Мајкл Хадсон: Почело је разарање светског економског поретка

Пратити све геоекономске турбуленције какве нужно иду уз „порођајне муке” мултиполарног света немогуће је без увида и разумевања за њега које нуди професор Мајкл Хадсон (Michael Hudson) са Универзитета у Мисурију, САД, аутор већ увелико утицајне књиге Судбина цивилизације (The Destiny of Civilization).

И у својој последњој студији „о евру без Немачке” (Michael Hudson on The Euro Without Germany) професор Хадсон дубоко је заорао не би ли разумео самоубилачке економско-политичке одлуке Немачке, њихов утицај на евро, и сам већ у стрмоглавом паду, да би наговестио бар неке од могућности за убрзану интеграцију Евроазије са Глобалним Југом у јединствену целину, све у покушају да се ишчупају из смртоносног загрљаја Хегемона.

То је довело до наше електронске преписке, нарочито о будућој улози јуана, на шта је Хадсон приметио и ово:

„Кинези са којима сам годинама разговарао нису очекивали да ће долар овако да ослаби. Они извесно неће плакати ако он опет ојача, али их брине могући бег капитала из Кине у Евроазију, будући да и сам мислим да ће после партијског конгреса (који почиње 16. октобра) доћи до хајке на оне који у Шангају заступају слободно тржиште (Shanghai free-market advocacy). Притисак надолазећих промена осећа се већ дуже време и наставља да расте. Дух реформи усмерених на обуздавање ‘слободног тржишта’ почео је да се шири међу студентима још пре десет година, а ти исти су сада већ почели свој успон по лествицама партијске хијерархије.”

Говорећи о кључном проблему у вези с руским условљавањем плаћања енергената у рубљама, Хадсон је додирнуо и тему о којој се ретко размишљало било где изван Русије: „У ствари, њихова жеља није да им се плаћа само у рубљама. То дефинитивно није оно што Русији треба, зато што она рубље може једноставно да наштампа кад пожели. Њој су рубље потребне да избалансира своја међународна плаћања у намери да тиме стабилизује и курс саме рубље – а не зато да би га погурала на више.”

А то нас, пак, доводи до питања измирења потраживања у јуанима: „Прихватити плаћање у јуанима је исто као да сте прихватили плаћање у злату – међународном средству пожељном у свакој земљи као не-декретна валута (non-fiat currency) (на коју политика нема никаквог утицаја – прим. прев), која ће увек имати вредност ако неко одлучи да је у датом тренутку прода (за разлику од садашњег долара, који би на крају могао да буде конфискован или у најгорем случају да пропадне). Оно што је Русији заиста неопходно јесу критични индустријски производи попут компјутерских чипова. А њих би могла да тражи да их увезе из Кине, да а их плаћа јуанима које је Русија већ обезбедила.”

Повратак Кејнза

На крају наше преписке професор Хадсон је љубазно пристао да детаљно одговори на нека моја питања о изузетно комплексним геоекономским процесима какви се тренутно развијају широм Евроазије.

БРИКС разматра могућност увођења заједничке валуте – која би укључила све њихове појединачне валуте, а очекујемо да ће исто то да важи и за проширени БРИКС+. Колико ће имплементација тога бити практична? Није лако замислити како се Централна банка Бразила хармонизује са оном руском, или са Народном банком Кине. Да ли ће се то односити само на инвестиције – путем Развојне банке БРИКС? Да ли ће се то базирати на роби и злату? Како се у то уклапа јуан? Да ли приступом БРИКС-а заснованим на актуелној Евроазијској економској унији (ЕАЕУ) и размени мишљења са Кинезима којом руководи Сергеј Глазјев? Да ли је самит у Самарканду практично унапредио повезаност БРИКС-а и ШОС-а?
– Било каква идеја о заједничкој валути морала би да почне од аранжмана за размену валута између постојећих држава чланица. Већи део трговине међу њима тада би се обављао у домаћим валутама. Али да би се поравнале оне неизбежне разлике (вишкови и мањкови у платном билансу), Централна банка ће створити заједничку валуту.

Површно гледано то би помало личило на Специјална права вучења (Special Drawing Rights) (СПВ) каква је увео Међународни монетарни фонд (ММФ), највећим делом да би финансирао амерички дефицит војног буџета и нарастајући трошак за сервисирање дуга америчких дужника према повериоцима са Глобалног Југа. Но, тај би аранжман више био налик „банкору” (bancor) који је Џон Мајнард Кејнз (John Maynard Keynes) предложио 1944. Земље у дефициту би могле да повуку унапред одређену квоту тзв. банкора, за које би валутација била унапред одређена заједничким избором цена и курсева валута. Ти банкори (и њихови властити валутни курсеви) би се онда користили за плаћања према земљама у суфициту.

За разлику од ММФ-овог СПВ система, циљ ове нове алтернативе не би био да се просто субвенционише економска поларизација и задуженост. Кејнз је предложио принцип да уколико би земља (а мислио је на САД) ушла у хронични вишак – то би био знак њеног протекционизма или одбијања да подржи међусобно резилијентну економију – па би тад њена потраживања почела да бивају гашена, скупа са дуговањима у банкорима оних земаља којима њихове економије нису омогућиле да уравнотеже сопствена међународна плаћања и да подрже сопствене валуте.

Данас предложени аранжман би одиста подржао међубанкарске позајмице између земаља чланица, али не у сврху подршке бегу капитала (што је основна намена ММФ позајмица, када постане могуће да после избора на власт дође нека „левичарска” влада), а ММФ и њена алтернатива Светској банци не би дужницима наметале строге планове штедње и антирадничке мере. Та економска доктрина би промовисала прехрамбену и самодовољност у основним потрепштинама, а промовисала би и значајно формирање капитала у пољопривреди и индустрији, уместо финансијализације.

Вероватно да би и злато постало један од елемената међународних монетарних резерви ових земаља, просто зато што злато јесте роба за коју се стотинама година употребе свет већ увелико сагласио да је и прихватљиво и политички неутрално. Али тада би се злато користило само као средство за поравнавање платних биланса, не и као дефинишуће за било коју домаћу валуту. Та поравнавања би се, наравно, проширила тако да обухвате и трговину и инвестиције са земљама Запада које неће бити део ове банке. То злато би и за њих постало прихватљиво средство за поравнања дизбаланса западних дуговања према новој евроазијској централној банци. То би се доказало и као средство плаћања које западне земље не могу тек тако једноставно да не прихвате – док год се то злато буде задржавало у рукама чланица нове банке – а не више у Њујорку или Лондону, што је још од 1945. била врло опасна пракса.

На састанку на којем ће бити формирана таква банка, Кина ће бити у подједнако доминантном положају какав су САД имале 1944. у Бретон Вудсу. Но, њена ће оперативна филозофија сада бити сасвим другачија. Циљ ће бити да се економије земаља чланица банке развијају, кроз дугорочно планирање или трговинске шеме најповољније за њихове привреде, да би се избегло развијање онаквих врста односа зависности и преузимања приватизацијом и данас карактеристичних за политику ММФ-а и Светске банке.

У те развојне циљеве треба укључити и земљишну реформу, индустријско и финансијско реструктурирање, као и реформу пореских система, али и реформу домаћег банкарства и кредитирања. Досадашње дискусије на састанцима ШОС-а су изгледа добро припремиле подлогу за успостављање опште усклађености свих интереса у креирању реформи дуж тако постављених линија.

Евроазија или пропаст

Средњорочно, да ли је могуће очекивати да би се немачки индустријалци, размишљајући о наступајућој пустоши и сопственој могућој пропасти, у масовном револту против трговинско-финансијских санкција Русији наметнутих од стране НАТО, одлучили да Берлин натерају да опет отвори Северни ток 2? Гаспром гарантује да је цевовод могуће вратити у функцију. Да би се то догодило, није потребно да се Немци и сами учлане у ШОС…
– Мало је вероватно да ће се немачки индустријалци покренути да спрече деиндустријализацију своје земље, с обзиром на самртни САД/НАТО загрљај у ком држе политику Еврозоне ових 75 година, колико најмање траје политичко мешање разноразних америчких оперативаца. Много је вероватније да ће шефови немачких компанија покушати да бар сами преживе, како знају и умеју, чувајући што је више могуће нетакнутог приватног и компанијског богатства током наступајућег раздобља у ком ће се цела Немачка полако претворити у економску руину, сличну онима у данашњим балтичким републикама.

Већ се разговарало о пресељењу производње и менаџмента у САД, што ће Немачку онемогућити да добија енергију, метале и друге основне сировине од било ког добављача који неће бити под пуном контролом америчких и интереса њихових савезника. Остаје велико питање да ли ће се немачке компаније одлучити да емигрирају у нове евроазијске економије у којима се већ сада чини да индустријски раст и просперитет имају добре изгледе да превазиђу оне какви би били у САД.

Наравно да је цевоводе Северног тока могуће поправити. Управо то и јесте основни разлог за тако жесток актуелни политички притисак од стране америчког државног секретара Блинкена који инсистира да управо сада Немачка, Италија и друге европске земље повећају напоре да своје економије раздвоје од трговине и инвестирања према Русији, Ирану, Евроазији и свим другим земљама чији развој САД упорно покушавају да ометају и онемогуће.

„Нема aлтернативе”

Да ли се приближавамо тачки на којој ће се кључни играчи Глобалног Југа – више од сто држава света – коначно сложити и одлучити да све ризикују и онемогуће САД да одржи у животу вештачке неолибералну глобалну економију, која је ионако у стању непрекидне коме? А то значи само једну могућу опцију, као што сте је и сами назначили – успостављање паралелне глобалне валуте којом ће се заобићи амерички долар – док уобичајени сумњивци и даље причају о, у најбољем случају, некаквом Бретон Вудсу III. Да ли је FIRE (finance, insurance, real estate) – финансије, осигурање, некретнине) финансијски казино довољно свемоћан да стварно уништи сваку могућу конкуренцију? Да ли можете сагледати било какав практичан механизам, осим оних које су већ разматрали БРИКС/ЕАЕУ/ШОС?
– Пре свега годину или две чинило се да је задатак стварања неке нове, потпуно развијене алтернативне светске валуте монетарног, кредитног и трговинског система, толико сложено да је све детаље за њега практично немогуће било чак и ваљано сагледати. Али зато су се америчке санкције већ показале као довољно јак и довољно убедљив катализатор и стимуланс да сви разговори о томе добију врло прагматичну ознаку хитности.

Конфискација златних резерви Венецуеле у Лондону и њених америчких инвестиција, конфискација 300 милијарди долара руских девизних резерви чуваних у банкама у САД и Европи и претња да би се исто лако могло догодити и Евроазији и другим земљама које се буду успротивиле америчкој спољној политици – учинили су дедоларизацију још хитнијом. Ту сам логику објаснио више пута, од мог чланка објављеног на Валдај клубу (са Радиком Десаи) до моје недавно објављене књиге Судбина цивилизације, па до низа предавања припремљених за Хонг Конг и тамошњи Глобални универзитет за одрживост (Global University for Sustainability).

Држање обвезница деноминованих у доларима, па ни чување свог злата или инвестиција у САД или у Европи више није безбедна опција. Јасно је да се свет већ преломио на два сасвим различита типа економије, а да су америчке дипломате и њихови европски сателити сасвим расположени да разоре цели постојећи економски поредак у нади да ће изазивањем велике кризе успети да се најлакше из ње извуку.

Такође је јасно да је потчињавање ММФ-у и његовим плановима штедње право економско самоубиство, а да је уважавање Светске банке и њене неолибералне доктрине самоуништавајуће. Резултати тога су били да сe створи ненаплатива разлика дуговања (unpayable overhead of debts) деноминованих у америчким доларима. Та дуговања није било могуће исплатити без узимања нових кредита од ММФ-а уз прихватање услова који значе економску предају пред америчким приватизационим и шпекулативним фондовима.

Једина алтернатива наметању строгих економских мера штедње самом себи је да се извучете из доларске замке од САД спонзорисане економије „слободног тржишта” (читај: тржишта ослобођеног од заштите државе, ослобођеног од могућности владе да наплати штету изазвану по околину од стране америчких нафтних и рударских компанија и друге таквим пословањем изазване индустријске и прехрамбене зависности) и да односе с њима брзо и потпуно раскинете. Тај прекид неће бити лак, а америчка дипломатија ће учинити све што може да спречи и омете стварање независнијег економског поретка. Но, америчка политика је већ увелико створила такво стање глобалне зависности у којем више и буквално нема друге алтернативе него да се из свега тога сами ишчупате.

Немачки егзит?

Како доживљавате тврдње Гаспрома да Линија Б „Северног тока 2” није била захваћена терором над гасоводом? То би значило да је „Северни ток 2” практично спреман да се одмах покрене – са капацитетом од 27,5 милијарди кубних метара гаса годишње – што је управо половина укупног капацитета оштећеног Северног тока. То би онда значило да Немачка још није пропала. Тиме се отвара и сасвим ново поглавље. Решење ће зависити од тога колико ће немачка влада бити спремна да донесе одговарајућу политичку одлуку.
– Ево у чему је цака: Русија извесно неће хтети да поново поднесе исти трошак само зато да цевовод још једном оде у ваздух. То ће морати да на себе преузме Немачка. И кладим се да ће данашњи режим на то да каже „Не!” А то ће онда неминовно изазвати врло интересантан узлет алтернативних политичких партија.

Коначно, Немачка ће моћи да обнови своје трговинске односе са Русијом једино ако се повуче из НАТО-а, пошто и сама схвати да је управо она главна жртва НАТО рата. А то би могло да успе једино ако се исто расположење прошири и на Италију, на Грчку (зато што је остала незаштићена од Турске, одавно, још од кипарске кризе). А све то ми личи на дугу и неизвесну битку.

Можда би пуно лакше било кад би немачка индустрија одлучила да се спакује и пресели у Русију, да тамо помогне у модернизацији индустријске производње, нарочито фирме попут БАСФ-а, Сименса итд. Уколико се немачке компаније одлуче за пресељење у САД због гаса, јавност ће то схватити као америчку пљачку немачке индустрије у жељи да све њене досадашње предности САД преузму за себе. А чак и да се баш то деси, ни то нема изгледа да успе, ако се у виду има садашње стање америчке постиндустријализоване економије.

Зато је кретање на Исток једино разумно што немачкој индустрији још преостаје, уколико успе да створи сопствену политичку странку на националистичкој и анти-НАТО платформи. Устав ЕУ би тада захтевао да се Немачка повуче и из ЕУ – зато што ЕУ ставља интересе НАТО испред интереса земаља чланица. Следом тог сценарија следећи корак би био да се поведу разговори о уласку Немачке у ШОС. Спреман сам да се кладим око тога колико ће времена проћи док се и то не догоди.

Провод Стеван Бабић

Стручна редакција: Мирослав Здравковић

Извор thecradle.co/Стање ствари

БОНУС ВИДЕО: