Где је камен пуцао и ломио се – Србин није!

Разумем страх за живот али не разумем страх од живота, а толико смо поболели од те погани да се једва разазнајемо међу живима.

Срби смо, побогу, олако се то схвата и превише лако носи- ко рите, ко подране гаће, као пука реч која нам говори ко смо, а не шта смо?!

Није ово слово да нам се ваља бусати у прса што смо Срби, будале то чине, но да нам ваља схватити да нисмо улудо Срби, да је најтеже бити човек међу нељудима и да је борба вечна остати човек и кад ти се све нељудско дарује као лепше, лакше и боље.

Србин се не плаши живота!

Ако не страхује од смрти зашто би од живота, а ако страхује од смрти да ли уопште живи?

Није мука немати, мука је у немању претворити се у страшљиву звер која ће и у брату видети плен, а Србин то није!

Ни звер, ни плен!

Какви год да су дани пред нама проживели смо их и преживели, дакле нису камен око врата но крст, а најтежи носе најбољи!

И нема ту питања: „Зашто поново и зашто нама?!“ – није свако јутро ведро, али је јутро…

Нема те муке која ће ЧОВЕКА да пороби, нити добра која ће нечовека да умири, па се не бојмо оних што нам прете лошим временима док год је добрих дана у нама…

А, има их, Богу хвала, онолико! Посејали смо их и пожњели да претекне и потомцима, баш као што је нама претекло праотачких!

Срби смо, а то се носи ко плаштаница, ко искушеништво и подвиг!

Ако смо кад у муци и заборављали на себе на Господа нисмо, ако смо где и залутали и тамо нас је Господ чекао, ако смо и падали у вери Господ је још јаче веровао у нас!

Није узалуд, Срби смо, народ којег нема многа а опет га побројати не можеш…

Све док не страхујемо од живота и не дозвољавамо да нас њиме плаше, јер чиме уплашити народ рођен на Васкрс, распећем?

Народ моштију плашити да ће остати само кост и кожа од њега?!

Народ који је имао онолико колико је другима дао плашити да неће имати ничега?!

Народ којем су гусле у кући старије од темеља куће плашити да ће му кућа гладовати?!

Срби смо, побогу, нису нас сломиле муке но су се муке ломиле о нас, а живота да се плашимо?!

И тешки дани су дани! Не мирише сваки цвет, али је диван на ливади, и куса би била ливада без њега…

Верујте, пишем из перспективе човека који је више у немању но у имању, отац сам, супруг, син, брат…и не страхујем пред празним тањиром већ пред празним погледом.

Биће за тањир, а шта ако не буде за погледа..?

Шта ако знамо ко смо а заборавимо шта смо?!

Где је камен пуцао и ломио се – Србин није!

Није се плашио живота но да се живот не уплаши од њега као какве погани па утекне…

Нису тешки дани пред нама, ко што нас несоји плаше, но ћемо ми бити тешки данимо предамо ли се страху!

Срби смо, аман! Зар се Васкрс плаши распећа?!

Није свако јутро ведро, али је јутро!

На ноге, Србине мој, сунце ти могу сакрити само колико ниси кадар да га иза облака видиш!

Веруј у себе, толико си дужан Господу који је вазда веровао у тебе!

Колико си дужан Господу толико си и потомцима, јер ако им оставимо страх од живота да се у њему траже како ће знати да СРПСТВО није рита, но да се носи ко плаштаница..?

Какве нас данас виде- тако ће довека изгледати па упамет се, Србине мој, нису ни нама оставили гримасе у завет да их ко лица носимо- но иконе, да на њих личимо јер живот је искушеништво, а бити Србин подвиг тог искушеништва…

Михаило Меденица/ИН4С

Бонус видео