ШЉИВА ВРЕДИ ВИШЕ ОД ЛИТИЈУМА
Рађевина је познат воћарски крај и поред малине ту је дом шљива
Када смо као саставни део наше кампање промовисали културно-историјско наслеђе, материјалну и нематеријалну културну баштину и карактеристике ових крајева, добор смо знали шта радимо.
Тако су многи налазили мане објавама о биљкама, животињама и обичајима који су испреплетани са православном вером и нису схватали значај свега тога не само за локалну заједницу него за цело човечанство и да се не заборави етнолошка и антрополошка вредност свега наведеног.
Ово важи за све крајеве не само Србије него сваке земље и на промоцији свега тога би требало радити ревносно и редовно, како кроз инсититуције тако још више кроз одржавања обичаја и наслеђа ЖИВИМ.
Нематеријално културно наслеђе је изузетно жив елемент који се чува кроз очување читавог спектра различитих чинилаца, од простора у коме се нешто дешава до људи који га одржавају живим, баш на том одређеном подручју.
Имамо срећу да у Рађевини и Јадру који чине географску целину са Цером и Иверком, имамо изузетно богато културно наслеђе, материјално и нематеријално.
Урушен систем вредности довео је до лошег стања у општем образовању и са тим у вези до веома ниског потенцијала резоновања што је свеукупно резултирало ниподаштавањем свега оног што људе чине управо људима па је уместо поштења на цени корупција, уместо части и образа љигавштина и продаја свега што се може продати.
Због свих наведених разлога, одређен слој друштва је сасвим погрешно и ипак са намером и умишљајем, нашу богату традицију и културно наслеђе које смо здушно и с разлогом промовисали, изврагава(о) руглу.
На срећу, они који се баве културом иако су на нивоу изумирања, још увек раде свој посао.
Захвљајући њима данас је српска шљивовица и цео процес припреме који уз њу иде уврштена на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа и тиме постала део светске културне баштине.
Ово, сада и званично културно благо света, је нешто што ће живим одржати ЛОКАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ и сада нам је то и дужност, још више него раније јер смо управо ми носиоци наслеђа.
Рађевина је познат воћарски крај и поред малине ту је дом шљиве.
Само ми на имању које је било планирано за уништење зарад пројекта „Јадар“ имамо преко 700 стабала шљиве и то највише домаћих сорти као што су црвена ранка, плавача рана, стара ситна домаћа џанарика, стара маџарка, калемица пожегача, чачанка родна (калеми се) и још много генотипова. Наравно да највећи део тога одлази у шљивовицу, при чему је све воће искључиво органски одгајено, без прскања, пестицида, чак се ни стабла не крече, нема наводњавања и то све на надморској висини преко 400 метара. Свако стабло је уникатно, живи свој живот како му је дато и речено, ништа није „под конац“ и без тровања!
Што јој Бог дâ, то нам је.
Кад кажемо да рудник нећемо и да га неће бити, добро знамо шта говоримо. А ево сад у помоћ шљива и шљивовица стигле и званично са највишег места.
Како кампању водимо, знамо и даље. Зашто се све ово не чује даље је ипак питање за медије. Мада, ни међу њима многи не разумеју шта је то заправо локална заједнице и док се и даље врте у зачараном кругу студија и сумпорне киселине, ова локална заједница зна да шљивици нису место за белосветски отпад и да их ту неће ни бити, јер су то ипак наши шљивици па су и одлуке наше.
Када смо рекли да је ШЉИВА ПОСАО ВЕКА, а не литијум, добро смо знали шта говоримо.
Зато ове малициозне наслове о одустајању од протеста против рудника до којих су неки (намерно или не) ипак довели, треба игнорисати јер нас има још који нити смо одустали нити ћемо и добро знамо шта радимо.
Рудника неће бити и сви који сад опет покрећу некакву расправу нису ништа мањи издајници од Вучића.
Марија Алимпић / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
https://youtu.be/PtjY8MCY_-8
