Истиче ли рок трајања Алијином миту?

По општој оцени, најзанимљивији резултат нетом одржаних избора у Босни и Херцеговини јесте убедљив пораз, са нешто преко 100.000 гласова мањка, Бакира Изетбеговића у трци за место бошњачког члана Председништва, од Дениса Бећировића, кандидата већег броја странака, кога је Шефик Џаферовић тесно поразио приликом претходног одмеравања снага представника СДА и опозиционог блока.

У коментарима овог исхода најчешће се поставља питање да ли та персонална смена потенцијално доноси и нешто суштински ново на плану политичких односа у БиХ и самог будућег функционисања до сада углавном блокираног Председништва, услед већ рутинског супротстављања двојца (са кормиларом) Џаферовић-Комшић свему што би као предлог или примедбу на дневни ред изнео трећи члан Милорад Додик, као и њиховог константног и грубог пренебрегавања обавезујуће законске одредбе да је за валидност читавог низа одлука овог колективног органа неопходан консензус.

Чињеница да сво троје новоизабраних чланова Председништва номинално происходи из странака социјалдемократске оријентације, већина аналитичара отписује као релевантан аргумент у прилог могуће успешније сарадње Жељке Цвијановић, Дениса Бећировића и Жељка Комшића.

Познато је да је старинска подела на левицу и десницу, иако се терминолошки одржава, посвуда суштински обесмишљена, па би троје чланова Председништва посматрати као експоненте неких левих или десних идеологија било подједнако неосновано као и тврдити, рецимо, да је победница на недавним изборима у Италији Ђорђа Мелони „фашиста”, што се недобронамерно чини, а Урсула фон дер Лајен представница либералног левог грађанског центра.

Национална проблематика

И током предизборне кампање у БиХ било је више него јасно да су у реторици свих озбиљнијих претендената на политичке функције, па и садашњих чланова Председништва, доминирали тонови који су, у већој или мањој мери и на различите начине, тежишно указивали на заокупљеност националном проблематиком.

Комшић је своје тобоже наднационално грађанско „босанство” заогртао причом о погубности свих национализама, Жељка Цвијановић је понављала приврженост интересима српског народа и Републике Српске, док је Денис Бећировић у погледу заклињања на верност наводно угроженом бошњаштву и оштрине према онима који га, бива, угрожавају био чак и гласнији од Изетбеговића.

Иако је у првом јавном обраћању после избора проговорио обазриво и умивено, позивајући на превазилажење постојећих несугласица, чему су се неки искрено обрадовали, Бећировић није пропустио да оцени како су „БиХ, њени народи и грађани, неповратно изгубили претходне четири године у нерационалним изјавама Милорада Додика и коментарима на те изјаве”. Такво очитовање свакако није најбоља препорука за релаксирану сарадњу са Додиковом наследницом у Председништву.

Комшићева привидно џентлменска и у бити тачна констатација да је прави изборни победник у ФБиХ Човићева ХДЗ, ако је судити по хитром реаговању из ХНС („Његов избор је не само чин грубог кршења хрватских уставних и конститутивних права, него и рушење темеља БиХ”), није нимало знаковитији наговештај складније сарадње унутар хрватског националног корпуса који Комшића већински и даље не сматра својим легитимним заступником, тако да се више рачуна на Кристијана Шмита и Зорана Милановића…

Дакле, није реално очекивати да ће унутар Председништва, а богме ни у босанскохерцеговачкој политичкој арени, у погледу смањивања напетости, веће одговорности за опште добро и помирљивијег понашања, нешто кренути набоље. Тако бар процењује већина озбиљних и објективних домаћих и страних аналитичара. Тешко је претпоставити да би „робустније” ангажовање страног фактора, које се ту и тамо наговештава, могло имати благотворно дејство. Напротив!

Разлог изборног фијаска

Друго питање на које политичка јавност и аналитичари траже одговор и објашњење јесу разлози који су довели до изборног фијаска Бакира Изетбеговића, уз чије име се најчешће говорило и писало, а на чему је и он сам инсистирао, „лидер СДА”. С обзиром на то да је његова странка остварила бољи резултат од свог „лидера”, логично је закључити да су многи чланови водеће бошњачке партије свој глас дали Бећировићу, а можда чак и Комшићу. Какво је то онда лидерство? Можда инерцијско?

Изетбеговићев пораз, који у предизборним предвиђањима није био очекиван, иако ни потпуно искључиван, али свакако не са оваквим заостатком у броју гласова, тумачи се деловањем неколиких чинилаца. Гордан Духачек у Ослобођењу овако је сажео своју оцену: „То што је син славног оца, овај пут није било довољно да га поновно доведе до фотеље у Председништву БиХ, зато што је Изетбеговић постао прилично неомиљена фигура међу Бошњацима. Томе је помогла и политичка амбиција његове супруге Себије, која се у сарајевској јавности упоређује с Леди Магбет или са Еленом Чаушеску. Међутим, кључни разлог Изетбеговићеве неомиљености јесте то што је постао симбол корупције и клијентелизма у режији СДА”.

Ако се реченом дода и одсуство харизме и политичког талента сина аутора „Исламске декларације” (за коју је у више наврата поносно тврдио да је стално држи на радном столу), као и неинвентивност изборне кампање засноване на „провереним” (и прочишћеним) кадровима, отужним патриотским и ратнохушкачким слоганима, као и џамијским хепенинзима са „курбанима” на ражњу, постаје јасније зашто је Бакир, без обзира на педигре, додијао већини својих сународника, раније и поузданих гласача. Неки помињу и „крај династије”. Династија од једног колена?!

Духачекова констатација, која није само његова, да то што је син славног оца Бакиру није помогло да се домогне жељене фотеље отвара и један шири хоризонт разматрања феноменологије бошњачког политичког живота и вредносног система на коме почива систем симболичких представа који га дефинише. Бакир Изетбеговић је, наиме, током предизборне кампање упадљиво наглашавао да следи очеву стазу, па је чак једном приликом патетично изјавио: „Кад умрем, желим да кажу да сам добро пратио бабу. То је мој циљ”. Нико не може знати да ли ће му се онострана жеља остварити, али га праћење бабиног пута на управо завршеним изборима дефинитивно није довело до овоземаљског циља.

Култ Изетбеговића

Може ли се на основу оваквог исхода закључити да рок трајања Алијином миту полако истиче? Такав закључак би свакако био преурањен и погрешан. Алија Изетбеговић ће у верско-националном имагинаријуму за већину Бошњака и даље остати на пиједесталу оца нације и човека који је Босну одбранио кад је била одсудно угрожена, а у већма религијски оријентисаним круговима сматраће се и великим исламским мислиоцем и „краљем мудрости”, како га називају у Турској. Наравно, његов култ ће временом вероватно бити донекле редимензиониран и, у светлу нових сазнања и накнадне памети, примеренији историјској стварности и реалним димензијама личности и дела човека који је несумњиво обележио једно прекретно раздобље у новијој историји бившег југословенског простора, првенствено Босне и Херцеговине и бошњачког народа.

Међутим, оно што је упитно јесте – докле ће и у коликој мери позивање на његов пут бити продуктивно у стварима савремене политике и актуалних кретања у друштвеним односима? Још поодавно је чак изношена и сумња у погледу практичне веродостојности Бакирове декларативне, неодступне верности бабином путу.

После његовог избора за члана Председништва 2010. године, Неџад Латић је, рецимо, завапио да је „новокрунисани бошњачки принц”, који се „доказао као политички мекушац, спреман одрећи се својих и очевих пријатеља, те погазити политички тестамент и аманет”, послужио „међународним кројачима судбине БиХ” да, уместо тада неупоредиво јачих кандидата Хариса Силајџића и Фахрудина Радончића, неуверљив Алијин син, у замену за неке обећане финансијске погодности, заседне у фотељу бошњачког члана највишег колективног органа власти у Сарајеву.

„Не треба се обичан читалац, посебно преварени гласач, који је гласао ‘за мртве Алијине кости’, а не за будућност и независност БиХ, дуго увјеравати колико је перспективно штетан био Бакиров избор у Председништво”, ламентира Латић пре више од десет година (Босна од А. до Б. Изетбеговића, Нови Пазар, 2011). А отада је, на овај или онај начин, Изетбеговић непрестано био на власти, као објективно најутицајнији бошњачки политичар. Незахвално је упуштати се у процене колико се син стварно држао очевог пута, јер је и сам отац (нације) понекад од њега одступао, а поготово није прикладно да се у то упушта неко ван бошњачког националног корпуса.

Уосталом, много тога у оваквим просуђивањима је ствар интерпретације и променљиве конјунктуре, а и идеологије и интереса, па и личних афинитета и анимозитета, што све заједно не погодује уравнотежености и објективности суда. Оно што се намеће као сазнајна потреба јесте да се личност и деловање Алије Изетбеговића најзад резултативно подвргну озбиљној анализи, како би се, на основу увида до којих би се њоме дошло, боље и потпуније, ван предела панегиричких мистификација и политички мотивисаних похвала и покуда, стекла максимално (идеално никада неће бити могуће) веродостојна представа о противречној појави неоспорног бошњачког вође с краја прошлог и почетка овог века.

У светлу изборног фијаска његовог сина и политичког наследника не можемо, а да се не присетимо реске оцене Мустафе Ченгића у књизи Алија Изетбеговић – јахач Апокалипсе или анђео мира (Сарајево, 2015): „Изетбеговићево негативно политичко наслијеђе најснажније се очитује у немогућности његових насљедника да се отргну од обрасца према коме је свако питање… прије свега национално питање. […] Изетбеговићеви сљедбеници у врху СДА не знају да гледају кроз другу политичку призму. Они, заправо, немају алтернативу, јер губитком заштитарског статуса, губитком патернализма над цијелим једним народом, који је Алија Изетбеговић успоставио оног момента када је освојио власт, они губе најснажнији политички ослонац и важност – губе смисао свог постојања”.

Мења ли се нешто у том смислу? Или је Бакир једноставно досадио и Богу и људима? Убрзо ће се показати.

Извор Све о Српској / Дарко Танасковић

БОНУС ВИДЕО: