Резолуција 1244 је кључни и необорив аргумент Србије

Кључни аргументи Србије су Повеља УН, Резолуција 1244, те Бриселски и Вашингтонски споразум.

У новој констелацији снага након пада Берлинског зида не само да су интензивирани стари сукоби између блокова већ се стварају нови центри моћи, формирајући трећи светски поредак. Руско-украјински сукоб и даље траје, а мирис рата шири се и на нашим просторима. Стрепња да ће ситуација на КиМ сваког тренутка прећи ратну маргину све је већа.

О глобализацији као новом светском поретку и њеном утицају на међународно право, потребама реорганизације ОУН, те улози међународног права у решавању есенцијалног српског питања – разговарамо са проф. др Миленком Крећом, уваженим стручњаком у области међународног права, који је обављао функције у најпознатијим правним телима међународне заједнице – ад хок судије Међународног суда правде и Европског суда за људска права, члана Сталног арбитражног суда у Хагу и члана Венецијанске комисије.

Како процес глобализације утиче на област међународног права?

Нестанак биполарне структуре није за последицу имао просту редистрибуцију моћи, већ и покушај наметања једне нове идеологије – идеологије глобализације као новог светског поретка. Глобализација која би се у духу међународног права могла схватити као универзализација људских и националних проблема и одговор на те проблеме, попут концепта новог економског поретка, у пракси се своди на колективни унилатерализам идеолошки и економски хомогених држава које наступају као нека врста директоријума који намеће униформне стандарде и правила понашања у политичкој, економској и социјалној сфери.

Стандарди и правила намећу се комбинацијом политичког и економског притиска, а по потреби, и мерама војне принуде. Концепција која је у својој основи евроатлантска проглашава се за универзални модел, а оне државе које се том моделу супротстављају бивају лишене права која поседују по међународном праву једностраном применом различитих средстава (политички бојкот, ускраћивање економских права, мешање у унутрашња питања и сл.).

Глобализација има негативан утицај на важеће позитивно право: доводи до одступања од концепта колективне безбедности утврђеног Повељом УН присвајањем права унилатералне војне интервенције (нова стратегија НАТО-а), тежи установљењу нових изузетака од забране употребе силе, попут „хуманитарне интервенције”. На крају, заводљиви речник хуманитарних интереса често прикрива покушај установљења права унилатералног прибегавања сили када то налажу национални интереси, противно нормама позитивног међународног права.

У облику у коме се спроводи тешко се може ускладити са важећим међународним правом отелотвореним у Повељи УН. На срећу, таквој глобализацији се ближи крај и успостављају се елементи нове, полицентричне структуре у међународној заједници, која, по природи ствари, реафирмише улогу Организације и њених изворних принципа као јединог универзалног политичког форума.

ОУН је највиши степен институционализације међународних односа. Да ли је пак неопходна и његова реформа?

Талас промена не мимоилази ни ОУН, отуда потреба за њеним прилагођавањем. Четири фундаменталне промене траже одговарајући одговор: производња нуклеарног оружја, загађивање људске околине, растуће сиромаштво у свету, непоштовање људских права, посебно права колектива. Превазиђене су неке одредбе Повеље УН. Иако је процес деколонизације, барем у политичком смислу, практично окончан, Старатељски савет и даље фигурира као један од њених главних органа. Такође, одредба о „непријатељским државама” и даље се налази у Повељи, иако су Немачка и Јапан преко пола века чланице УН.

Ревизији, у начелу, подлеже било која одредба Повеље која дође у сукоб са временом, са изузетком циљева и фундаменталних начела, који су недодирљиви. Одредбе Повеље о ревизији су, међутим, врло конзервативне, јер су могуће само у случају да их прихвати две трећине чланица, укључујући и пет сталних чланица Савета безбедности.

Које су највеће слабости међународног права?

Међународно право је нека врста мешавине регулатора међународних односа и „нежног амортизера” међународних сукоба. Претпоставка пуне ефективне примене међународног права као консенсуалног права је општа свест о неопходности покоравању његовим заповестима, што је у погледу једног дела правила, посебно оних повезаних са виталним политичким интересима, тешко оствариво. Друга општа слабост међународног права је непостојање обавезног судства или наддржавног ауторитета који би решавао спорове између држава на бази поштовања права. Надлежност међународних судских органа је факултативне природе и заснива се на пристанку држава у спору. Због тога се спорови најчешће решавају дипломатским путем. Ове слабости се у међународном праву, као споразумном праву, праву компромиса, ублажавају или чак амортизују једним неправним фактором – равнотежом снага. Равнотежа снага је природни простор координације и компромиса, као што је, у одсуству институционализованих, наддржавних инструмената, брана самовољи и тежњи ка универзалној владавини.

Ипак, и поред институционалних слабости, међународно право је незаменљиво, јер без њега би међународна заједница била арена у којој би доминирала сила, уз сталне сукобе и ратове. Претворила би се у простор негативних односа између држава и народа. Међународно право не само да је тековина цивилизације већ је и услов њеног опстанка. Његова моћ заснива се, поред правде, на стабилности и трајности, насупрот променљивости политичких интереса и политика. Због тога се сви односи између држава уређују правилима међународног права. Чак се и ратови и сукоби, по правилу, завршавају на бази правила међународног права у форми мировних уговора, споразума о примирју или престанку непријатељстава, као што се, по правилу, и воде по правилима права оружаних сукоба.

Који су правни аргументи Србије у преговорима о Косову?

Правна позиција Србије у преговорима добро је утемељена на Резолуцији СБ 1244, која је донета на основу VII главе Повеље УН (Претње миру, кршење мира и акти агресије). Ове резолуције су по својој снази, заправо, одлуке, будући да су се, према чл. 24 Повеље, чланице УН сагласиле да Савет безбедности делује у њихово име при спровођењу својих дужности остварења мира и безбедности, а чл. 25 Повеље обавезале су се да „прихвате и извршавају одлуке Савета безбедности”. Стога, може се рећи да је Резолуција 1244 необорив аргумент.

Саветодавно мишљење Међународног суда правде од 2010. године не мења ништа из два разлога – формалног и супстанцијалног. Што се формалног суда тиче, Међународни суд правде није овлашћен да врши судску контролу аката Савета безбедности, посебно одлука донетих на основу VII поглавља Повеље. Са супстанцијалног становишта, мишљење Суда не дотиче се суштине ствари, већ представља апстрактан одговор, једну софистичку конструкцију. Нашао је, наиме, да „опште међународно право не садржи применљиву забрану Декларације о независности”, а да није установио ко је њен аутор. У мишљењу се констатује да у аутентичном тексту Декларације, на албанском језику, ништа не упућује на скупштину Косова као њеног аутора, да се језик Декларације разликује од онога који се користи у актима скупштине Косова, као што се и процедура усвајања Декларације разликује од уобичајене законодавне процедуре у скупштини Косова. Декларација није упућена специјалном представнику генералног секретара ради објављивања у „Службеном листу”, тако да није ни објављена. Ћутање специјалног представника о Декларацији сугерише, наводи се у мишљењу, да он није сматрао да је Декларација привремених институција самоуправе.

Дакле, по резоновању Суда, произилази да су аутори Декларације деловали у личном капацитету, па је отуда и разумљив закључак да „опште међународно право не садржи применљиву забрану Декларације о независности”, нити је њеним доношењем прекршено опште међународно јавно право, будући да се међународно јавно право и не бави приватним актима групе лица, без обзира на њихову позицију у званичним структурама.

Дакле, кључни аргументи Србије су Повеља УН, Резолуција 1244, те Бриселски и Вашингтонски споразум. Правна правила међународног права не примењују се аутоматски, већ подразумевају и одговарајућу политичку и дипломатску активност, коју Србија и њен председник као главни преговарач предузимају супротстављајући правила међународног права прагматичним интересима држава које заговарају независност Косова.

Ови акти подлежу обавези савесног испуњавања у доброј вери (правило pacta sunt servanda). Правило савесног испуњавања преузетих обавеза фундаментално је правило које изражава нужност међународног живота, правде и моралности. Надживело је све фазе у развоју међународног права као његово свето правило. Као такво, уврштено је у основна начела Повеље Уједињених нација, као највишег правног акта у међународној заједници.

Који је правни (бе)смисао узајамног признавања?

Независно од чињенице да би евентуално узајамно признање било правни нонсенс, јер је признање у међународном праву резервисано за новонастале државе, оно би у произвело далекосежне негативне последице. Позивање на међусобно признање има скривену намеру – да се Србија и КиМ ставе на исту раван, као две нове државе настале на истом таласу територијалних промена које су погодиле СФРЈ. Две околности би могле бити злоупотребљене у маниру опште инструментализације чињеница и права страних актера зарад осамостаљења Косова. Прва је да је Косово, након импровизованог референдума о независности 1990, организованог од Демократског савеза Косова, који је Србија прогласила ништавним, прогласило независност који је признала само Албанија. Друга околност је да се подношењем молбе за пријем у УН октобра 2000, СРЈ одрекла континуитета са СФРЈ и прихватила статус државе-сукцесора СФРЈ, тј. нове државе.

Тако би се растакање СФРЈ, супротно мишљењима Бадинтерове комисије, могло протумачити као растакање не само дуж административних подела на републике већ и дуж административне линије која дели КиМ од осталог дела Србије. Тзв. Косово је, уосталом, поднело захтев за признањем Бадинтеровој комисији, која га није ни разматрала.

Које би биле последице признавања Косова по Србију?

Вишеструке. Пре свега, то би значило одрицање од дела државне територије, лишавање предмета Резолуције 1244, која би изгубила правни смисао, као и конвалидацију илегалног проглашења независности, јер признање има ретроактивно дејство, и ослобађање одговорности косовских и страних актера на основу накнадног пристанка Србије као оштећене стране.

Жељко Шајн / Политика

БОНУС ВИДЕО: