ЛГБТ ВРЕДНОСТИ НАМЕЋУ И КРОЗ ШТИВО ЗА ДЕЦУ: Скрнаве традицију породице, и најмлађима “сервирају” ставове

Нема, поодавно већ, недодирљивих дела за апостоле политичке коректности који, охрабрени, руше све пред собом и за које статус класика не значи ама баш ништа.

Књиге на којима су сасвим сигурно и сами одрастали, настале у неким посве друг(ачиј)им временима, немилосрдно се преиспитују и тумаче по правилима ове нововековне идеологије, бивајући подвргнуте тестовима на којима неминовно пада и последњи траг духа, духовитости, инвенције, уметности. А етикета “кенсел” бива ударена толико често да би све те “отказане” или “обрисане”, неподобне књиге, попуниле полице Александријске библиотеке.

Британска списатељица Инид Блајтон чије су дечје књиге све до појаве Харија Потера, биле преведене на више језика но било чије друге, исписала је стотине романа, продатих у више од пола милијарде примерака, а небројене су генерације расле уз њене серијале “Тајна седморка” или “Пет пријатеља”… Расле, да – но изгледа да више неће! Закључено је да погледи на расу, род и сексуалност ауторке (рођене 1897!) никако нису у складу са узусима модерног времена, а Инид је проглашена “сувише прошловековном” за модерну децу.

Неки родитељи, истина, “скачу” у одбрану “породичних вредности”, када се нпр. појави приручник за приповедање бајки “у ЛГБТ+ кључу” те Пепељуга постаје лезбијка, а убица змајева трансродна особа. Буне се и због појаве стрипа “Лептирићи” у коме се дечак заљубљује у стрејт(?) дечака из клупе, који му ипак до краја приче узврати љубав. Стрипски хероји су, у међувремену, одреда добили и своју “не-стрејт” верзију или макар епизоду, баш као и цртани филмови, који се одавно праве по сличном кључу. Истовремено, код нас, још се и не стиша бура око уџбеника биологије који ђацима објашњавају како могу изабрати род – а већ сазнајемо да у основним школама Центар Е8 држи предавања о промени пола…

Међутим, нико не бива узнемирен када у серијалу популарних романа о вампирици Амелији Зубић и њеним пријатељима, малом Косцу смрти, девојчици – Јетију, и принцу – полувилењаку, овај потоњи, из књиге у књигу, пред малим читаоцем развија и све више открива своју (транс)сексуалну оријентацију. Принц је притом (иако је у уводном роману представљен као бахати, размажени и лицемерни негативац), за сваког тог малог читаоца просто неодољив, најдуховитији, најзанимљивији међу јунацима, са својим тако смешним и симпатичним усхићењем женском одећом, сјајем, шљокицама, са својим урнебесним заљубљивањем у – светлуцаве ципеле на штиклу, и плесањем са њима! Нема, кажу нам, разлога за узнемиреност ни када у илустрованој књизи о депресији код деце “ловкиња на чудовишта” (психијатар) теши јунакињу како и њена партнерка, или партнерка њене мајке, каткад виде чудовишта… А шта са родитељима који би, ипак, желели да њихова деца читају “Пет пријатеља” и друге класике који су обележили столеће за нама? Имају ли макар право на узнемиреност пред садржајима који се деци, ако не намећу, а онда – благонаклоно сервирају?

– Логику дела насталог у одређеној епохи и културном контексту не можемо прилагођавати, преправљати ни “поправљати” актуелним или пожељним идеолошким начелима. У том погледу поље књижевности и културе за децу је најосетљивије: погодно пошто се обраћа публици у формативном узрасту. Из тог разлога покушаји интервенција, цензуре и прекрајања непожељних мотива и јунака ту се најпре одвијају – каже Зорана Опачић, професор на Учитељском факултету, поводом актуелних “кенселовања” и најчувенијих литерарних серијала за децу, на којима су одрастале генерације.

Опачићева додаје да уметничка дела не трпе политички коректне “дораде”, интервенције, цензурисања, пошто тиме губе своју аутентичност, есенцију и банализују се, своде на пропагандну раван, на памфлет. Наглашава да штива исписана са искључивом намером да промовишу одређену заједницу, народ или нацију, било да је реч о Индијанцима или Албанцима, и нису књижевност.

“Ама ко то хоће да забрани `Пет пријатеља`?”, не мало шокирано пита Градимир Стојковић, писац хит серијала о хајдуку, који би представљао својеврсни пандан серијалу Инид Блајтон, јер су уз њега генерације овдашњих малишана заволеле књигу. Наставља наш саговорник:

– Мада, шта се ја и чудим, још мало па ће све забранити, а давно је, пре десетак година, чика Града све то предвидео. Само, још су ме тада грдили како нисам толерантан и савремен, упозоравали да не смем да говорим тако оштро, нити да изговорим како се залажем за забрану било чега, па било то и скроз неприродно и ненормално. Испаде да ја не смем да се залажем за забрану а да други смеју да забрањују, и то нешто што је ван сваке памети. А мислио сам да се зна шта је дечак, шта је девојчица, шта је природно, а шта није…

Оно што ипак јесте разлог за узнемиреност је свакако то што се у односу на критеријуме “модерности” и обавезујуће толерантности – негде потпуно изгубио критеријум који одређује шта је (добра) књижевност. У таквом свету, “Пет пријатеља” неминовно губе битку као прошловековно штиво, а Џулијан, Дик, Ен, Џорџ и Тими, све са другарима из “Тајне седморке”, бивају ћушнути под кревет, док крај дечјих узглавља леже (испод)просечни литерарни урадци којекаквих проповедника владајуће идеологије новог века.

НЕМА ПОШТЕЂЕНИХ, НИ КОНТЕКСТА

НЕМА поштеђених у овим литерарним чисткама ни када је реч о делима која су иницијално носила најпозитивнији могући идеолошки предзнак, те сматрана прогресивним, еманципаторским и модерним. Рецимо – романтични приказ робовласничког Југа у “Прохујало с вихором” подједнако је неприхватљив као и “Чича Томина колиба”, јер Чича Тома више није оно што је био за све нас – симбол ослобађања Афроамериканаца, већ најобичнији расни стереотип. Баш као што Киплинга ни пет “Књига о џунгли” и топлих прича о Моглију, ни сва љубав према Индији, нису могле да спасу “кенселовања” због песме “Терет белог човека”…

Др Сус уз чије су књиге још од Другог светског рата одрастали Американци, на своју срећу, није доживео што и његове тако популарне књиге – повлачење из штампе и књижара због “неприкладних стереотипа”.

Марина Мирковић / Новости

БОНУС ВИДЕО: