Данас учитељи заборавили разлог свог постојања

Бити учитељ , а сви ми смо учитељи, од вртића до докторских студија, најплеменитија је и најозбиљнија професија , усмерена на стварање најлепшег- будућности .Без деце ни ми не постојимо , а ми смо деци на дар створени и једино такви смо логични.

Зато учитељ мора да поседује читав низ људских вредности и врлина .Како би без тога могао пред децу ? Зар би смео да ради са младима ако није племенит , моралан, чврстог карактера, одговоран, посвећен ?

Има ли те особине онај који на свету службу учитеља ступа кроз блато политичких или било каквих посредничких услуга ? Нема.

Учитељ будућност ствара речима.Он даје одговоре на питања – одговоре којима треба да верује и дете и родитељ .Зато учитељ мора да говори истину.Зато учитељ нема право на ћутање.

Ипак, време у ком живимо донело је велика и неопростива учитељска ћутања.

Човек, ма колико био себичан , на крају постане свестан да живи само кроз оно што је некоме дао .Ово се највише односи на учитеља.Колико је давање, толика је част.Зато учитељ мора да слуша глас оних којима служи и службује – глас деце и глас родитеља.Глас народа, глас отаџбине.

Тај глас нам говори да грешимо, да не одговарамо на захтеве времена и да прећуткујемо све о чему бисмо морали ми први да говоримо.Не треба онда да нас чуди негативан став јавности.Зарадили смо га.Зато нећу да говорим о ономе што друштво треба нама да пружи, него о ономе што ми дугујемо .Кад се раздужимо, промениће се и однос друштва према нама.

Јер уместо да говоримо, гласније него икада, ми ћутимо.За све је одговоран тамо неко негде , за све се он пита, о свему он одлучује, о свему треба да мисли неко други, ми само треба да вежемо коња како газда каже , па нека липшу и коњ и газда! Ми нисмо , дакле, у школама да бисмо размишљали. Заиста јадно.

А ко је нама газда ?Чије смо ми слуге? Јер добити службу води порекло од СЛУЖИТИ. Коме наша служба припада?

Драги моји, па ми треба служимо деци, народу и отаџбини , то је наша служба.То је наш газда.То смо желели. То смо бирали. Служба деци је прво што се подразумева . И последње. Никоме другом учитељ не сме да буде слуга.

Да ли ми децу чујемо?Да ли им добро служимо?Да нисмо побркали лончиће , па служимо оне који треба да служе нас ?Па слушамо и у дело спроводимо погрешне и штетне одлуке?

Већина просветних радника сматра да су ти тамо неки по напирлитаним и скупим канцеларијама и кабинетима одговорни за све и да деца и родитељи треба њима да се жале ако нешто није добро.Наравно да је најлакше прогласити се неодговорним и ненадлежним, али онда нико од нас не би смео да буде извршилац погрешних и штетних одлука.

Ми то радимо , дакле, они су донели погрешну одлуку вођени интересом, сујетом, незнањем, али смо одговорни ми, јер смо то спровели у дело.

Овако је то описала Јасмина Радовановић школски библиотекар , у часопису друштва библиотекара Србије:

„Можда они, који доносе законе, усвајају правилнике и стављају катанце на библиотеке, знају нешто више, можда виде нешто даље?!

Можда виде школе без књига, књиге без библиотека, и библиотеке без књига?!

Можда виде земљу без народа и народ без матерњег језика?!

Можда се, јадни, надају да ће у некој земљи на брдовитом Балкану баш они стајати испод оне воћке, одувек зване „шљива“, а у будућности „plum“, или већ…

И док нам се изгласавају наопаки закони, ми ћутимо!

И док се шаком и капом даје за шљокице и звездице, за расвету и фонтане, (хармоникаше , музиканте и опајдаре – додала моја маленкост , нисам одолела искушењу), за оно што шљашти и сија, ми ћутимо!!

И док нам деца из школа излазе са све мање знања, а све више агресије, ми ћутимо!!!

