ДОШЛИ ПРАЗНИ, ОТИШЛИ ПУНИ: Бекство страних компанија из Вучићевог зверињака са даровима државе Србије

Преко хиљаду и по страних предузећа и компанија у Србији, добило је за десет година око пола милијарде евра на поклон, у виду наводних субвенција за запошљавање домаћих радника, од режима Александра Вучића, што „на руке”, што преко домаћих и страних рачуна.

И та рачуница важи ако се рачуна да је свака од тих компанија запошљавала само по 50 радника и ако је субвенција износила 9.000 евра по запосленом. А, како је јавности добро познато, већина њих је запошљавала знатно више привремених и повремених радника, а субвенције су се у многим случајевима кретале и до 140.000 евра по запосленом (колико је добио немачки „Хенкел”), па се може са сигурношћу рећи да је реалан распон ове незапамћене пљачке буџета, већи од три милијарде евра за десет година Вучићевог „милосрђа” које је делио дерући кожу грађана Србије. Но, упркос свему томе, већ дуже времена траје бекство страних предузетника из Вучићевог политичко-криминалног дворишта. Многи су десетоструко смањили производњу, али већина сасвим сигурно одлази у неке сигурније државе. Профит и субвенције које су добили а нису их дали у предвиђене сврхе, нико од њих није вратио. Нити им је ко то тражио. Дар се не враћа дародавцу. Увредио би се.

Око подне, 8. септембра ове 2022. године, одлазећи српски диктатор отворио је још једну у низу привремених објеката за промоцију своје надприродне моћи. У питању је била фабрика у Пожаревцу из „породице” Мадерсон групе (Мотхерсон гроуп).

Самодржац је пред окупљенима свечано положио заклетву да ће држава помоћи ту инвестицију са 4,2 милиона евра субвенција, али да за узврат тражи да ту буде запослено око 900 људи, те да се нада да ће такве инвестиције успети да део људи врати у Србију из Аустрије, Италије и других земаља, јер се, како он чује, „одлива велики број људи из Браничевског округа” у правцу Запада.

Похвалио се диктатор како у фабрици Мадерсон групе у Смедереву већ ради више од 3.000 људи, а у Ћуприји више од 250 људи и да ће он лично да обезбеди још новца и инвестиција за Пожаревац.

Драго је и странцима било. Kако и не би, велика је то пара, преко 4 милиона евра, без икаквог повода. Та фирма иначе одлично послује, не треба јој никаква субвенције. Али, кад је председник толико навалио, ред је био и да се захвали на даровима ове племените државе: „Узбуђени смо да ширимо наш посао у Србији и људи из Србије су нам блиски срцу”, рекао је председник корпорације Мадерсон Вивек Сигал.

И Пожаревљани су се крстили и питали се: како је могуће да им грађани из буџета дају толики новац, да отворе своју фабрику у којој ће профит остати само њима!? Kако је могуће да им држава даје скупу индустријску струју по пет пута јефтинију него што је купује држава на страним тржиштима енергената? И ко ће то све да плати? Зашто им Вучић даје толике паре ако већ послују добро?дајес паре ако ови вец послују добро? Ваљда и сами имају тежњу да се шире, да уложе у своје пословање у другим земљама?

Но, био је то само још један од оних Вучићевих прескупих циркуса, које он још увек изводи и због којих мора да буде у ланцима доведен на оптуженичку клупу и то на јавном суђењу.

Јер, чињенице су необориве: према службеним подацима Агенције за привредне регистре АПР-а (до октобра текуће 2022. године), у Србији је регистровано укупно 1.301 представништво страног правног лица (компанија). Највећи број тих компанија је из САД које у Србији имају чак 134 компаније, на другом месту су то компаније из БиХ, њих 107. На трећем месту су компаније из Немачке, њих 102. Било их је још око 700, али је „друштво почело да се осипа”. Почело је бекство из обећане „златне долине”.

Деценија диктатуре Александра Вучића, остаће упамћена и по томе што је у Србију довео овакве и сличне „монтажне” стране компаније, којима је на поклон-бесплатно дао читаве индустријске зоне, из буџета им доделио милионске субвенције, такође бесплатно уступио комплетне инфраструктуре, ставио им на располагање читаве локалне самоуправе, а у погоне и фабрике гостујућег бизниса, уселио најјефтинију радну снагу на европском континенту и једну од пет најјефтинијих на свету.

Упркос свему томе, након десет година живота и рада на рачун државе Србије, након бесомучног черупања те „златне коке”, већи део страних компанија напустило је или се увелико спрема да напусти Вучићев зверињак. Јер, у том забрану нико више није сигуран па ни страни ловци у мутном, те „свете краве” толико драге владајућем режиму.

„Сви одоше, остадоше само Филип Морис, Гранд кафа и Српска напредна странка”, завапио је због свега тога један војвођански пролетер радикалске провинијенције, који је, колико до јуче био уверен да живи у златном кавезу свемоћног Алека.

Али, бајка је бајка, а истина је више него горка: све те наводно велике инвестиције, „страна улагања”, све те силне стране фабрике које су обећавале запошљавање на хиљаде радника, заправо су све до једне, монтажно-демонтажног типа и све што се налази у једној таквој фабрици могуће је најкасније за недељу дана раставити и пребацити на другу локацију.

Све док им је била послушна та кротка српска радничка класа, док се радничка сиротиња није досетила да се распита о својим правима, о синдикалном удруживању, о праву на плаћен превоз и оброк и слично, Вучићеве поклоне било је немогуће одбити.

Али, појавио се низ за њих нежељених догађаја. Режим Александра Вучића постао је непожељан и његовим менторима на Западу. Па чак и „пријатељима” на Истоку. Цене живота у Србији вишеструко су повећане. Радници у страним фабрикама почели су да траже своја права, да се буне против робовласничког односа страних газда према њима, и да траже плате уместо „стипендија” од 200-300 евра. Убрзо, због свега тога, почела је велика сеоба те силне „монтажне” индустрије.

Ипак, субвенције које су Вучићевом личном вољом добијали страни предузетници, углавном мешетари, ловци на јефтина тржишта, нико од њих није вратио, а највећи број њих није их ни користио у предвиђене сврхе. Уосталом, та обавеза никад и није постојала у уговорима (а често, ни уговора ни таквих клаузулама уопште није ни било!).

Ово је огорчило и оправдано сукобило домаће предузетнике са режмом Александра Вучића. Чак се и домаћи, тако рећи „лојални држави” српски пословни клуб „Привредник” преко свог представника обратио јавности износећи чињеницу да су страни инвеститори добијали субвенције од скоро 90.000 до 100.000 евра по радном месту а да ниједан члан тог клуба није добио више од 200 евра по запосленом.

Није тешко израчунати да је страна фабрика са педесет запослених добијала одмах по доласку у Србију чак пет милиона евра „добродошлице”, без икакве обавезе да их употреби сасвим, или да их случајну држави врати. Тај новац никада, ни у једном случају, није реинвестиран у платни фонд компаније или неким чудом у развој локалне саоуправе, у знак захвалности држави-домаћину. Са друге стране, све те производње већ су имале разрађена тржишта и сигурне купце ван Србије, чисти профит и јасну политику: што мање улагања-то већи приход.

Вучићева лудачка кампања да наводно привуче стране инвеститоре, на овај начин направила је више стотина милиона евра и долара штете и озбиљно допринела продубљивању дужничког ропства садашњој и наредним генерацијама грађана Србије.

Са друге стране, самоуверени диктатор бесрамно се хвалио како субвенционише домаће привреднике, са по 200 евра за запошљавање радника у неким произвођачким погонима.

Једна од страних фабрика (швајцарски бренд, произвођач чоколаде „Бери Kалебо”) добила је 120.000 евра по запосленом, а пребогати немачки хемијски гигант „Хенкел”, добио је из сиромашног српског буџета чак 144.000 евра по запосленом раднику.

Оваква брутална пљачка, где најсиромашнија држава Европе плаћа најбогатијима за радна места која ће бити или неће бити отворена, није запамћена у историји бешчашћа.

У једној од јавности склоњеној анализи Економско факултета у Београду, пише да је држава на овакве начине помогла 296 пројеката, од чега 202 иностраних инвеститора, а 94 домаћих, па је учешће домаћих мало мање од трећине. Уочена разлика у додељеном износу субвенција је према овом истраживању далеко већа, па је од око 655 милиона евра субвенција, страним индустријалцима дато 611 милиона, а домаћим свега 44 милиона.

То истраживање се бавило периодом до 2016. године. Но, након тога, дакле, у периоду последњих пет година, до краја 2021. године, још око стотину страних „инвеститора” које је ушло у Србију у међувремену, добило је милионске субвенције, а данас више од половине њих више не постоји у овој земљи. Нема ни њих нити новца који су добили на поклон као наводни спаситељи српске економије и анђели са Запада који ће запослити раднике у Србији.

У последње време редом су одлазили Вучићеви „мезимци” које је издашно финансирао из џепова грађана Србије, па је тако након вишемесечних калкулација, планирано повлачање изведено и у случају италијанске фабрике „Геоx”. Тачније, акција је изведена покретањем поступка ликвидације и гашењем привредног друштва. Наиме, “Геоx” је према уговору са Владом Србије из 2012. године (прва Вучићева „ласта”!) добио од државе чак 11,25 милиона евра, односно субвенцију од 9.000 евра по запосленом за инвестицију од 15,8 милиона евра, уз обавезу запошљавања најмање 1.250 људи. Чак је и један аутор америчког издања листа „Финанциал Тимес” у то време био шокиран чињеницом да је субвенција државе Србије скоро равна инвестицији ове италијанске компаније. Писало се тада како је италијанска компанија „Геоx” своју фабрику у Врању отворила две и по године након потписивања уговора, у зиму 2015. године, у присуству тадашњег премијера Александра Вучића, да је на захтев „Геоx”, осим оних 9.000 евра по запосленом раднику, тражила и добила додатна финансијска средства, па је израчунато да је грађане Србије овај експеримент коштао између 12 и 14 милиона евра.

Врло спретни и квалификовани радници, школовани и са великим ранијим (југословенским) искуством у производњи обуће, били су од првог дана изложени нехуманим условима рада, неплаћањем прековременог рада, као и зарадама које су се кретале на нивоу од 35.000 динара.

Након свих „подмазивања” које је Вучић личн иницирао, „Геоx” је за пет година одлично профитирао, што од државе Србије што од свог тржишта ван Србије, и тако успешно завршио своју балканску мисију. Остало је преко хиљаду радника и њихових породица без посла, понижено од сопствене државе још више него од страног капиталисте.

Из Србије је са великим профитом отишла и јужнокорејска компанија „Шинвон”, заправо једна од две злогласне „Јурине” фабрике у Србији, која је отворена у Нишу 2011. године путем. Брутално, како то може само аутентични представник такозваног либералног капитализма, „Шинвон” је СМС порукама обавестио 188 радника да због смањеног обима пословања није у могућности да им продужи уговоре. И могло им се тако, јер у уговору са државом нигде и није било никаквих клаузула, правно обавезујућих обезбеђења у случају отпуштања радника.

Слично је поступио и један страни трговински ланац, „Хоме Плус”, који је практично преко ноћи донео одлуку да затвори продају у Србији и да ујутро отпусти више од 100 радника. Остала је блокада од 50 милиона динара, а новац из државне субвенције није никада употребљен на предвиђени начин. Ни ова страна фирма није отишла из Србије са минусом, него са добитком, али на једном другом, „офф схоре” рачуну.

Чак је и руска компанија “Спилит” напустила Србију, а без посла је остало више од 500 радника, у два различита краја Србије. Разлози ни до данас нису саопштени радницима и јавности, јер је овај субвенционисани посао могао и даље да послује са тако ниским трошковима према запосленима и држави. Ипак, власник Андреј Ходасевич, који је имао у Србији чак 34 продајна салона, радницима и оштећеним купцима обећао је исплату дугова, што је и урадио, али га је искуство са српским подземљем и самом државом научило да не настави даљи рад у Вучићевој Србији.

