Политика

Бонус видео