Божић у Сарајеву: Тамо где престају башчаршијски дућани и почиње густо српско насеље

Сарајево је увек било пуно духа, а док је било пуно и Срба и Хрвата, међу њима су била занимљива провоцирања чији је топлији Божић, онај 25. децембра или овај 7. јануара. Било је случајева да су људи добијали упале плућа желећи да у мајици са кратким рукавима покажу комшији да му је Божић претопао. А зна се, народ је то одавно научио, хладнији и снежнији Божић – боља година.

Уочи овог Божића баште сарајевских кафића и ћевабџиница на чаршији биле су пуне, снег на Јахорини и Бјелашници одавно се претворио у качамак а град је причао о изјави једне Хрватице за телевизију Републике Српске о Деда Мразу, уличној декорацији и свињетини у продавницама.

Али не, у овој ситуацији кад су Кинези и Арапи бројем угрозили Србе и Хрвате, новост је да се они међусобно не провоцирају већ се понашају као савезници. Тако да је поменута изјава професорке Сање Влаисављевић, као уосталом и цео прилог РТРС-а, заправо повредила Бошњаке.

Како неко да оспори мултиетничко Сарајево, како неко да оспори да је Сарајево метропола и помисли да је касаба, и то аргументима да су из Сарајева протерани Деда Мраз, свињетина и улична расвета? „Ко ба протјеран, ај прођи чаршијом”, рећи ће вам симпатични локалац. „Није истина, свега тога има, ви причате неистине”, инсистираће у разговору са својом професорком водитељка сарајевског Н1 – „само количину диктира тржиште, колика је тражња толика је и понуда”. Поштено.

Ко то беше Хаџи Стака Скендерова?

Али кад као туриста, па још и скијаш, дођете око Божића у Сарајево, више вас нервира што има качамака на планини него што нема чварака у котлини. Свакако је гастрономска понуда Сарајева увек била на нивоу. Културна је већ у другој равни, али богати је то што сваке године, већ другу деценију, Српско културно друштво „Просвјета” успева да у Народном позоришту организује Божићни концерт.

У прелепој згради позоришта скоро на обали Миљацке, тамо где је позоришни живот пре 100 година отворио Бранислав Нушић, уочи овог Божића певали су хорови и музички састави из Сарајева, Источног Сарајева и Београда.

За госта Сарајева, па чак и ако то није сасвим и чак и ако је натпросечно упућен, изненађење је била севдалинка „Савка Чемеџинка”, ауторска песма групе Катера из Источног Сарајева, не само зато што она одговара и на неке данас актуелна питања.

Песма говори о времену кад је Сарајево заиста по броју становника била варош, кад се није мерила светлост на чаршији већ тама код Басариног хана – данашњег Хотела „Дрина”, некада у власништву чувене сарајевске породице Бесаровић која се по богатству могла мерити само са породицом Јефтановић, која је на свом великом имању у центру Сарајева изградила први хотел у граду, данашњи Хотел „Европа”.

Говори ова песма о лепоти ученице „за коју су нудили пола Сарајева”, злато и кадифу, о недозвољеној љубави Савке и Јована и о женској школи Скендерове Стаке, основаној у граду на Миљацки 1858. године. Куд ћеш већи доказ метрополе од школе која је пре 150 година учила девојке да вез везу и песме да певају?

Била је то прва женска школа на овим просторима; основала ју је Стака Скендерова, прва жена јавни и културни радник међу Србима у Сарајеву.

Реч је о чудесној жени која се сама описменила; много је читала, много писала и у то време била је једина жена која је певала у цркви. Остварила је и жељу да отпутује у Јерусалим на поклоњење Христовом гробу а по повратку у Сарајево звали су је Хаџи Стака.

Била је то прва женска школа на овим просторима; основала ју је Стака Скендерова, прва жена јавни и културни радник међу Србима у Сарајеву.

Реч је о чудесној жени која се сама описменила; много је читала, много писала и у то време била је једина жена која је певала у цркви. Остварила је и жељу да отпутује у Јерусалим на поклоњење Христовом гробу а по повратку у Сарајево звали су је Хаџи Стака.

Као и Стакин живот и севдалинка у којој се помиње тужно се завршава. Јован, љубав прелепе ученице Стакине школе Савке Чемеџинке бива убијен од стране љубоморне чаршијске фукаре а Савку проси старац из Високог.

Песма нам не каже колико година је имао Јован кад су му срце пресекли напола, али знамо да је Данило имао само 24 када су га обесили. Он је волео једну Ерику, која је радила у Влајнићевој посластичарници и носио јој је цвеће, лепе дописнице и књиге. Било је то у Сарајеву пре више од сто година.

У Улици Данила Илића

Сада када долазим у Сарајеву волим да изаберем хотел преко пута његове куће. Налази се у најстрожем центру, београдским речником речено, кад шина завије иза Вијећнице – треће скретање лево. А речником најумнијег Сарајлије и Београђанина то звучи много лепше.

„Тамо где престају башчаршијски дућани и казанџијске радионице и где почиње густо српско насеље са старинским кућерцима, има једна улица, забачена и кривудава”, тако је о овој улици писао Иво Андрић. „Сем покојег љубопитљивог туриста који, разгледајући питорескну чаршију, залута и брзо прође кроз ову улицу чије му име не казује ништа, мало ко да залази без потребе у њу. А и кад прођете кроз ту криву улицу са нагнутим, увученим или истуреним ћошковима и дивананама, ви не бисте никад помислили на ма што велико, тешко, замршено или језиво.”

У тој улици, у кући с бројем 3, родио се Данило Илић. Отац му је био обућар али је рано умро, мајка му је радила као праља. Данило је био и амал на железничким станицама и шаптач у путујућим позориштима и војник добровољац у српској војсци у балканским ратовима. Напослетку је завршио за учитеља, преводио је Оскара Вајлда а причао је тако да су прозвали хаџијом. У Сарајеву су тада са толико пажње и радозналости слушали само хаџије кад се врате из Меке.

Био је млад, тек на почетку својих двадесетих, а увек је носио црну машну као опомену да је живот пролазан и да би увек требало да мислимо и на смрт. Био је човек око кога су се окупљали тадашњи омладинци сарајевски. Међу њима је био и две године млађи Иво Андрић. Прошло је 11 година од када је Данило обешен кад је Андрић написао ове редове:

„Док пролазим том улицом и гледам угао куће у којој му и данас живи мајка, ја настојим да у сећању оживим тога старијег школског друга, и време кад смо, у групама, седели на оном зиду поред Миљацке и водили ђачке разговоре или играли билијар у малој турској каваници ‘Каиро’. С напором могу да оживим у себи слику и да га видим како погнут над билијаром говори, у шали, наречјем сарајевских муслимана.”

Данило, због свега што је радио, није могао да добије пасош, па је отпутовао у Лозану код пријатеља Владимира Гаћиновића са пасошем свог друга, фабричког радника Илије Судара, на кога је, неко би рекао, помало личио. Много година пре те Швајцарске, коју је углавном препешачио јер није имао новца и о којој је тако лепо причао, у његову кућу у улици Опркањ број 3 као подстанар се 1907. уселио мршави ученик из Грахова. Тај дечак се звао Гаврило Принцип и постао је Данилов најбољи пријатељ.

Седам година касније, ноћ уочи Видовдана, Данило и Гаврило су били на гробу Богдана Жерајића, у кафани код Семиза и водили су филозофске разговоре. О томе може ли политичко убиство нешто да промени? Данило је те вечери међу друговима једини заступао став да не може и упозоравао какве ће то последице имати по сарајевске Србе, али је надгласан; велика већина сарајевске напредне омладине у атентату је видело једини смисао. Гаврило је сутрадан убио Фердинанда, Данило је седам месеци касније обешен.

Та мала улица, у којој је прва сарајевска адреса Гаврила Принципа, после 1918. понела је име Данила Илића. После фашистичке окупације Сарајева 1941. поново је названа Опркањ, да би после ослобођења 1945. поново понела име Данила Илића.

Године 1993. поново се скида табла са именом Данила Илића и ја данас кад одлазим у хотел оријенталног имена у тој улици, одлазим у улицу Опркањ. Хотел и кућа Данила Илића удаљени су тек толико да се између њих може провући не баш робусни аутомобил. Наравно, никаква ознака ко је на овој адреси живео – не постоји. Уместо тога стоји оглас: „Кућа на продају”.

То је прича о овом граду. О томе како се јефтино продаје историја града и сећање на учитеља Данила Илића, на Стаку Скендерову, на породицу Јефтановић и Бесаровић, на хиљаде и генерације њихових саплеменика…

Бадње јутро Сарајево је дочекало у белом. После толико топлих дана коначно је почео да пада снег. Доброј години више нема ко да се нада.

РТС

Бонус видео