Јулијус Евола – Мој сусрет са Kодреануом

Међу вођама разних покрета националног препорода, који су изникли између два светска рата, од оних са којима сам имао прилику да се лично упознам, нарочито ми се у сећање урезао Kорнелију Kодреану, вођа румунске Гвоздене гарде, као једна од најплеменитијих и најчеститијих личности. У пролеће 1936., на једном од мојих истраживачких путовања по разним европским земљама, које сам предузео у том периоду, посетио сам Букурешт.

Kодреану је остављао упечатљив утисак чак и својим физичким изгледом. Висок, стасит, он је био оваплоћење аријевско-романског типа, који и у Румунији има своје репрезентативне представнике, произишле, с једне стране, колонизацијом Дакије од стране Римљана, као и од најстаријих индоевропских становника из локалних крајева. Његово лице и начин говора уверавали су вас да је пред вама човек у коме су особине – суровост, непоштење, непоузданост и издајство – апсолутно немогуће. Такође, могао је рачунати и на утицај, који је имао међу својим следбеницима, који су с њим били у врло блиским и знатно дубљим односима него што је случај код искључиво политичког удруживања.

У то време, ситуација у Румунији је била прилично напета, ако причамо о односу између краљеве владе и Гвоздене гарде. Створена је таква атмосфера, из које је касније произишао низ трагичних догађаја. У италијанској амбасади су ми рекли да не би требало да се сусретнем са Kодреануом; румунска власт је одмах протерала све странце, који су с њим ступили у контакт. Нисам обраћао пажњу на та упозорења. Неки Румун, са којим сам одржавао везу, будући да се интересовао за истраживање Традиционализма, појавио се у улози посредника. (1)

После неког времена, пошто сам изразио жељу да се сретноме, два изасланика су се тихо појавила у холу хотела, где сам боравио, како би ме одвели код свог вође, у чувену Цаса Верде – Зелену кућу. Саграђена на периферији Букурешта, од стране самих легионара, она је била седиште целокупног покрета.

Након проласка кроз оно, што у Румунији представља показивање гостопримства, при чему госта послуже са малом чинијом слатког и чашом воде – појавио се Kодреану, и од првог момента, и првих изговорених речи, између нас се успоставило истинско разумевање. Знао је за моју књигу „Побуна против модерног света“, која је изазвала велики ођек у централној Европи, две године раније, када је објављена на немачком језику. Моја жеља да се иза политичке борбе успоставе духовна и традиционална начела, поклапала се са Kодреануовим жељама и то нас је зближило.

Пошто ја не разумем румунски, он је објашњавао на француском, очигледно бринући о томе да ли успева да артикулише своје мисли у прецизном, језгровитом и смисленом облику.

Међу тим нашим разговорима, сећам се интересантне карактеристике, коју је Kодреану дао фашизму, немачком национал-социјализму и свом сопственом покрету. Он је рекао, да у сваком организму постоје три принципа: материјална форма, животна снага и дух. Исто тако могуће је процењивати и народ, а такође и покретање обнове могуће је развијати наглашавајући један или други принцип. Према Kодреануу, у фашизму је доминирао принцип форме као саставног обрасца политичке идеје и Државе; то је било наслеђе Рима као утемељивачке силе. У немачком национал-социјализму видео је изразиту тежњу ка животној снази: права, која је у оквиру национал-социјализма имала раса, расни мит, позивање на крв и расу, национално заједништво. С друге стране, за Гвоздену гарду кључна тачка била је духовна компонента. У најмањој мери је желео од ње да одступи. А под „духом“ Kодреану је подразумевао нешто, што такође има везу са чисто религиозним и аскетским вредностима.

Говорио је да у румунском народу има нечег оронулог. Kоренита обнова, која би произишла из дубоке унутрашњости појединца, и која би била усмерена, уз то, против свега што се покорава жељама богаћења, прљавим интересима, политиканству и меркантилизму градова – била је неопходан услов. Тако је он видео своје присталице, не партије, већ покрета, и није веровао у могућност уједињења земље под окриљем владајуће демократске структуре, па макар је контролисала и монархија. Говорећи о верским питањима, Kодреану је наговестио, да је историјска ситуација у земљи као што је Румунија повољна, изјављујући да православно хришћанство не зна за конфронтацију између универзалне вере и националне идеје; на тај начин, национална црква, православна црква, би могла постати градивни део обновљене државе, како ју је схватала народна револуција.

Дакле, религиозне, мистичне и аскетске вредности биле су темељ румунске организације Гвоздена гарда. Једна од њених јединица звала се Легија Архангела Михајла. Тамо су практично примењивали не само молитву, већ и строг пост. За руководство је препоручивана добровољна, строга аскетска пракса; такође, да не би требало да се забављају пред очима јавности, у позориштима или у току световних празника. Не би требало да размишљају о раскоши и богатству. Да, и брак није одобраван, сматрано је да легионар треба да буде слободан да располаже својим животом у потпуности.

Такође, у Легији је постојао одређени култ мртвих. Ритуал „Присутан!“ – „Овде!“, који је такође био раширен међу фашистима, спровођен је у форми, коју су неки видели као магијски призив. Мота и Марин, двојица главешина румунских легионара и Kодреануови пријатељи, који су погинули у шпанском грађанском рату, били су предмет посебног дивљења.

У дугом разговору са Kодреануом, причали смо и о многим другим темама. Затим ме је отпратио колима до хотела, као да је изазивао – ја поменух упозорење које ми је дала италијанска амбасада. Питао сам да ли у Гвозденој гарди постоје било каква ордења, и он ми је нешто показао. То је био мали кружић, сличан ономе што је СС носио на оковратницима, када су се кретали у цивилном оделу, неки приказ сиве решетке на црној позадини. Упитах шта значи тај цртеж; Kодреану је одговор свео на шалу:

“Надам се, да ће то бити шипке затворских решетки.”

.

Нажалост, иза шале су следиле трагичне последице. Ви знате како је завршио Kодреану. Kраљ, наведен на зло од своје љубавнице Лупеску, и своје „демократске“ владе, у којој су поједини били повезани са масонеријом и другим мрачним силама, решио је да на суров начин елиминише опасну Гвоздену гарду, која је обједињавала већину честитог света у земљи. Почела су масовна хапшења. Kодреану је такође био заторен. Обрачунали су се са њим на исти начин као и са Етореом Мутијем (2): саопштено је да је убијен при покушају бекства. Али овим чином, краљ је припремио свој сопствени пад. Најпре је постављен режим генерала Антонескуа, некадашњег Kодреануовог поборника. Затим је Румунија на својој кожи осетила свеопшти пораз Сила Осовине и Црвена Армија је у земљи успоставила комунистички режим.

Ипак, многи делови Гвоздене гарде су преживели; у изгнанству су остали верни идеји свога вође и били су изузетно активни унутар различитих националних ћелија: у Белгији, Швајцарској, а нарочито у Шпанији, али такође и у Француској, где су се налазили, колико је познато, међу онима који су припремили идеологију, која је такође у себи имала традиционалне и духовне црте, за паравојни покрет, који је издан и угушен од стране Де Гола, прешавши касније у ОАС и друге организације. Kодреануова баштина није нестала.

Белешке:

На основу већине постојећих сведочанстава, Евола овде упућује на чувеног историчара религије Мирчу Елијадеа, који је у младости такође био члан Гвоздене гарде.
Еторе Мути је био представник херојског, легионарског фашизма, кога су тајно убили за време трагичних догађаја, септембра 1943, људи генерала – издајника Бадољоа.
(Ен Цивилта, Рим, 2. септембра 1973.)

За П.У.Л.С.Е текст превела Радмила Kрунић

БОНУС ВИДЕО:

https://youtu.be/PtjY8MCY_-8