Дугови су позадина политике Запада

Дугови су одавно постали готово једини ефикасан инструмент владања другима али су се претворили и у механизам деструкције земаља дужника; а сада је дошло време и разбијања самог Запада.

Старо је правило да се праћењем трагова новца најбоље разуме политика. У овом времену кризе симбол тих трагова су дугови, државни и приватни. Посебно када је реч о Западу. Западне земље су најзадуженије на свету, и пред зидом дугова се убрзано руши политичка кула од карата коју Запад већ дуго упорно одржава политичком гимнастиком, претњама и насиљем.

Дугови су одавно постали готово једини ефикасан инструмент владања другима али су се претворили и у механизам деструкције земаља дужника; а сада је дошло време и разбијања самог Запада.

Не постоје целовити и поуздани подаци о укупним дуговима, сви лажу, али и оно што је познато је довољан показатељ, не само деструкције него и разобличавања узрока сталног генерисања савремене кризе у свету.

Према доступним подацима Светске банке, укупан глобални дуг, и јавни и приватни, у 2022. години је достигао 305 билиона (хиљада милијарди) америчких долара. Од тога је 76 билиона долара спољни дуг – оно што државе дугују другим државама. И тај дуг стално расте. Само у 2020. години, на пример, растао је по стопи од 28 одсто.

Истовремено, глобални бруто друштвени производ (БДП) је у 2021. години достигао 96,1 билиона долара.

У замршеној мрежи финансијског система, пре свега на Западу, скоро да је и немогуће утврдити праве размере дуговања. Занимљиво је да ни Међународни монетарни фонд нема прецизније податке о стварним дуговима. У ствари, и тај фонд је део истог пројекта. Према незваничним анализама берзанских трговаца, укупан дуг, укључујући и такозване финансијске деривате, достиже чак 700 билиона долара.

Већинска је оцена да се дугови у ствари и не могу вратити, и зато је идеја да се кроз кризе и ратове ти дугови или обезвреде, или под изговором катаклизме пониште. У том светлу би требало и разумети савремену политику западних земаља, које су и највећи дужници и највећи повериоци.

Најбоља илустрација су ипак бројеви јер су неумољиви, мада главоболни.

У структури дугова политику највише уобличавају спољни дугови, оно што државе дугују другим државама. Наравно, пре свега је реч о моћним државама јер оне су актери на међународној сцени. На пример, највећи спољни дуг, процентуално у односу на БДП, има Република Ирска, али она није актер политике, она је само жртва. А најмањи дуг има Авганистан, 284 милиона долара, што је 7 одсто БДП-а.

Од оних важних, највећи спољни дуг у свету, као укупан дуг владе и свих компанија и институција које су с њим повезани, процентуално у односу на БДП, има Холандија (455,38 одсто – податак usdebtclock.org) а на другом месту је Велика Британија, 290 одсто. Потом су Грчка, са 259,69 процената, Белгија са 250 и Француска са 222,31 одсто.

Све земље чланице НАТО, Групе 7 и еврозоне. Зато ти блокови немају перспективу.

Најмањи спољни дуг имају Кина, 10,70 одсто, и Русија, 18 процената.

По унутрашњем дугу, међу првих 10 земаља су све чланице Г7 и три земље БРИКС-а, Кина, Индија и Бразил.

Када се укупно гледају сви дугови, и јавни и приватни, најзадуженија земља на свету је Француска са укупним дугом од 351 одсто БДП-а.

Проценти су важни показатељи, а постоји и статистика укупне новчане масе која се дугује. Ту је на првом месту Америка са дугом од око 31 билион долара, што је 115 одсто БДП-а (од чега је 76 процената спољни дуг). На другом месту је Велика Британија са 9 билиона и 485 милијарди долара, па Француска са 6,258 билиона, Немачка са 6,218 билиона, Јапан са 4,186 и Италија са 2,853 билиона долара. Од чланица Г7 међу том врстом дужника нема само Канаде, али нити једне земље БРИКС-а. Азијске земље, изузев Јапана, генерално су најмање дужне.

Највећи власник америчког дуга, према подацима ММФ-а, јесте Јапан којем Америка дугује 1,276 билиона долара. На другом месту је Кина са 1,061 билиона. Некада је Кина била највећи амерички поверилац али се последњих година интензивно ослобађа америчких државних обвезница. На трећем месту је Велика Британија са 429 милијарди, па Бразил са 265, а онда, веома занимљиво, Луксембург са 263 и потом Белгија са 218 милијарди долара.

Пада у очи да су међу највећим власницима америчког дуга управо и најзадуженије земље.

Највећи део тих дугова је у доларима, и, да би се одржавала контрола, Америка мора да спашава долар по сваку цену. И зато ратови и претње.

Долар је доминантно средство глобалних државних резерви, али и то се мења. До пре три године 63 одсто државних резерви је било у доларима, али сада је то пало на 57 одсто. Још увек то подразумева огромну моћ долара, али могло би се десити да се и то уруши брже него што се претпоставља.

Прво, земље Евроазије и БРИКС-а постепено али незаустављиво прелазе на другачији финансијски систем и трговину националним валутама, чија ће вредност зависити од производних капацитета и природних ресурса.

И друго, ништа мање важна је промена политике блискоисточних земаља које су искључивом трговином нафтом и гасом у доларима биле база такозваног петродолара. Сада се то мења и биће посебно занимљиво када Саудијска Арабија, та окосница петродолара, полако буде прелазила у другачији финансијски систем. То ће бити јасно врло брзо, већ када кинески лидер Си Ђинпинг у децембру дође у посету Ријаду и када Ријад крене интегративним путем ка БРИКС-у и Евроазији.

Како ће Вашингтон да реагује, када се зна да је Америка напала Ирак због продаје нафте у другим валутама и разорила Либију из истог разлога…

Америка је, међутим, свесна тих промена и поновном окупацијом Европе настоји да формира неку врсту нове доларске зоне. Али без Блиског истока та доларска зона нема велики значај.

На простору који се сада зове Западни Балкан процентуално је највише дужна Црна Гора, 103,28 одсто БДП-а. Затим следе Хрватска, око 48 милијарди долара што је 86 одсто БДП-а, и Словенија са нешто више од 48 милијарди спољног дуга (73,15 процената БДП-а) па онда Албанија са 76,12 процената БДП-а, а то је преко 9 милијарди долара. Најмање дугују Босна и Херцеговина, 36,72 одсто БДП-а и Северна Македонија са 51,09 процената. Србија дугује нешто преко 30 милијарди долара, што је 57,39 одсто њеног укупног годишњег друштвеног производа.

Дугови су у ствари постали модел друштва који је Запад, а пре свега Америка, наметнуо другима како се не би суочио са узроцима сопствене системске кризе, а да би задржао доминацију у свету. Наметање дугова је иначе стари модел Америке, и у тој функцији су и основани Светска банка и ММФ. Десило се, међутим, да су дугови постали толико велики да су срушили и сам Запад као креатора те политике.

Скоро да нико више неће да купује државне обвезнице а нуде се велике камате. Грчка, на пример, нуди камату на обвезнице од 4,8 одсто, Италија око 4 одсто, Британија и Француска 3,5 одсто, а Немачка 2,5 процента. Али, не постоји интерес инвеститора, па су, рецимо, Немачка и Британија повукле своје обвезнице са берзи да се не брукају.

Инвеститори не верују властима. Они који су раније инвестирали у државне обвезнице сада ужурбано продају те дугове. Два лондонска фонда чак нуде камату од 12 одсто за инвестиције, али нико неће да уложи новац. Занимљиво је да се ти фондови углавном баве инвестирањем у земљама Источне Европе.

Тако су сада централне банке постале главни купци државних обвезница. Практично, откупљују сопствене обвезнице.

Заправо, ствара се зачарани круг дугова. Нешто слично као после Првог светског рата када је Немачка узимала кредите од Америке да би платила ратне репарације Британији и Француској. А онда су Британија и Француска са тим новцем плаћале своје кредите тим истим америчким банкама. И зна се шта се после тога десило, Велика депресија и потом Други светски рат.

То је модел друштва. Државе се стимулишу, чак условљавају да се задужују, и онда у дужничком ропству препуштају своја национална богатства и осиромашују, постају плен дужничког ропства. Онај ко не следи ту политику бива кажњен или санкцијама, или бомбардовањем. У основи, спашавање долара насиљем. Али сада је и Запад највећа жртва сопствене медицине.

Одржавање дугова и избегавање признања њихове ненаплативости су постали основна политика Запада коју је наметнула Америка. У којој у ствари никада није ни било политике, она је само привид у функцији новца. Томе се, међутим, приближава крај али Запад нема капацитета да искорачи из тог зачараног круга деструкције. Не помажу ратови и санкције. Тако је дошло и до великих политичких промена у западним земљама.

Владе и посланици су постали сервис банака и великих корпорација, заштитници њихових интереса а не грађана који су их бирали. Председници влада, министри и посланици су постали пуки лобисти. И дошло је до потпуног урушавања демократских институција, а избори су постали бесмислени. Последице су већ видљиве и огромне.

Уз дугове, дошло је и до деиндустријализације и окретања ка услугама и потрошњи као основи економије. У Британији, на пример, само 8,5 одсто БДП-а долази од индустрије, а на нивоу Европске уније 70 одсто БДП-а је потрошња а само 30 процената конкретна индустријска производња. А притом није само реч о рецесији у свим западним земљама, него и о укупном пројекту разбијања привреде и друштва, познатом као Велико ресетовање. Али тај пројекат важи само за Европу, јер се жели да се преостало богатство савезника пребаци у Америку. И то под изговором рата у Украјини.

Старо је правило, вреди подсетити, да се дуговима не ствара богатство. У случају Запада, дуговима се не може ни одржавати то богатство. На жалост, у међувремену милиони људи страдају и уништавају се читава друштва.

Синиша Љепојевић / РТ

БОНУС ВИДЕО:

https://youtu.be/PtjY8MCY_-8