Министарствена штедња

Уважени Господине Министре за бригу о селу,

Уз извињење што сам тек јутрос сазнао да ће у наредном Владином мандату бити пет министарстава више, те да ће се државне работе обављати ефикасније но до јуче, мислим да би користило општој ствари ако би ти, по сопственој иницијативи, предложио да се твоје Министарство, по редоследу постојећих министарстава последње уписано у Именик – укине јер је оно, што би рекле Лале, измишљено тек да се нађемо у дивану.

Уколико би такав твој предлог био усвојен, било би то вишеструко корисно: укидањем некорисног дела постојећег државног апарата ослободио би се простор за смештај нових служби проглашених за неопходне, твоје досадашње послове преузело би Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, тако да би све то допринело смањењу буџетских трошкова.

Добро, на тај би начин теби било ускраћено задовољство да се шеташ “по шумама и горама наше земље поносне”, твоји бројни дочеклије остали би без повремене сеоске забаве, а телевизијски програми остали би сиромашнији за минут-два причице о оних десетак-петнасет градских пресељеника у неко од већ испражњених села.

Теби, мој Министре, као да није познато колико је оно грађевинарско министарство везано за село: “производећи” асфалтне путове, оно у села уводе културу и, истовремено, сељанима пружа могућност да скокну до неке ближе или даље вароши и тамо се мало цивилизују.

Тако, на пример, кад сам пре скоро тридесет година планинарио по Руднику и около њега, ни сам не знам како сам забасао у крај назван Качара, можда Качера или нешто слично и тамо, у једној домаћинској кући, сазнао да су, уз асфалтни пут “добијен” тек неку годину раније, имали и једну сахрану: једна од снаха, не зна се како, упознала је неке од чешћих “пролазника” тек изграђеном дарогом и убрзо, невична “количинама” цивилизацијских достигнућа, умрла од дроге.

Ако је то био несрећни изузетак – да га занемаримо, али шта да радимо са селом од око 2.000 (две хиљаде) становника, на 22 (двадесет два) километра од Великога Града, селом које има здравствену станицу, апотеку неколико трговина, пошту, железничку станицу, електричну, гасну, водоводну и канализациону мрежу, двадесетак аутобуских дневних полазака ка Граду (асфалтним путом старим четрдесетак година), велику спортску дворану, селом у коме је, како нам сведочи Божићни број београдске “Политике” из 1940. године, било тада око две хиљаде (2.000) деце која ће “сутра бити две хиљаде добрих домаћина, две хиљаде исправних грађана”, селом које је после Другога светског рата имало школску зграду најмодернију у Срезу, селом које је пре четрдесетак година у првом разреду основне школе имало тридесетак ђака, а наредне школске године биће их чак четворо!

Питаћеш ме, Министре, како и зашто ово последње, а мени остаје да ти кажем како је, барем до ове године, за месечне аутобуске карте за једно или двоје запослених и једног или два ђака требало издвојити петнаестак-двадесет хиљада динара – суму блиску оној којом се могао изнајмити подстанарски простор у граду.

Ван сваке сумње, многи од оних који су свакодневно путовање заменили подстанарчењем – макар се одрекли и мирнијег живљења у сопственом сеоском домаћинству, рећи ће да им је то каква-таква “олакшавна” замена за свакодневно поштовање аутобуског реда вожње, тамо и натраг.

Са тим у непосредној вези стоји питање теби, мој Министре, да ли си се икад запитао из којих је финансијских извора “градски аутобуски саобраћај на подручју територије општине Јагодина од 20. јануара 2019. године постао бесплатан за све становнике”. И да ли би те тај пример навео да размислиш о узроцима и последицама онога о чему је писану у претходним трима пасусима.

Да и не помињемо безбројне дизалице и новоградње (једну од повише стотина скоро довршених станова) по поменутом Великом Граду. Другим сличним градовима да се овде не бавимо.

А наспрам свих тих грађевина по градовима – неких десетак-петнаест оних чији је одлазак у неко од села обзнањен граду и свету на велика звона.

Мој Министре.

Од Бога ти здравље.
Илија Петровић