Остао је оштећен за чак 200.000 евра и огорчен отишао из државе која га је охрабрила да дође, а онда и разочарала. Случај ове руске компаније, изузетак је из правила о којима је овде реч, јер се Ходасевич на крају понео коректно према свима. Али, са друге стране, овај пример говори о два лица једне криминалне политике коју води режим Александра Вучића.

И немачка фабрика за прераду и конзервирање рибе “Сервфуд”, затворена је само две године након отварања. Процена немачких инвеститора је била да је Вучићева Србија нестабилна за велики обим пословања које је било планирано. На дан кад се десио кананац на вратима фабрике, тек око десетак радника је протестовало испред закључане капије а онда им је преко друштвене мреже, тачније, једне Вајбер групе, саопштено да је фирма затворена. Иако је на почетку рада најављено запослење за чак 300 радника, немачка компанија за две и по године упослила је једва око 60 радника, а тужан крај свих надања дочекало је тек њих 25.

Недавно је и бугарски ланац продавница мобилних телефона, опреме и технике “Хенди” затворио своје радње широм Србије – све у једном дану, укупно око 200 објеката. Око 900 радника, о отказима, обавештено је о отуштању е.маилом.

Италијанска фабрика „Леонардо”, тачније речено, њен погон за производњу делова обуће у Србији, није чак ни саопштила својим радницима (њих око 60) да више нису запослени. Након затварања погона у Суботици, Италијани су га поново отворили, али са знатно мање радника и знатно мањим обимом производње. Али, као и други, и „Леонардо” је узео дебеле субвенције, одлично профитирао и коначно свео производњу на минимум, раднике такође, из разлога „високих ризика” рада у Вучићевој Србији.

Први који су схватили да је Вучићев овоземаљски рај уствари идеалан за „брзи обрт”, била је хрватска фирма “Голд еxцханге” која се само годину дана бавила у Србији откупом злата, сада већ давне 2013. године. Та фирма је једном дану донела одлуку да затвори свих 90 златара у овој Србији, а 180 запослених остави без две последње плате и доприноса, дословно на улици. Све златаре затворене су 12. септембра те године, непуних годину дана након што су почеле са радом.

Kасније је према том „моделу” много њих дошло у Србију да „узме брзе паре”, а у томе им је здушно помагао лично Александар Вучић и читава његова машинерија за пљачку државе.

Истина је да према постојећим законима у Србији постоје могућности за разне субвенције за набавку машина, унапређење иновативног пословања и слично. Али, до тог новца не може да дође ниједан домаћи предузетник нити компанија, уколико није у „талу” са Вучићевом мафијом. За странце важе друга правила: све могу да добију, од свих оптерећења су ослобођени, према њима се односи са великом снисходљивошћу, и то не може друкчије да се тумачи него као слика Вучићевог комплекса и његове личне мизерије. У његовом огледалу стоји слика гмизавца без карактера, а такав човек са таквом поданичком психологијом, „доводио” је стране пословне људе у Србију, само да би доказао колико је он вредан и способан. И није питао колико то кошта.

Није тешко израчунати на узорку 1000 страних компанија у Србији, помножити тај број са просечном субвенцијом по запосленом, и доћи до запањујућих цифри, које између осталог говоре и о томе како је Србија пала у дубоко дужничко ропство и како ће свих 7 милијарди евра 2023. године морати да плати повериоцима, од Kине до Западне Европе, Америке и Арапског залива.

А како се овај диктатор односи према домаћем предузетнику, говори и податак да сви државни конкурси за субвенције захтевају строго да им се да банкарска гаранција (као кад се узима кредит банке са високом каматом), па онда каско осигурање (ако се купи машина), а о додатним трошковима које треба дати држави не треба ни говорити, јер им краја нема. А та Вучићева држава уствари субвенционише новцем грађана који данас најпре иде странцима на поклон, за опремање земљишта, изградњу хала, довођење јаче струје, набавку опреме, куповину сировина…

Фабрика мултинационалне компаније „Таркетт”, отворена међу првим страним фабрикама у Бачкој Паланци, такође се спрема на дефинитиван одлазак из Србије, а добила је приликом доласка у руке бившу фабрику, чувени југославенски бренд „Синтелон”. Након година успешног пословања, све говори да ће отићи ван домашаја Вучићевог економског „златног доба”.

И чувена данска компанија Ц&А у Србији је прогласила је стечај, након што је, како је званично саопштено, „постала мета организоване царинске преваре непознатих починилаца”, где се даље каже да је тај „непознти починилац” учинио више од 300 преварних радњи којима се крше царински прописи Републике Србије. Тако је на мистериозан начин без посла остало 135 запослених у Србији колико их је радило у 14 великих продајних објеката.

На стотине страних компанија у Србији се спрема на одлазак, и свака од њих има своје разлоге и своју страну приче. Заједничко им је то што на суров начин поступају са радницима, да их отпуштају без најаве или било какве отпремнине, да су сви редом били корисници великих, енормних субвенција из буџета Републике Србије и да су остварили завидне, неки и фантастичне екстра-профите, да су били ослобођени свих оптерећење које домаћа предузећа и предузетници имају, те да су као рођена браћа сложни у идеји брзе и ефикасне отимачине свега што им је корисно, са или без благослова државе.

Друга је и сасвим тужна прича о покушају српског пољопривредника да добије макар било какву мизерну субвенцију, јер нам се „сусједи” у Хрватској чуде, што поред толике земље држава Србија не да ни пет пара пољопривреднику. Тамо, наиме, према европским директивама, држава даје велике „потицаје”, истина, најчешће онима блиским владајућој странци, као и другде у региону.

Прича Драгана Радивојевића из села Драгојевац код Владимираца (Шабац) где је легло Вучићевих следбеника, речито говори о каквом се крвопијском режиму ради.

Наиме, Радовојевић је поверовао у Вучићеву изјаву да може да га пита шта год жели, јер, демократија је, рачунао је он. Па кад му се пружила прилика, не да пита, него само да нешто гласно констатује, кад се нашао у близини Вучића, у време док је овај долазио у те крајеве током предизборне каппање, задесило га је нешто чему се није надао.

Пришла су му „два лица” са службеним значкама Министарства унутрашњих послова, наводно дискретно, у црним јакнама и још дискретније му саопштили да ако проговори још једном да ће бити приведен. Поштени пољоделац, пољопривредник, Драган Радивојевић, учествовао је пре тога и на састанцима са тадашњим министром пољопривреде, Браниславом Недимовићем, па како обећања министра нису испуњена, он је желео да искористи прилику посете председника његовој општини и постави му питање: где су субвенције за пољопривреду?

Након што је добио упозорење полиције пољопривредник Драган Радивојевић, одлучио је да не поставља питања, плашећи се за своју безбедност: „Да не бих своју породицу узнемирио, много ми је тешко када причам о овоме, јер породица је мој живот. Ја не желим да мојих троје деце пате и плачу, зато што је тата отишао у затвор јер је хтео да постави једно питање председнику. Председнику који би требао да буде председник свих нас, а не само чланова његове странке. само сам желео да га питам зашто нису исплаћене субвенције до 10. марта, јер је иза тог обећања стајала Влада, а ја сам сматрао да он, као велики шеф треба да ми да одговор”, објашњавао је Радивојевић.

Вучић тврди да се не плаши. Ниједног питања. А, требало би да се озбиљно плаши. Јер ће одговарати, неће моћи нигде да умакне. Можда ће један од сведока на суђењу његовим велеиздајничким пословима бити и пољопривредник Радивојевић. Овај поменути, коме су „два лица” скренула пажњу да пази шта прича, иначе оде у бајбок. А, шта да га је питао за три милијарде евра које је за десет година стрпао пребогатим страним компанијама у виду субвенције? Шта би му онда радила његова батинашка банда?

Никола Влаховић / Таблоид

БОНУС ВИДЕО: