Рат у Украјини може да буде невидљиви и неосетан крај људског рода

Последица договора је рат у којем је нестала „вештачка творевина” великих сила – СФР Југославија.

Језуитско-вавилонско-хананска концепција поништила је услове за живот свих људи на планети, а на тој концепцији грађени „Нови светски поредак“ уништио је дух, душу, морал и услове за опстанак србског, руског и свих других слободољубивих, истинољубивих и добротољубивих народа.

Није реч о дефетизму и страху од сигурне смрти. Истина је, да ће Срби и Руси уколико ништа не предузму ради своје заштите нестати у Србији и Русији. Садашња погубна србска и руска судбина одређена је, по свему судећи, са најмање седам обелодањених полутајних докумената и седам историјских датума у млађој прошлости.

Први документ је Директива 20/1 Савета за националну безбедност Сједињених Држава (Директива је интегрално објављена у САД 1978. године, у зборнику Уздржавање. Документа о америчкој политици и стратегији од 1945–1950. године и у књизи Владимира А. Лисичина и Леонида А. Шелепина под насловом Трећи светски информативно-психолошки рат). Све што се у вези са ратом у Украјини догађа подсећа на последице планираног напада на СССР на основу поменуте директиве, усвојене 18. августа 1948. године. У директиви, између осталог, пише: „Завршиће се рат, све ће се некако регулисати, организовати. Ми ћемо бацити све што имамо – сво злато, сву материјалну снагу, на превару и обмањивање људи… Људски мозак и свест људи, способни су за промене. Посејавши тамо хаос, ми ћемо неприметно заменити њихове вредности лажним и натерати их да верују у те лажне вредности. Како? Наћи ћемо своје истомишљенике, своје савезнике у самој Русији. Кроз епизоде ће се одигравати грандиозна трагедија погибије најнепокорнијег народа, коначног, неповратног гашења његове самосвести…“.

Шта се догодило као последица плана? Разбијени су СССР, ЧССР и СФРЈ. Срби и Руси деле исту судбину. Украјинци су препарирани у неокортикалном рату. Поражени су од луциферијанаца из Ватикана. Тетовирани, избушени алкама, набилдовани, измењене свести, испраног мозга по методама које се спроводе под контролом ЦИА. Преверени и придобијеним за остваривање концепта ширења Запада, ширења Европске уније и ширења НАТО-а. Запад је окупирао Украјину утицајем на људски мозак.

Други документ је „Пројекат 80-тих”, усвојен у Савету за иностране послове САД средином 1973. године. У њему је створена основа за унутрашње подривање држава које треба уситнити ради економске глобализације света. На основу те директиве настале су Агенда за мир Организације УН, невладине организације, покрети попут „Отпора“ и „Удара“, „демократске јуноше“, јапијевци, затим „плишане револуције“ у тридесетак земаља, у којима су учествовала и србска деца. Награде за обављени посао добили су ученици агента ЦИА-е Џина Шарпа, тако што су на важним пословима у систему телекомуникација у Србији распоређени и обезбеђени већ 22 године.

Трећи документ је Директива 54, усвојена 2. септембра 1982. на састанку Регановог савета за националну безбедност. Према тој директиви, почело је и завршено стварање „бонсаи држава” у источној Европи. Занимљиво је да је документ потписан у форуму чији су чланови Дејвид Рокфелер, Хенри Кисинџер, Збигњев Бжежински, Френк Карлучи, Џин Киркпатрик, Ричард Чејни, Сајрус Венс, Мајкл Роскин, Ендрју Беара, Џорџ Шулц… Као да је неко сакупио „владаре из сенке“.

Четврти документ је Реганова Директива 133, усвојена у Савету за националну безбедност САД у јануару 1984. из које је проистекао Закон о страним улагањима, који је уништио економију СФРЈ и стимулисао разбијање социјалистичке Југославије. На основу ње је 1995. године Југославија коначно распарчана, а са њом и српски етнички простор. Деловима тог простора награђене су сателитске државе Четвртог (НАТО) рајха (Хрватска, БиХ и такозвана Република Косово). У ствари, та директива је само потврдила да се космички (историјски) циклуси потврђију без обзира ко је наводни креатор догађаја. Реган није одлучивао о било чему. Распад Југославије је био предвидљив.

Пети документ је „Правило КоВ САД FM 100-5”, објављено 14. јуна 1993. године. Према војној доктрини, која је суштина документа, мале земље немају право на суверенитет (могу имати евентуално „ограничени суверенитет”), снаге се САД спремају за ратове изван ратног стања и учешће у цивилним мисијама, команданти америчких снага имају право да лажу. По свему судећи, овај затајени документ је највише утицао на процесе у свету. Европска унија је настала као фантомска држава по угледу на Сједињене Државе. Ниједна држава више није самостална. Народи више не постоје. Зато су Европу окупирали мигранти, а Енглези, Французи и Немци не могу да препознају своје улице, којима доминирају црнопути исламисти.

Шести документ је Памфлет 525-5, о потреби сталне стратегијске иницијативе, објављен 1. августа 1994. у издању TRADOC-a (Training and Doctrine Command). Реч је о важећем концепту будућности заснованом на филозофији да је „у прошлости развој био последица, а данас је динамичан”. У концепту је наглашено да су Американци променили „начин на који се мењају“. Они сада не чекају да их планетарни развој наведе на нове стратегијске мисли, већ планирају промене, односно стварају околности у којима ће важити вредности које су сами осмислили. Тај памфлет је послужио америчкој администрацији да створи клише за утеривање америчке демократије у мале земље и светску доминацију, у којој непрестано задржава иницијативу.

Памфлет Традока је слика и прилика владања језуитско-вавилонско-хананске елите. Та елита је изнад елите која влада најмоћијим државама света, изнад свих политичких елита малих земаља, изнад елита нивоа пробраних академика и елита слободоумних интелектуалаца. Како изгледа пракса проистекла из Памфлета показује рат у Украјини и све што се догодило на основу вештачки изазване пандемије ковида 19. Тај пројекат је угрозио и Кину, заједно са њеном животном филозофијом и манифестовао се кроз 5Г и 6Г технологију.

Седми документ је „Заједничка визија 2010”, са модалитетима 2015. и 2020. Из сценарија наведених у тим документима може се закључити да је америчка хегемонија пројектована из информатичке према нанотехнолошкој ери и да ће слобода, условно, постојати само за пробране чланове Елите.

Догађаји и њихови датуми су, наравно, приближно усклађени са документима.

Први датум обележио је почетак стварања тзв. новог светског поретка. У Москви, 18. јануара 1989. године. Тада и тамо сусрели су се чланови Трилатералне комисије, које је предводио Дејвид Рокфелер, и изабрани „Рус” Михаил Горбачов. Не треба да се заборави да је састанак иницирао Ватикан десет година раније. Договорено је да се подигне „гвоздена завеса”. Последице сусрета су рушење „Берлинског зида”, симбола „хладног рата” и перфидно увођење транзиције, односно прелаза из социјализма у капитализам, те инсталирање тзв. западне демократије у земље социјалистичког лагера, а у том процесу, као саставни део, повећање криминала, јачање мафија и ширење неморала и тероризма. Свет је постао луциферијански модел изопаченика.

Други датум је ноћ 14/15. децембра 1991. године. Тада су европски министри, почевши од немачког – Ханса Дитриха Геншера, па до италијанског – Ђанија де Микелиса, одлучили да признају Хрватску. Догодило се то упркос наводном јавном противљењу тадашњег генералног секретара ОУН Переза де Куељара. Јохан Галтунг је у интервјуу за „Коријере дела сера”, у марту 1996., рекао: „Та ноћ је оставила Југославији само један излаз, а тај излаз је био – насиље. У једном ‘запаљивом’ региону лако долази до сукоба, оваква одлука није била грешка, већ обичан злочин, почињен с веома прецизним циљевима”. У вези са признавањима сецесионистичких република, рекао је: „Немачка је желела да добије своја ‘ловишта’ и да уз Хрвате и муслимане – као да наставља Други светски рат – победи Србе. Енглеска је искористила прилику да свој пристанак у вези с признавањем нових држава трампи за изостављање социјалних поглавља из Мастрихтског споразума. ‘Сиромашне земље’, као Ирска, Португал, Шпанија и Грчка, задовољиле су се обећањима да ће добити економску помоћ. Мислим да је италијански министар ‘купљен’. Показало се да је од дванаест министара – лобирано седам”.

Састанак је деловао спонтано, с разумљивим интересима европских земаља, али две речи наговештавају присутност духа мегакапиталиста и неки надинтерес – те речи су: „обећања” и „лобирање”. Последица договора је рат у којем је нестала „вештачка творевина” великих сила – СФР Југославија. Неко би помислио да тај догађај нема никакве везе са стањем у свету. Рат у Украјини то демантује. Намерно разбијање Југославије је било у функцији ширења Запада, Европске уније и НАТО-а. Када су неутралисани Срби, „дављење“ Русије је било лакше и изгледније. Подразумева се да је требало у агресији на СРЈ неутралисати Србе до њихове неспособности да ремете напад на Русију.

Трећи датум је 31. јануар 1992. године. Тада је на самиту у Савету безбедности ОУН, прихватањем „Дневног реда за мир“, нестао сваки облик самосталности малих земаља. Представници великих сила одлучили су да НАТО и сличне војне коалиције интервенишу где год закључе да су угрожени светски мир и њихови интереси. Последице за Србе су учешће НАТО-а у прогону србског народа и агресија на Савезну Републику Југославију, у пролеће 1999. године.

Четврти датум је организовање преговора у Рамбујеу, ради подршке отцепљењу Косова од Србије и из њега происходећи 24. март 1999. године. Нападом на СР Југославију, „владари из сенке“ потврдили су да им је стало да, с ослонцем на албанске сепаратисте, створе трајно ратно жариште у срцу Балкана. Легитимна потреба за контролом тог жаришта омогућава им да са војностратешки и геостратешки изузетно значајног Балкана војно и информационо контролишу Европу, Русију, Медитеран и Блиски исток. Војну базу „Бондстил“ на Косову и Метохији напустиће, према својој визији, у процесу укидања свих флота и база. Тада ће моћи прецизно да погоде, изабраним убојним средствима, сваку тачку на планети из сваке тачке на планети. „Бондстил“ је „мостобран“ за следећи напад на Русију и Кину.

Пети датум је 5. октобар 2000. године. Тада је Србија први пут добила власт по мери Директиве 20/1. Прихваћено је да суверенитет не постоји. Војска више нема задатак да искључиво брани сопствени народ и није независна. Тамо где војска није народна, нема заштите слободе. Тај дан обележио је повратак у недемократску еру. Политичке, економске и војнобезбедносне теме су цензурисане и пречишћене од свега што се сматра да би могло да нашкоди доброј слици о актуелној власти. Иста слика демократије постоји у свим земљама у транзицији. Све је више „националних телевизија”, а све мање могућности да се на њима појаве родољуби и патриоте. „Петооктобарци“ су заузели све институције, представљају Србе у свету, владају медијима, омогућавају спољну и унутрашњу окупацију Срба. „Напредњаци“ су преузели „штафетну палицу“ од Ђинђићевих глобалиста и „срљају“ у раље непријатеља по захтевима окупатора (ЕУ и СД).

Шести датум је 11. септембар 2001. године. Тог дана, у складу са наведеним документима, иза паравана тероризма, уведена су нова правила понашања, почео је поход на Исток, стављени су грађани под свеопшту контролу и начињен је први корак у еру нанотехнологије. Микрочиповани терористи, обучавани у америчким војним логорима помоћу специјалних метода, омогућили су легално освајање Авганистана и Ирака, припреме за напад на Иран и Северну Кореју и, истовремено, припреме Кине, Индије и Русије за одбрану. Проблем је у томе што је микрочиповање људи, о којем се отворено говори после напада на њујоршке „близнакиње”, почетак неоробовласничког поретка, од којег могу да имају корист само мегакапиталисти, због којих је људски род и цивилизацијски ту где јесте – пред амбисом. Последица овог догађаја је и примена 5Г и 6Г технологије, те претња употребом нано робота и вештачке интелигенције у рату против људског рода.

Седми датум би за Србију могао да буде одлука да се прихвати улазак у НАТО и Европску унију. Он би био једнако значајан и за Русију, јер био остала без одбране у претпољу. Србију нове власти под контролом окупатора подмећу под механизам који исцрпљује економску, војну и, самим тим, политичку моћ. Чине то на рачун изгубљеног рата против најјаче војне силе света. Не схватају да је та сила упућена на србски народ само зато што су мегакапиталисти заинтересовани за Косово и Метохију, Војводину и Рашку област, пре свега војно, а затим и економски. Европска унија и Сједињене Државе уништавају Србе и Србију због Русије, али суштински због простора и ресурса које на истоку још нису приграбили.

Из наведених разлога, и због „беле куге”, Срби су на путу да биолошки нестану. Александар Вучић се придружио Титу који је тврдио да је докрајчио Србе. Притом, у последњим годинама свог постојања Србима прети да буду потпуно поробљени, обесправљени, бестијализовани и буквално физички жигосани. Не постоји ниједан доказ да се то неће догодити, будући да србски политичари и не покушавају да одлучују на основу проверених истинитих података, већ на основу инструкција добијених од дојучерашњих србских непријатеља, уколико уопште о нечему одлучују. Србе могу да спасе Руси својом победом у Украјини, али је извесније да о србској судбини неће одлучивати ниједна елита, већ да ће спас наићи због Закона за који су знали Есени, Закона по којем се све догађа у свемиру. Због утицаја на људски мозак свега што непрестано зрачи. То људи неће разумети, али је веома вероватно да је то неизбежан крај србских недаћа.

За сада, јасно је како планови и догађаји трасирају судбину људског рода. Ко зна колико новинара ради за ЦИА-у од када је њен бивши директор Џон Дојч изјавио: „ЦИА има право да не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије у изузетно осетљивим случајевима, па да ангажује професионалног новинара као агента или да одобри професионалном обавештајцу да се званично представи као новинар. Исти принцип може се применити и на припаднике мировних мисија и – свештенство“. За портпарола НАТО-а, уместо Џејми Шеја, постављен је 4. октобра 2000, Марк Лејти, новинар Би-Би-Сија. Био је то очевидан доказ спреге војне, политичке и информационе елите, али би било занимљиво да се сазна која га је институција предложила за ту функцију. Можда ближе Србима: која је институција предложила Ану Брнабић за било коју функцију у политичкој елити Србије.

Зар постоји неко ко сумња у то да највећа обавештајна сила света има своје људе неометано распоређене у србске државне институције. Уосталом, многи су „Срби” школовани за њене сараднике.

Ту се крије одговор на питање како је онда могуће да неко са стране одлучује о томе ко ће бити генерал у србској војсци, да страни генерали шетају кроз србске војне институције без пропусница, да новинари и чланови тзв. невладиних организација обилазе јединице на ватреној линији и строго чувана командна места, да нестају досијеи из војне персоналне управе итд. Наравно, нису све невладине организације такозване. Тај епитет иде уз организације које је побројао Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а.

Више се не зна да ли новинари информишу, застрашују или припремају пучанство. Зато није чудно што су новине препуне наслова: „Камере (више од 200) покривају сваки ћошак београдског аеродрома ‘Никола Тесла’“; „Све вас види свемирска полиција“; „Врх евро-бирократије неуспешно покушао на мала врата да уведе биометријске личне карте“; „Све више крађа електронски складиштених података“; „ДНК база података у Великој Британији претвара нацију у скуп осумњичених“; „Једна камера ‘која види и у мраку’ на 14 грађана, у име превенције против криминала, хулиганства и тероризма“; „Револуционисање менаџмента Националног здравственог сервиса“; „Микрочипови у аутобусима, на аутомобилима, у огрлицама, наушницама“…

Намеће се питање зашто се размишља о увођењу ванредног стања на целој територији Европске уније, осим ако није реч о потреби присилног увођења општег надгледања у корист имућних, под изговором безбедности. Али, чије безбедности? Бар је јасно да сиромашни народ гине у ратовима за рачун имућних.

Шта се крије иза чињенице да имућни надгледају себе и сиротињу и да свако плаћа своје надгледање? Хоће ли држава ослободити микрочипова сиромахе који живе осамљени у забитима? Чија је идеја да се обичним људима саопшти део садржаја пројеката којим се ускраћују уставне слободе већине људи: „Сврсисходност и прихватљивост чиповања, праћења и проналажења путем уређаја за праћење, користиће статичне и мобилне вишеструке сензоре који повећавају способност проналажења, препознавања и праћења мобилних објеката, добара и људи, укључујући и ‘паметну документацију’ (биометрију, аутоматске чипове с позиционирањем), као и даљински управљану технику обраде података“. То нису написали обични људи. Нису се тога сетили ни новинари. Реч је о садржају документа Европске уније.

Али, какве везе све наведено има са неокортикалним ратом пораженом Украјином? Па, Украјинцима се све догодило протоколарно од првог до последњег документа и на основу свих наведених догађаја. То нису разумеи ни Украјинци, ни Срби, а изгледа да јесу Руси. Српски „европејци“за шаку долара, од које само они имају користи, продају дедовину и очевину. Тако доводе народ на беспуће, јер нико не даје новац неповратно ни најрођенијима. Они очекују финансијску подршку за систем који не функционише, нити је у интересу других да икад „проради“. Наравно, нису они криви што је њихов народ нерадан, незапослен, неук, неприлагођен или неприлагодљив, заостао…

Посебан резултат псеудоеволуције, односно устаљеног сатанизовања циљних група и народа, јесте феномен самоокривљивања жртве. Академик Милорад Екмечић је на Другом конгресу српских интелектуалаца у Београду, 1994. године, објаснио феномен класичног, у психологији познатог, самоосуђивања немоћних, безнадних, душевно и духовно поражених људи: „Морална самооптужба својствена је малим народима чији се опстанак доводи у питање. То је било карактеристично за Јевреје у Немачкој, док су Немци возовима одвозили милионе њихових сународника према гасним коморама. Петар Петровић Његош је о таквом стању народа записао: ‘Нејак чојек пунан је кривице’”. Под утиском наметнутог безнађа, велики српски песник Борислав Радовић је 22. марта 2007. рекао да би српске вође требало да се обуку у одећу од кострети и ставе Христов венац на главу, као што се то догађало и раније, и да се поклоне до црне земље новим владарима, не би ли сачували ово мало преосталог рода, јер се наша свестрана немоћ сучелила с монструозном силом.

Скоро је уврежено мишљење да дуги низ година на нестанку Србије раде разне организације и тајна друштва. Римска курија прозвала је Србију шизматском творевином, а Аустроугарска је прва рекла да Србија не треба да постоји. Инсистирано је на томе да су србски простори, геополитички, сметња у остваривању циљева великих сила. Србима је замерано и када се супротставе најјачима и када у кафанама постају кумови најљућих непријатеља. Нападачи су се „вадили“ на разлику у вери, на политичке несугласице, на недостатак новца, а сада се чини да им недостају вода, храна и енергенти. Срби су се понашали тако да се „великом брату“ чини да уколико њих покори, успеће то било где и било с ким у свету. Јер, Срби су необични. Док се сви у иностранству осећају као странци, Срби се осећају као добродошли, а њихова добродошлица је пословична. Док се други у страној земљи удружују, Срби се утапају у друге групе и народе, а каткад повећавају своје муке и отежавају заједничка решења. Иако је тзв. међународна заједница на Србима направила експеримент in vivo, Срби се понашају као да их се то не тиче. Стога су постали посебна врста сметње: јер могу да утичу на друге, а тада пропадају идеје глобализма. Чини се, када се униште Срби – нестаће историја, а тада ће лакше дисати антиисторичари.

С друге стране, из истих разлога, свет се приближава тоталном рату. После ера материје, енергије и информатике, наступа обједињујућа ера нанотехнологије. У ратним дејствима биће примењивана савршена механичка оружја, све врсте енергија, суперкомпјутери, сателити и тзв. невидљива оружја. Сједињене Државе су планирале да до 2020. године изграде нову економску грану на основу „невидљиве технологије“. Да ли су успели у науму видећемо у рату у Украјини. Претпоставља се да су САД већ 2008. године располагале првим бојним нанороботима, а Руси свакодневно користе исте у облику дронова.

Дакле, свет је пред новим искушењем. Уколико се нанотехнолошка улагања усмере према војној сили, рат у Украјини могао би да буде невидљиви и неосетан крај људског рода. Али физика је увек у загрљају са метафизиком. Шта ако је суђено да се будуће генерације домогну новог “златног доба”, а луциферијанци волшебно нестану.