(И док нам деца одлазе ,срца пуног горчине, јер у својој отаџбини доживљавају искључиво неправду, ми ћутимо!!! – додала моја маленкост)

А о чему, у ствари, говоримо док ћутимо?

Говоримо о уништењу једног народа.

Говоримо о широм отвореним вратима у свет за све паметне и школоване, о потреби да овде и сада нама треба само јефтина радна снага, која ће у пеленама немо и послушно да ради, трпи и гласа онако како јој се каже.

Говоримо о времену у коме родитељи и учитељи нису више ауторитет деци, о времену у коме писци, научници, вредни и поштени људи нису узори младима, већ криминалци и старлете.

Говоримо о систему (не)вредности који одговара мањини и о злоупотреби већине.

Говоримо о конформизму и страху, о манипулацији људским (и професионалним) незадовољством, о туђим одговорностима и својој неодговорности, и обрнуто.

Ми штедимо тамо где треба највише улагати – у образовање и васпитање деце, а разбацујемо се тамо где треба највише штедети“

Шта просветни радници јавно прећуткују док се здушно боре против дечјег насиља и, наравно Џеј, за повишицу. Ко о чему, баба о уштипцима.

Већ сам истакла да говорим о нашој одговорности, која мора да буде испред наших потреба.О нашим потребама говориће неко други кад будемо заслужили.

1.Просветни радници ћуте о проблемима које је донела дводеценијска реформа образовног система , захваљујући којој тај систем није систем него сплет случајних околности, неодмерених, исхитрених , наглих промена које су супротне свим педагошким принципима и не функционишу плодотворно, већ рушилачки.

-Планови и програми су, увођењем хаоса под паском слободе , потпуно неусклађени, што је додатно појачано слободним избором уџбеника. Последица је да дете које се сели може два пута да слуша исте наставне јединице и да два пута купује уџбенике, да на ТВу гледају наставне јединице које су већ обрадили .Последица је превелики утицај издавача – читај подмићивање несавесних и користољубивих бедника.Наставник размењује искуства са колегама према избору издавача или само са издавачком кућом.То није слобода .То је хаотично стање у ком нема напретка , у ком је свако препуштен себи.Разорено је заједништво.

Ми ћутимо о горким плодовима реформе .

Ми прећуткујемо да реформа нема за циљ образовање, него покоравање , обесмишљавање и пре свега – зараду на деци и јефтиним просветним радницима.Чему другом служи присила на бесплатан рад викендом, небулозна тестирања, безгранично администратирање , продаја збирки, кеса, кодова, богова? Бизнис за који су непходни бесплатни послушници.

2.Просветни радници ћуте о срамном пљачкању наших осиромашених родитеља преко прескупих уџбеника који се непрестано мењају , како би се непрестано штампали, а да би се стари бацали и нови куповали, чиме су неки жестоко профитирали, а ми им лепо послужили .Ми држимо и нож и колач у тој причи .Ми сносимо сву одговорност, иако су нас оставили без зараде.

.

Наставници страних језика су посебно надахнути.Разноразне сликовнице од 30-ак страна са помпезним насловима, а без објашњења на српском језику која би детету омогућила да нешто и само научи, коштају родитеље као Светог Петра кајгана.Организатори куповине убирају масне проценте, а школе не добијају ништа .

Ми не ћутимо кад ударамо родитеља по џепу. Многи међу нама говоре – и ми смо куповали својој деци књиге и то увек нове, и лажу.Те књиге су биле десет пута јефтиније , а ко нема за увек нове, могао је да има увек старе, али да не остане без патика, панталона и јакне, а неки и без хлеба.

А онда нам је криво кад нам врате танте за кукурику.Подсетићу вас , о правима детета баш ми на сва уста говоримо за време Дечје недеље, а онда их , већ у сумрак тог истог дана, срамно заборавимо.

Аутор: Даница Петровић, професор књижевности и језика

БОНУС ВИДЕО