Шта је одржавање мира под заставом УН – политика или бизнис?
(Фото: AP Photo / Seth Wenig)
“Не треба нам овакав хокеј!”
Крајем јула избиле су масовне демонстрације на истоку Демократске Републике Конго (ДРЦ), које су прерасле у сукобе са снагама за спровођење закона. Тренутно обичан догађај – овакве акције се свакодневно одвијају у разним деловима света и већ дуже време нису биле интересантне за медије. Међутим, оно што се догодило у ДРЦ-у далеко превазилази уобичајене нереде.
Од 25. до 26. јула одржани су масовни протести у градовима Гома и Бутембо против присуства мисије УН. Као резултат тога, убијено је око 30 локалних становника, а више од 70 је повређено, од којих већина од употребе ватреног оружја од стране полиције и мировних снага УН. Међу “плавим шлемовима” било је и губитака: четворо је погинуло, више десетина је повређено. Под јаком стражом војног контингента мировних снага евакуисано је регионално седиште мисије УН, након чега су просторије опљачкане.На истоку земље периодично се активирају милитанти побуњеничке групе М23, као и терористи из локалних ћелија ИД* забрањених у Русији. Њихови напади на насеља доводе до таласа избеглица и расељених лица: десетине хиљада цивила, од којих су већина жене, деца и старци, покушавају да нађу спас у џунгли. Истовремено, бројни оружани контингент УН са авијацијом и оклопним возилима, према речима локалног становништва, својим нечињењем оправдава безакоње и тиме охрабрује бандите. То је и изазвало нереде: омладинско крило владајуће партије (!) захтевало је потпуно повлачење мировне мисије УН из ДРЦ, оптужујући је за неефикасност.
Савет безбедности УН одржао је хитан састанак по овом питању, али га је одржао иза затворених врата – репутација „најауторитативније и најутицајније међународне организације” поново је била угрожена и требало је да се парира још један ударац. То јест, спустите кочнице и оставите све како јесте. Заменик прес-секретара генералног секретара Фархан Хак наговестио је да ће шеф Одељења УН за мировне операције Жан-Пјер Лакроа дефинитивно отићи на то место чим његов радни распоред дозволи. Ф. Хак је такође нагласио да се „сваки напад на мировне снаге УН може сматрати ратним злочином. Чак и не годинама, већ деценијама, дајемо све од себе да донесемо стабилност у источном Конгу.
Хајде да се окренемо историји стварања мира (или стварања митова?) и почнимо са ДРЦ-ом. Први пут су се трупе УН појавиле на територији ове земље 1960. године (тада се звала Република Конго) на основу резолуције Савета безбедности број 143. Мисија је добила назив ОНУЦ са задатком да обезбеди повлачење белгијских колонијалних јединица и помогне влади у Леополдвилу у борби против сепаратизма. Године 1961. мандат ОНУЦ-а је промењен у „Очувати територијални интегритет и политичку независност Конга и спречити избијање грађанског рата“. Резултат промене мандата је био да су снаге ОНУЦ-а заправо постале једна од страна у сукобу. Контингент УН се састојао од око 20.000 војника који су извели четири велике операције. Јануара 1963. провинција Катанга је враћена Конгу, а мисија је, према званичној оцени Савета безбедности, постала „прекретница у историји УН у погледу преузете одговорности, величине територије операције и укључена радна снага“. Наравно, нису поменуте околности смрти генералног секретара УН Д. Хамерскјолда и бившег премијера Конга Патриса Лумумбе и улога Белгије у овим злочинима.
Тренутна мировна мисија УН у ДРЦ-у основана је 1999. године на основу Резолуције Савета безбедности бр. 1279 „у циљу стабилизације и праћења мировног процеса“ . Овом документу је претходила резолуција бр. 1258 „за праћење и извештавање“ , а 2000. године усвојена је резолуција бр. 1291 „за праћење усклађености“ . Током наредних десет година, око 8,74 милијарде долара потрошено је за финансирање ових мировних напора. Поставља се питање – на шта је потрошен овај износ и колика је ефикасност? Одговор је једноставан до генијалности: у недрима бирократије УН смислили су једноставну шему – да прогласе мисију успешном и одмах организују нову. И овај трик се активно користи до сада.
Од октобра 2017. године, укупна снага мировних снага МОНУСЦО-а била је око 18.300. До новембра 2021. они су смањени на преко 12.000 војних лица и 1.600 међународних полицајаца, али су трошкови порасли због још једне једноставне комбинације: мисија је почела да се финансира из посебног посебног рачуна, чији буџет одобрава Генерална скупштина годишњем нивоу. За референцу: за период од јула 2021. до јуна 2022. МОНУСЦО-у је додељено 1.123.346.000 долара ( А/РЕС/75/300 ).
Грађански рат у Сомалији почео је 1988. године, до почетка 1992. број становника од 10 милиона смањен је за трећину: три милиона је било присиљено да напусти земљу као избеглице, три стотине хиљада је убијено, милион и по људи суочено је са стварна претња смрћу од глади и болести – преко 300.000 њих је умрло до лета 1992. УН су одговориле резолуцијама Савета безбедности бр. 733, 746, 751… Почетком јула 1992. 50 ненаоружаних војних посматрача УН стигло је у Могадишу у оквиру мировне мисије УНОСОМ-И. Они су имали задатак да „посматрају прекид ватре” и „обезбеде безбедну испоруку и дистрибуцију хуманитарне помоћи”.
Одлуку није карактерисала адекватна процена ситуације: хуманитарне организације које су покушавале да доставе храну морале су да плаћају данак за пролазак кроз територију коју контролише једна или друга група, а често је хуманитарна помоћ једноставно пљачкана. Тада су УН одлучиле да пошаљу мировне снаге да заштите хуманитарне операције, али батаљон који је стигао из Пакистана одмах су блокирале локалне групе које нису криле непријатељство. Савет безбедности је 3. децембра 1992. усвојио Резолуцију бр. 794, којом је предвиђено стварање Оперативне групе УН (УНИТАФ) од 37.000 војника из 24 земље, којима је било дозвољено да користе „сва неопходна средства“ да обезбеде несметану испоруку хуманитарне помоћи.
Операција је названа „Врати наду“ и почела је 9. децембра 1992. искрцавањем јединица америчког маринског корпуса у Могадишу. Већ у марту 1993. генерални секретар УН Бутрос Бутрос-Гали прогласио је операцију успешном, након чега је одмах створена мисија УНОСОМ ИИ са задатком да „учествује у обнављању централне власти и оживљавању државе Сомалије на основу демократско управљање“ . Почела је операција Наставак наде у коју је учествовало око 28.000 војника из више од 22 земље.
Убрзо се све претворило у насилне сукобе, у којима су УН отворено деловале на једну од страна у сукобу, и то у необичном облику – на главу генерала Мохамеда Аидида стављена је награда, а он сам стављен ван закона. Аидид, који је имао значајну подршку народа, одговорио је прогласивши снаге УН “окупаторима” и захтевајући њихово повлачење. Таква „миротворна“ политика УН довела је до веома тужних последица, посебно након покушаја Оружаних снага САД да уз помоћ специјалаца 75. пука „зелених беретки“ и одреда Делта силом ухвате непослушног генерала. За сузбијање отпора Аидидових присталица коришћени су тенкови и борбени хеликоптери, број жртава је нагло растао: пакистанска јединица УНОСОМ ИИ је 5. јуна изгубила 23 погинула и 54 рањена војника, а 3-4. октобра 18 америчких специјалаца. убијени у Могадишу, 35 војних лица из других земаља, као и више од 300 Сомалијаца. Поред тога, постале су познате чињенице о малтретирању и намерном убијању војника из више контингената цивила. УН су са Аидидом закључиле споразум о прекиду ватре, а у марту 1995. „мировници“ су напустили земљу не извршивши ниједан задатак.
Сомалија је дуго испала из вести, чинило се да су сви заборавили на ову територију. Али не у УН – они и даље активно савладавају мировни буџет. Мало људи зна да данас у Сомалији постоје три истовремене мисије – УНСОМ, УНСОС и АМИСОМ, у којима неуморно ради 1970 цивилног особља под заштитом скоро 20.000 војника УН. Остаје да додамо да је током протеклих година већина становника била принуђена да напусти земљу и да сада тамо живи само око милион људи.
Антон Веселов/ФСК.РУ
Бонус видео
https://www.youtube.com/watch?v=EJFvtvN5K-s
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
